"ZAŠTO ŽRTVE OSTAJU SA ZLOSTAVLJAČEM?" Pitali smo PSIHOLOGA zašto žene ćute i trpe, odgovor treba sve DA NAS ZABRINE

Slučajevi seksualnog nasilja i uznemiravanja potresaju Srbiju mesecima. Još pre pola godine, prva se oglasila Danijela Štajnfeld koja je traumatično iskustvo opisala u svom dokumentarcu "Zaceli me", a potom su se listi pridružile i glumice Milena Radulović i Iva ilinčić koje je uznemiravao nekada cenjeni profesor glume, Mika Aleksić. 

Međutim, u svim ovim pričama, jedno se provlačilo stalno - "Zašto su ćutale", "Zašto su prijavile tek sad"... 

Javnost je, kao i uvek, podeljena. Dok jedni podržavaju žrtve nasilja, drugi ih optužuju da lažu i da sve rade zbog publiciteta. Ali, šta je sa onim ženama koje se ne bave javnim poslom? 

Silovanje i uznemiravanje ne postoji samo u glumačkim redovima, naprotiv. U nameri da dobijemo odgovore na neka od najčešće postavljanih pitanja, kontaktirali smo Lea Ivaniševića, psihologa i psihoterapeuta u edukaciji. 

Zašto žrtve odmah ne prijave nasilje? Osim osećaja stida, ili straha da li postoji još neki razlog zašto je to tako?

- Stid i strah su glavni razlozi zbog kojih žrtve uglavnom ćute. Tu je, takođe i problem kognitivne disonance – žrtvi je jako teško da shvati šta se desilo i da pomiri suprotstavljene poruke kojima je izložena. Većina zlostavljanja se događa u porodici i u partnerskim vezama, dakle, zlostavljanje sprovodi neko u koga je žrtva imala poverenja. Potrebno je vreme da se kokcice preslože i da žrtva sklopi jasnu sliku o tome šta se desilo i prihvati da je neko koga je mnogo volela i poštovala bio u stanju da joj nanese bol. Ne smemo zaboraviti ni širi, društveni kontekst.

Kada bi zlostavljači bili loši prema svima, uvek i svuda, svi bismo ih vrlo lako izbegavali. Problem je u tome što su zlostavljači na prvu loptu jako šarmantni, zabavni, zanimljivi i harizmatični i niko ko ih ne poznaje dovoljno dobro nikad ne bi rekao za šta su sposobni. Zlostavljači oko sebe često imaju ljude koji ih cene i brane i koji ne znaju šta se zaista dešava, kao i dosta ljudi koji ih opravdavaju i omogućavaju im određena ponašanja, zato što je to prosto lakše. Koliko smo puta čuli rečenice: "Ma pusti ga, on je prosto takav," ili "Hajde, samo mu daj to što traži kako bismo izbegli dramu". Tu je i kulturni okvir i izluđivanje u okrviru zajednice (tribal gaslighting) koje se reflektuje kroz poruke: "Muškarci su prosto takvi, teško kontrolišu nagone", "Žena mora da zna kada da istrpi", "A šta je ona tražila sa njim, nije ni ona naivna", "Na Balkanu je to tako…", "Porodica je najvažnija, kakva god da je…"

Ako na svakom koraku obeshrabrujemo priču o nasilju i trudimo se da relativizujemo nasilje, ne treba da se iščuđavamo što je neko odlučio da godinama ćuti.

Zašto neke žrtve ostaju sa manipulatorima i zlostavljačima, i neretko nastavljaju saradnju?

U pitanju je fenomen koji udjedno objašnjava zašto se žrtve nasilja nekad vraćaju i po sedam puta u odnos pre nego što konačno odu. Ovaj fenomen zovemo traumatska povezanost.

Naš mozak luči posebnu kombinaciju hormona kada je osoba koju volite istovremeno i osoba koja vam nanosi bol. Vremenom, usled stalnog smenjivanja hormona ljubavi, sreće i nagrade i hormona stresa, mozak postaje istreniran da nakon perioda stresa i patnje, mora doći period mira. U želji da osetite taj lepi period mira, spremni ste da istrpite sve više stresa. Čak i kada se odnos prekine, organizam je i dalje naviknut na ovu dinamiku i teži da je ponovo rekreira.

Takođe, stalno smenjivanje stresa i blagostanja u nama stvara osećaj kao da bi taj ljubavni ili poslovni partner svakog trenutka mogao da se promeni i ponovo postane i ostane dobra osoba koja nam se isprva svidela. Nagrade i potkrepljenja koja ne možemo da predvidimo su najmoćniji oblik učenja koji nas drži vezanim za nekoga. Žrtve, nažalost, ne znaju ili ne žele da znaju da se zlostavljač, po svoj prilici neće promeniti, a posebno ne sam od sebe.

Ukoliko zlostavljač ima neku jako tužnu priču iza sebe, to dodatno komplikuje stvari, jer se loše ponašanje stalno opravdava "traumatičnim detinjstvom". U želji da spasu to "jadno, ranjeno dete" koje vide ispod svih slojeva agresije, žrtve često ostaju sa zlostavljačem, ne vodeći brigu o sebi.

Odrastanje žrtve takođe ima veliku ulogu. Ukoliko je žrtva već pretrpela neko zlostavljanje u primarnoj porodici, veće su šanse da će formirati traumatsku vezu sa zlostavljačem.

Nismo mogli, a da se ne osvrnemo na rečenicu "Znaš ti ko sam ja", koja se često može čuti u kontekstu nasilja. Koje su karakteristike osobe koja se ovakvim i sličnim izrazima služi?

Kao prvo, važno je da ne generalizujemo previše upotrebu ove rečenice, jer se svakome od nas nekad "omakla". Obično je izgovaramo kada želimo sebi da damo na važnosti i poručimo drugoj osobi: "Nemoj da me potcenjuješ." Sa druge strane, jako je važan kontekst u kom se ova rečenica izgovara. Najčešće je čujemo onda kada neko želi da zaobiđe pravila i dobije nešto što mu, po tim istim pravilima, ne sleduje. Drugim rečima, osoba poručuje da je previše bitna da bi pravila važila za nju.

Evidentno, takva osoba uglavnom smatra da vredi više od drugih i da samim tim zaslužuje da joj se progleda kroz prste. Ovakv, upoređivački pristup ljudima, stav da se ljudska vrednost može tako lako meriti i upoređivati i da stoga, neminovno, neki ljudi vrede više, a neki manje, su karakteristični za narcisoidne osobe. Ono što kod takvih ljudi takođe možemo videti je nedostatak empatije, povlašćenost, grandioznost, hronična potreba za validacijom, pažnjom i divljenjem drugih i vrlo burne, agresivne i pasivno agresivne reakcije ukoliko te potrebe nisu ispunjene. Takođe, kod ovakvih obrazaca ličnosti, obično vidimo i potpunu nemogućnost da se preuzmu krivica i odgovornost.

U javnost je ovih dana dospeo i celokupan snimak razgovora Danijele Štajnfeld i Branislava Lečića. Iako ostavljamo nadležnima da rade svoj posao, nismo mogli a da se ne zapitamo da li sam razgovor odaje neke problematične karakteristikei da li psiholozi mogu i iz ovakvih i sličnih primera da otkriju o kakvom je tipu osobe reč. 

Psiholog Ivanišević ne radi na konkretnom slučaju, ali su se u toku prošlog dana mogla naći neka objašnjenja vezana za telefonski razgovor. U medijima se spominjao "gaslighting", odnosno "izgluđivanje", pa smo želeli da nam Leo pojasni ovaj termin i kako se uopšteno ogleda u slučajevima nasilja. 

- Izluđivanje (gaslighting) je manipulativna tehnika komunikacije kojom se devalvira ili negira nečije iskustvo, nečija osećanja, percepcija ili zdrav razum. Narodski rečeno, to je onda kada nas "neko pravi ludim". Naravno, svako od nas je nekad mahinalno nekome uputio rečenicu tipa: "Da li si siguran da je tako bilo?", "Da li se dobro sećaš?", "Baš si osetljiva", "Ne mogu da poverujem u to" ili "Nemaš razlog/nemaš prava da se tako osećaš". U principu, treba biti pažljiv sa ovakvim rečenicama, zato što žrtve izluđivanja na kraju počinju da izluđuju same sebe konstantnom sumnjom i preispitivanjima: "Možda je stvarno problem u meni", "Možda stvarno nisam dobro videla ili čula", "Moja osećanja su potpuno neosnovana…", "Možda imam malo bujniju maštu"… Vremenom, izluđivanje čini da žrtva više ne veruje sebi - kaže Ivanišević. 

Gaslighting je tehnika kojoj zlostavljači nekad svesno, a nekad nesvesno pribegavaju kako bi izbegli posledice svojih postupaka i ostali dobri u sopstvenim očima. Tada ćete uglavnom čuti stvari poput: "Radim ovo zato što te volim", "To je bio izraz mog poštovanja", "Znam da nije trebalo, ali isprovocirala si me", "Nikad te nisam tukao, možda sam te samo jednom malo jače uhvatio za ruku…"

Koji je najbolji način na koji možemo pomoći žrtvama, pogotovo ako ne žele da potraže profesionalnu pomoć?

- Žrtve treba saslušati bez osude. Nemojte isticati kako je žrtva mogla da izbegne nasilje, jer da je imala potrebne resurse i kapacitete, sigurno da bi to uradila. Validirajte žrtvina osećanja i pružite saosećanje rečenicama poput: "Verujem da ti je teško" ili "Žao mi je što si to doživela". Zauzmite stav da zlostavljanje nema opravdanje i da nije smelo da se dogodi. Podsetite žrtvu da nije nikako zaslužila nasilje. Dozvolite žrtvi i njenim emocijama da prosto postoje i ne pokušavajte da "olakšate" stvar time što ćete trivijalizovati zlostavljanje. Izbegavajte fraze: "Ok, bilo pa prošlo", "To je bilo davno, vreme je da pređeš preko toga" ili "Ma samo pusti to, bitno da je gotovo."

Ne pritiskajte žrtvu da se "oraspoloži" samo zato što je vama teško da prisustvujete teškim pričama. Ako imate problem sa teškim temama, najljubaznije saopštite da biste voleli da saslušate, ali da nemate kapacitet trenutno i da to nema nikakve veze sa žrtvom.Pokušajte da zajedno sa žrtvom ponovo izgradite ono što joj je trauma oduzela: osećaj sigurnosti i osećaj povezanosti - objasnio je psiholog i psihoterapeut u edukaciji Leo Ivanišević.

Ako trpite nasilje ili znate nekog ko je žrtva pozovite SOS telefon 0800 - 35 00 36. Ukoliko ste žrtva seksualnog zlostavljanja ili znate nekog ko jeste, javite se na SOS telefon Autonomnog ženskog centra 0800-100-007.