DA LI ŽIVIMO U SVETU U KOM SE TOLERIŠE NASILJE? Kako je slučaj Sare Everard pokrenuo dijalog s kojim se ŽENE STALNO BORE

Svaka od nas se barem jednom našla u situaciji da se iskreno uplašila za svoj život. Neko bi možda pomislio da je ovako nešto nemoguće i da ne živimo u strašnom svetu. Ali, da! Nažalost živimo u mnogo strašnijem svetu nego što smo toga i svesni, što svakodnevno možemo da pročitamo u crnoj hronici.

Ovakvi susreti se obično ne završavaju tragedijom, ali mlada devojka Sara Everard nažalost završila je najgorim mogućim ishodom. Naime, 33-godišnjakinja zadnji je put viđena kako se šeta užurbano londonskom prometnom ulicom nešto posle 21 čas, kada joj se izgubio svaki trag. Nakon nekoliko dana misterije koja je zaokupila Veliku Britaniju, policija je pronašla njeno telo. Sara je uradila sve što je trebala i preduzela mere zaštite koje preduzimaju sve žene na svetu u kojem je silovanje i seksualno uznemiravanje nažalost svakodnedna pojava. Bila je "primereno" obučena, javila se svom momku kada je krenula kući, šetala je dobro osvetljenim, prometnim ulicama. Ipak, Sara je mrtva, a za sve je kriv jedan muškarac.

Vejn Kozens, godinama je bio u službi britanske policije i upravo je on taj koji je od  seksualnih predatora trebao da zaštiti devojku poput Sare, ali njegovo predatorsko ponašanje okončalo je njen život. Ovaj slučaj podigao je na noge Britanke, ali i žene širom sveta, a cilj im je jednostavan - da podgnu svest o tome koliko se žene i u današnje moderno vreme moraju plašiti za svoj život samo zato što su žene.

Žene su na društvenim mrežama masovno počele da dele svoja iskustva o napasnim ponašanjem muškaraca i sa svakom novom pričom koja se može pročitati na društvenim mrežama, jasno nam je da je situacija mnogo gora nego što nam se čini, ali da smo isto tako i sve do jedne naučene da o takvim problemima ne pričamo.

Ipak, čini se da je ženama postalo muka od toga da se plaše za svoj život ako žele u večernjim satima da odu do kafića na piće ili do prodavnice po namirnice. Muka im je od razmišljanja da hodaju brzo do kuće kako bi što pre i sigurnije stigle kući. Muka im je da osećaju neprijatnost kada prolaze pored nepoznatih muškaraca i muka im je da se  automatski hvataju za ključeve kada im se isti taj neznanac obrati. Muka im je od najcrnjih scenarija u glavi kada sednu u taksi. Muka im je da svoje modne kombinacije prilagođavaju muškarcima kojima je to "provokativno", koji se ne znaju da se kontrolišu i žene gledaju samo kao predmet. Jer kratka suknja i uska haljina ne znače DA. Sve ove misli svakodnedno prolaze mnogim ženama kroz grlavu, ali ne i muškarcima.

Mnogim muškarcima ovaj problem žena sa kojim se bore svakodnevno nije poznat. A zašto bi i bio kada ga ne proživajvaju, jer, oni su muškarci i ne brinu za bezbednost. Teškoda će ih napasti neka žena ako se kasno vraćaju kući.

Upravo takvi muškarci često negoduju kada žene u svojim pričama spominju muškarce kao krivce za ovu situaciju. Istina je da nisu svi muškarci nasilnici, ali velik je broj žena koje su doživele neku vrstu nasilja od muškaraca. Kada pogledamo ukupan broj napada na žene, u 99% slučajeva napadač je muškarac. A najgora stvar od svega je što se i dalje za takve napade okrivljava žrtvu, a ne napadača. Jer žrtva je uglavnom kriva jer je oskudno obučena, jer se sama šetala kasno noći i nije uz sebe imala sredstvo zaštite poput suzavca ili oštrog predmeta. Žrtva nikada nije i ne može biti kriva za porive koje ima napadač. Na primeru nesrećne Sare videli smo da je žena uradila sve što je bilo do nje. Držaala se "svih tih pravila", a bila je žrtva muškaraca koji nije mogao da kontroliše svoju nasilničku prirodu.

Nasilje nad ženama tema je o kojoj treba javno da se govori. Nasilnici i napadači su ti koji su krivi i ne treba zbog njih da menjamo navike kako bismo se zaštitile. Sara je samo jedna u nizu od mnogih žena širomm sveta koje stradaju zato što su ništa više nego žene. Podizanjem svesti o ovom problemu najbolje ćemo napredovati prema svetu u kojem nećemo nakon svakog izlaska nećemo morati prijateljici da kažemo da nam pošalje poruku kada stigne kući kako bismo se uverili da je živa i da je bezbedno došla u svoj dom.