PITALI SMO PSIHOLOGA KAKO SE ODBRANITI OD SAJBER BULINGA: Ko se krije iza nasilnih reči i na šta treba obratiti pažnju

Vest da je jedna od omiljenih Jutjuberki i influenserki Kristina Kika Đukić oduzela sebi život u 21. godini,potresla je Srbiju.

Baka se u međuvremenu oglasio i demantovao tvrdnje da je odgovoran za ono što se dogodilo Kiki, kao da su se u međuvremenu i izmirili, a u svom videu pokazao je i skrinšotove koji dokazuju njegove tvrdnje.

Takođe je rekao da zna zašto je Kika sebi oduzela život, ali da nije na njemu da to priča. Štagod da je razlog, jedan mladi život je ugašen, a tema sajberbulinga glavna je u medijima poslednjih dana. Da li ovako nešto zaista može da utiče na nekoga da presudi sebi i šta je u takvim situacijama potrebno raditi, pitali smo Lea Ivaniševića, psihologa I psihoterapeuta u edukaciji, koji nam je više nego detaljno objasnio i stanje u kom je žrtva, i koje su najčešće greške koje se mogu napraviti, ali i kako "pobediti" one koji su zlostavljači.

Šta raditi kada ste meta online bulinga?

Kako Leo kaže, prva i najvažnija stvar je ne ulaziti ni u kakvu interakciju sa nasilnom osobom.

"Nemojte se braniti, nemojte objašnjavati, nemojte se uključivati ni na koji način i nemojte te poruke shvatati lično. Teške, kritične, uvredljive i maliciozne reči koje su vam upućene ne govore ništa o vama, one govore o onome ko ih upućuje", kaže psiholog.

A potom se osvrnuo na to kakva je osoba koja se krije iza nasilnih reči:

1. Duboko, duboko nezadovoljna i nesrećna osoba koji u suštini mrzi sebe više nego što mrzi vas.
2. Osoba sa ozbiljno oštećenom empatijom i psihopatskim tendencijama koja uživa u tome da izaziva haos i zbrku u tuđim životima.

"U oba slučaja, imate posla sa osobom koja nije u stanju da se stavi u poziciju drugog, osobom koja ima ozbiljno sniženu empatiju, kao i ozbiljno sniženu sposobnost da oseti zdravu krivicu i kajanje. Zbog toga, svaki oblik interakcije sa nasilnikom je kao dolivanje ulja na vatru - agresivni ljudi se hrane vašim reakcijama i osećajem kontrole koji dobijaju kad vide da su uspeli da vas nateraju da odreagujete ili kad vide da su vas uznemirili. Ne možete promeniti, pobediti ili urazumiti nasilnu osobu, ali možete da postavite granice. Napravite screenshotove, prijavite neprikladne komentare i profile sa kojih dolaze, a onda ih blokirajte", objašnjava psiholog.

Po njegovom mišljenju, ono što u tim situacijama treba uraditi je:

• Potražiti pomoć osobe kojoj verujete (roditelja, staratelja, bliskog člana porodice ili neke druge odrasle osobe).
• U školi se obratiti nastavniku, pedagogu ili profesoru.
• Ukoliko ne želite da se obratite osobi koju poznajete, možete umesto toga pozvati besplatan broj 19833 (Nacionalni kontakt centar za bezbednost dece na internetu).
• Ako se nasilje dešava na društvenoj mreži, blokiraj nasilnika i prijavi nasilje toj društvenoj mreži. Kompanije moraju da štite svoje korisnike.
• Moglo bi biti od pomoći da sakupite dokaze – poruke i slike koje dokazuju da ste bio/la izložen/a nasilju.
• Ukoliko ste u neposrednoj opasnosti, kontaktirajte policiju ili drugu hitnu službu u Srbiji.

U čemu greše roditelji u ovim situacijama?

"Roditelji, uglavnom iz osećaja straha i nemoći, često nesvesno i sami nabijaju krivicu žrtvi rečima: "Šta uopšte tražiš na društvenim mrežama? Da li si nekako isprovocirao to? Ukinućemo ti telefon i internet, pa više nećeš imati problem." Misleći da na ovaj način uspostavljaju kontrolu nad situacijom, roditelji samo čine da se njihovo dete oseća još gore", kaže Leo i dodaje:

"Nekad, u želji da olakšaju, roditelji minimizuju situaciju rečima: "Ne obraćaj pažnju, pusti budale. To nije razlog da se nerviraš. Vreme je da očvrsneš. Takvih ljudi ima svuda, navikni se." Nasilje boli, koliko god da smo jaki, samopouzdani i rezilijentni. Emocije straha i besa koje osećamo kada smo izloženi nasilju nisu znak slabosti - to su normalne reakcije i potrebno ih je validirati."

Psiholog smatra da je u ovoj situaciji ključno da roditelj najpre validira to kako se njegovo dete oseća, da ne pokušava da umanji situaciju, ali ni da je ne pretvara u dramu. Detetu treba pružiti zaštitu i podršku i preneti mu ključnu poruku: "Nisi ti kriv/a".

Leo savetuje sledeće:

- Ponudite utehu i podršku. Razgovor o iskustvima nasilja koje ste imali u detinjstvu može pomoći vašem detetu da se oseća manje usamljeno.

- Neka vaše dete zna da nije njegova krivica. Bilo koji vid nasilja govori više o onom ko vrši nasilje nego o onome ko trpi. Pohvalite svoje dete što je uradilo pravu stvar time što vam je priznalo tako što ćete razgovarati o tome. Podsetite dete da ste zajedno u ovome. Uverite dete da ćete shvatiti šta da radite.

- Obavestite školu. Recite direktoru, psihologu, pedagogu ili nastavniku o situaciji. Mnoge škole imaju pravila za reagovanje na digitalno nasilje. Ona se razlikuju od škole do škole. Ali pre nego što prijavite problem, recite svom detetu da to planirate da uradite kako biste mogli da napravite plan u kome ćete se oboje osećati prijatno.

- Ohrabrite dete da ne odgovara na digitalno nasilje. To samo pogoršava situaciju.

- Vodite evidenciju. Čuvajte snimke ekrana pretećih poruka, slika i tekstova. Oni se mogu koristiti kao dokaz kod roditelja deteta koje vrši nasilje, škole, poslodavca ili čak policije.

- Potražite pomoć. Ako se vaš sin ili ćerka slažu, sastanak sa terapeutom može pomoći da se prevaziđe negativna osećanja. Savetnik ili posrednik u školi može da radi sa vašim detetom.

Koja je najveća greška koju čine osobe koje su žrtve maltretiranja?

"Preuzimanje krivice je svakako jedna od najčešćih pojava. Krivica nam služi kako bismo se odbranili od osećaja bespomoćnosti. Mislimo da, ako smo mi krivi za nešto, onda možemo to nešto i da promenimo, pa će nasilje prestati. Ovo je nažalost zabluda. Ne možemo suštinski "umilostiviti" nasilne i agresivne ljude i naterati ih da nas zavole i budu bolji prema nama, ma šta uradili. Jedino što možemo je da zaštitimo sebe tako što ćemo se evakuisati iz situacije", objašnjava psiholog i dodaje da je potpuno normalno da osetimo strah kada nas neko maltretira, te da naša psiha odgovara na četiri načina:

1. Smrzavanje  - Osoba se sledi, ne radi ništa i čeka da maltretiranje prestane. U fizičkom svetu ovaj odgovor može da bude veliki problem, jer nasilnik vašu pasivnost vidi kao dozvolu. Kada je online nasilje u pitanju, ovo i nije tako strašno. Preko interneta niko ne može da vas fizički povredi, tako da ako ste se sledili u trenutku, to je svakako bolje nego upuštati se u konflikt

2. Borba  - Mnogi ljudi na maltretiranje i agresiju odgovaraju reaktivnom agresijom: svađaju se, prete, brane, objašnjavaju, ismevaju, bacaju otrovne, pasivno agresivne komentare ili pokušavaju da diskredituju nasilnika. U online kontekstu, ovo nije dobra strategija, zato što samo dodatno rasplamsava situaciju i daje nasilniku gorivo. Pritom, stvari koji izgovorite ili napišete u besu nikada više ne možete da povučete nazad i budite uvereni da će nasilnik svaku vašu reč izokrenuti protiv vas. Nije naš posao da kažnjavamo nasilnika ili da sprovodimo pravdu, jer time sebe stavljamo u dodatnu opasnost. Za to postoje institucije.

3. Evakuacija  - Kada je online nasilje u pitanju, ovo je najsmisleniji odgovor. Brzo i elegantno prekinite svaku komunikaciju, napravite dokaze u vidu screenshotova, a onda kliknite na block/report. Ekstremniji oblici evakuacije kao što je brisanje profila sa društvenih mreža i uklanjanje čitavih aplikacija iz telefona su nešto čemu treba pribegavati samo ukoliko osetite da vam je mentalno zdravlje ugroženo. Ne želimo da dozvolimo nasilnicima da "nas proteraju" iz prostora koje imamo pravo da koristimo i koji nam donose neke koristi, ali nažalost, nekada je to neophodno, posebno onda kada te koristi plaćamo svojim zdravljem.

4. Ulizivanje  - Ljudi koji su previše vremena proveli u nasilnim okruženjima, kao i ljudi koji su odrastali u neprijateljskoj atmosferi, razvijaju ovaj specifičan odgovor. Onda kada smo previše mali da bismo se borili, a pritom smo vezani za situaciju i ne možemo tako lako da odemo, tada pokušavamo da udovoljimo nasilniku i da ga odobrovoljimo tako što ćemo uraditi sve što on kaže, obasipaćemo ga komplimentima i truditi se da ga pridobijemo. Ova strategija može da ima smisla u situacijama porodičnog nasilja ili na poslu, kada zaista želimo da poštedimo sebe suvišnog bola i smirimo situaciju. Čak i u ovim situacijama, ova strategija nas košta našeg mentalnog zdravlja i nije dugoročno održiva. Možemo joj pribegavati tek toliko dok se ne stvore uslovi za evakuaciju. U online kontekstu nema previše smisla.

Ukoliko prevaziđemo strah, dostupan nam je i peti odgovor, a to je asertivna komunikacija. Asertivna komunikacija (da ne bude da sam preskočio) predstavlja hrabro i samopouzdano postavljanje granica uz vođenje računa o osećanjima druge osobe i poštovanje druge osobe. Ovo je jako efikasan način za rešavanje konflikata, onda kada imamo posla za emotivno zrelim i zdravim ljudima i kada je cilj da se odnos održi.

Međutim, sa agresivnim, teškim i nasilnim ljudima ovaj oblik komunikacije prosto ne pali, ili pali samo trenutno. Slično kao i ulizivanje, asertivnost može da nam kupi vreme potrebno za evakuaciju, ali ne moće da popravi suštinski toksičan odnos, niti da urazumi toksičnu osobu. Pritom, kao i borba, asertivnost je mač sa dve oštrice. Neki nasilnici ustuknu pred samopouzdanjem i granicama, ali u nekima će ovo probuditi još gori bes. U kontekstu online bullying-a, asertivnost nema mnogo poente i nije nešto što bih preporučio.

Znaci koji odaju da osoba ima probleme sa bulingom ili suicidalne misli

Na konstataciju da su se vremena promenila, te da možda nije ni do toga da se ponašanje dece promenilo koliko možda mi starije generacije nismo imale pristup internetu kao danas, nismo mogli da se ne zapitao da li postoje neki jasni znaci koje je lako predvideti, a da i te kako mogu da otkriju u kakvom je stanju osoba.

Leo kaže da je ovde presudno da obratimo pažnju na promene u ponašanju poput: promena u režimu spavanja (neko ne spava dovoljno ili odjednom spava previše), promena u režimu ishrane (neko odjednom odbija hranu ili jede previše), promena u higijenskim navikama (zapostavljanje lične higijene), promena u načinu na koji se provodi slobodno vreme (osoba ne radi više ono što je pre volela da radi), promena u socijalnim kontaktima (osoba se izoluje, ne javlja na telefon, ne viđa se ni sa kim), promena u ponašanju (osoba je odjednom ćutljiva ili previše pričljiva, razdražljiva ili nervozna), ali i čudna ponašanja poput poklanjanja dragih stvari prijateljima, davanje svojih kućnih ljubimaca na udomljivanje i slične "oproštajne" radnje takođe mogu biti alarm.

"Takođe, treba obratiti pažnju na upotrebu alkohola i supstanci, kao i na ponašanja kao što su kockanje, bindžovanje serija, predugo skrolovanje po društvenim mrežama, preterano trošenje novca, samopovređivanje, iznenadno promiskuitetno ponašanje i druge kompulsivne aktivnosti i zavisnosti", kaže psiholog koji upozorava da sve te promene NISU NEŠTO ŠTO TREBA DA OSUĐUJEMO I POSRAMLJUJEMO.

"One su simptomi, znakovi koji nam ukazuju na to da osoba pokušava da pobegne od nekog bola. Budući da to nije zdrav način za emotivnu regulaciju, bez adekvatne pomoći, bol može dovoljno da eskalira i da dovede do suicidalnih ideja", objašnjava Ivanišević.

On kaže da je veoma važno da ne dopuštamo nama dragim ljudima da tonu u usamljenost.

"Pozovite prijatelja koji vam deluje izolovano i distancirano i pitajte ga kako je. Ukoliko ste usamljeni, pozovite nekog za kog mislite da je takođe usamljen, čak i onda kada se osećate kao da nikog ne želite da vidite. Jedan od razloga zbog kog nas samoubistva toliko iznenađuju je upravo zbog toga što samoubistvu najčešće prethodi postepena i tiha izolacija od drugih, a suicidalna osoba često čini sve što je moguće da to sakrije".

Kako pobediti maltretiranje, i da li je to uošte i moguće?

Leo je jasno rekao - maltretiranje se može pobediti samo ukoliko imamo realistična očekivanja i jake, pouzdane i dosledne granice.

"Realistična očekivanja podrazumevaju da odustanemo od svakog pokušaja da promenimo nasilnike i da prihvatimo da postoje ljudi koji ne mogu sami sebe da regulišu i ograniče. Kada bismo svi reagovali na svaki agresivni impuls koji osetimo, svi bismo se bar jednom našli na sudu. Emotivna zrelost i empatija su ono što nas sprečava da radimo ružne i okrutne stvari. Neki ljudi prosto nemaju dovoljno razvijenu empatiju i ne možemo računati na velike promene kod takvih ljudi", kaže Leo,a potom dodaje:

"Ono što možemo je da naučimo da ih prepoznamo i da se na vreme sklonimo od njih. Zbog toga insistiram na tome da svako ko želi da saučuva zdrav razum i živu glavu u 21. veku mora da bude edukovan o tome šta je emotivno zlostavljanje, šta su manipulacije, šta je gaslighting i kako prepoznati teške, toksične i mračne crte ličnosti kod ljudi."

Svako ponašanje koje ne naiđe na posledice će se nastaviti

Leo se osvrnuo i na to pta su zapravo te jake, pouzdane i doslednje granice, ali i kako nasilju kao takvom stati na kraj.

"Jake granice podrazumevaju to da se nasilje ne toleriše, ni na ličnom, ni na sistemskom nivou. Pošto nasilnici ne mogu da kontrolišu svoje ponašanje i pošto ne možemo očekivati da će svi oni ići na višegodišnju, a nekad i doživotnu psihoterapiju, jedini način je da granice postavimo mi, na ličnom, društvenom i institucionalnom nivou. Nasilju ne smemo gledati kroz prste, zato što time šaljemo poruku nasilnicima da mogu slobodno nastave sa svojim ponašanjem. Svako ponašanje koje ne naiđe na posledice će se prosto održati", objašnjava psiholog.

Potom se dotakao toga kako pobediti bilo koji oblik "bulinga" kao takvog.

"Ukoliko želimo da pobedimo matretiranje, moramo da naučimo da se sklonimo od nasilnika. Distanca i prekid kontakta su takođe granice i jako je važno da ih dosledno sprovodimo. To nije kukavičluk, to je samopoštovanje: "Ja odbijam da budem u prisustvu nasilnih ljudi i odbijam da učestvujem u nasilju". U online okruženju, to je bar relativno lako", kaže Leo.

"U fizičkom svetu to nije uvek moguće (posebno kada je porodično nasilje u pitanju) i zato je jako važno prijaviti nasilje i uključiti institucije koje bi (bar na papiru) trebalo da zaštite žrtvu i sprovedu posledice nad nasilnikom.

Ukoliko nadležne institucije ne sprovedu posledice nad nasilnikom, nasilje će se ponoviti, a nasilnik će samo naći način da naredni put ne bude uhvaćen. Svaki put kad nasilje prođe nekažnjeno, time se šalje poruka i svim drugim nasilnicima da mogu da prođu bez posledica",završio je psiholog Ivanišević sa izlaganjem i time dao jasan odgovor šta je najbolje što možemo da uradimo ako se iko od nas, ili nama bližnjih nađe u ovakvoj i sličnoj situaciji. Da li je lako? Ne. Ali to ne znači da se ne treba boriti. 

I na zaboravite, na telefonski broj 011/7777-000 mogu se javiti oni koji pomišljaju na samoubistvo ili njihova porodica, a sa njima će razgovarati stručnjaci iz oblasti mentalnog zdravlja - psihijatri, psiholozi, socijalni radnici.