BIJU SE, PA SE MIRE: Šta se krije iza SINDROMA ANE KARENJINE, ljubav kao odanost ili večito stradanje?

Poslednjih dana na mrežama se mnogo polemisalo o situacijama iz različitih rijaliti programa. Tema - ljubav, ako se to može tako nazvati.

No, da li je to sve baš tako? 

Zapravo su veće šanse da se ovde radi o starom sindromu koji savršeno opisuje ovakav tip ponašanja. Reč je o sindromu Ane Karenjine, koji je ime dobio po istoimenom klasiku svetske književnosti Lava Tolstoja, u kom se priča o nesrećnoj ljubavi, koja je imala tragičan kraj.

U psihologiji, istoimeni sindrom ne označava nužno tragičnu priču, koliko jaku strast i emotivan odnos koji vuče u propast jednog aktera, koji, zarad nekog "izmoljenog" mira, pomera vlastite granice, žrtvuje sve, pa čak i sebe.

U realnosti su ovakve veze opasne i retko kad donose išta dobro.

Opsesivna ljubav

Nažalost, često se provlači mišljenje da ako niste doživeli tu jednu posebnu, strastvenu "glavu gubim" ljubav, to je kao da niste ni živeli. Međutim, psiholozi se sa ovako nečim ne bi složili. 

Na prvom mestu morate zapamtiti da je opsesija pre svega negativna stvar i smatra se bolešću, ali mnogi ljudi, po mišljenju stručnjaka, često čeznu za tim da istu ponovo osete, čak i ako se zna da je "bitka" unapred izgubljena, odnosno, da će bol zbog gubitka osobe biti prevelika.

Strast u nama budi to da se osećamo živo, a zapravo se meša sa seksualnom privlačnošću, emotivnom vezanošću, ali i opsesijom.

Šta je sindrom Ane Karenjine?

Ovde se radi o psihološkom poremećaju koji karakteriše gubitak kontrole jednog partnera nad sopstvenom ličnošću i prelazi u potpunu zavisnost od druge osobe, navodi se na Wikipediji. Čovek koji pati od ovog sindroma, zbog ljubavi prekida veze s rođacima i prijateljima, menja životne principe… Slaže se sa svime što partner predloži, samo da taj njegov objekat ljubavi bude u blizini.

Ako uzmemo rijaliti kao najčešći primer upravo ovakvih slučajeva, neretko su upravo roditelji i prijatelji aktera komentarisali da ih "ne prepoznaju", da ih "nisu tako vaspitali", da se nikad tako nisu ponašali i slično.

Takođe, da se "ljubav" otrgla kontroli svedoči psihološki razvoj aktera, koji uglavnom od mahom pozitivnih i normalnih osoba postanu ekstremisti u svemu, počev od emocija, ljubomore, pa čak i u demonstraciji sile...

Ljudi koji nikad ne bi podigli ruku na nekoga, pretvaraju se u zveri, a sve pod parolom "ona/ on su krivi! Ona/on su mi to učinili, ja sam taj koji voli nesebično, a ovo mi rade...", nakon čega druga strana nastupa sa potpuno istim tvrdnjama. Za sve se krivi ta "bolesna" ljubav i tu dolazimo upravo do gorepomenutog sindroma.

Da li je moguća sreća u ovakvim vezama?

Mnogi se u ovakvim vezama često vode onom krilaticom "promeniće se". Međutim, istina je da je to retko moguće, kao i sreća u ovakvim odnosima, barem ako je verovati psiholozima. 

Umesto toga, pre će doći do povećanja anskioznosti i straha, kao i brige da li će vas partner napustiti i otići. Samopouzdanje se gubi, a sve se vrti oko partnera. Ljubav prelazi u zavisnost, a na kraju prerasta u potpunu autodestrukciju.

Ponovo se vraćamo na rijaliti, gde zbog svađa i potencijalnih raskida akteri neretko lome sve oko sebe, udaraju, dobijaju mentalne slomove i slično.

Kontrolisanje veze

Kao po nekom pravilu, ovakvi odnosi uvek započinju neverovatnom euforijom i strašću koja se, kako akteri često kažu, ne može opisati rečima. Međutim, umesto da se u vezi zadrži dostojanstvo, a lep odnos gradi dalje u ljubav, uglavnom kola kreću nizbrdo i pre nego što smo išta primetili.

Partner ne treba da bude ono što popunjava prazninu, već ono što vas dopunjuje. U mnogim slučajevima osobe se patološki vežu za tu drugu stranu, kao da im bez njih nema života i umesto da budete oni koji zajedno hodaju kroz život, pretvorili ste se u odnos u kom je jedan glavni, takoreći energetski vampir, a drugi onaj koji udovoljava svemu. 

Svrha života nije naći partnera, dečka, muža… već se razvijati kao osoba, dosegnuti zrelost i biti srećan sam sa sobom. Jer tek kada ste sami srećni, možete usrećiti druge.

Praznine u nama ne može popuniti niko do nas samih, niti nam može "srediti" strah koji osećamo.

Onog trenutka kada voljena osoba postaje najbitnija, iznad svega i svih, to je put kojim ne treba ići. Slepa ljubav nikad nije rešenje. U zdravim vezama, žena čini puno za svog muškarca, ali i on za nju.

Ako vaš partner ne poštuje vaše potrebe, ne vidi poentu u vašem ličnom razvoju i ne podrža vas, dobro se zapitajte i razmislite o svom sledećem koraku. U pravoj, zdravoj vezi, nema mesta za nepoverenje, ljubomoru i ucene.