Nedavno je javnost bila uzburkana zbog zlostavljanja većeg broja devojaka iz sveta glume, gde smo osetili prvi talas buđenja celog društva. Kroz medije, društvene mreže i sve druge kanale. I svaka nam čast na tome.
A onda smo se zapitali šta je sa svim onim snažnim devojkama koje to svakodnevno prolaze, a nema ko da ih čuje. Zato smo odlučili da nađemo one čije će priče biti inspiracija drugim ženama da izlaz ipak postoji. Zato se naoružajte emocijama jer će vam biti potrebne…
Posle tridesetog poziva, poverovala sam da ih nećemo naći. Tri devojke koje žele da pričaju svoja traumatična iskustva iz različitih tipova nasilja. Psihičkog, emocionalnog, fizičkog i seksualnog. Neke su rekle da ih je stid i sram. Neke da ne žele da se slikaju. Da su još uvek u strahu. A većina da ne želi da se vraća na to. Kontaktirali smo sve moguće zajednice i grupe i nigde nije bilo dobrovoljaca.
Sve dok se nisu pojavile njih tri. Sasvim spontano. Baš kao što su i došle na snimanje. Hrabre, ali priznajem pomalo bojažljive. Marija, Ana i naša treća devojka. Možda ste pomislili da je njena anonimnost slučajna, ali nije. Nisu ni njihove borbe. Nije im bilo jasno šta se dešava, ali već na prvoj fotografiji iz očiju im je sevala hrabrost. Stabilnost. I svesnost. Da su tu zbog jake poruke. Da nisu jedine. I da su nešto pokrenule!
Ana Nikolić
Gde tvoja priča počinje?
Još u detinjstvu. Moji roditelji imaju nas troje – brata, sestru i mene. Zvanično su razvedeni od kada sam ja imala 3 godine, tako da ono što iz međusobnih razgovora znam jeste da su problemi počeli i pre nego što sam ja rođena. Ono čega se jasno sećam jeste da je svih tih godina fizičko nasilje koje je moja mama doživljavala od mog oca trajalo. Jako često, da ja sada imam osećaj da je to bilo konstantno i u svakoj prilici. Više imam fleševe na određene trenutke da kada je moj otac pod dejstvom alkohola to se dešava, kada nije – sve je mirno. On je neko ko je neprestano pio, tako da je bilo dosta tih trenutaka i samo pamtim osećaj da kada idem kući, volela bih da je sve tiho jer to znači da je sve u redu, ukoliko nije – već znam da haos počinje.
Kako si reagovala kada si znala da se nešto čuje?
Ja sam tek s godinama shvatila da je moj način odbrane bio anesteziranje. Moj brat, sestra i ja smo uvek mislili da sam ja to najlakše doživela, a u stvari sam se samo jako rano anestezirala – da je moja odbrana toliko jaka da ja zapravo prestajem da imam emociju. Kasnije se to pokazalo da nije dobro jer kroz život nisam mogla da doživim ni lepu ni ružnu emociju. Moj um i duša očigledno nisu mogli da izdrže, tako da je moja odbrana izgledala tako.
Je l’ se desilo da si nekada videla batine?
Jesam, da. Sećam se da sam kao mala izgovarala da oni ne treba da se viđaju, da on mora da se skloni od nje i tako dalje. Najteži trenutak bio je taj što je brat preuzeo ulogu da brine o nama i zbog posla kojim se tada bavio on je od kuće otišao kada sam ja imala 5 godina. Rekao je da ide da bi nas kasnije kod sebe doveo, što je i uradio. Ali taj momenat kada on odlazi a mi ostajemo samo je meni u stvari najteže pao zato što je mnogo drugačije kada je on fizički bio tu.
Budući da ste bili jako mali, da li ste majku posmatrali kao žrtvu?
Oduvek sam doživljavala majku kao primarnog roditelja i autoritet. Ona je neko ko je radio dva posla, izdržavala nas troje jer moj otac nije u tome učestvovao. I bila je jako stroga, ali smo mi stvarno ispali dobra deca. Imala sam ogromnu tugu i bilo mi je žao, ali interesantno da oni nikada nisu pričali jedno protiv drugog.
Kako je ona reagovala kada je znala da ste videli kako je on udara?
To su trenuci u kojima je ona, ne iz loše namere, usled straha gubila reakciju.
A tvoj brat i sestra?
Brat je rano otišao od kuće, ali kada je on bio tu to se nije dešavalo. Sestra i ja smo u većini slučajeva bile zajedno i uglavnom u sobi. Danas mislim da je moja sestra to najteže prošla. Mislim da je ona i dalje ljuta na jedno i drugo. Danas, mi svi imamo svoju decu, ali mislim da kada ne zalečiš to dete u sebi ne možeš do kraja da se oporaviš.
Koji su bili momenti kada si prepoznala da od strane svoje porodice prolaziš kroz psihičko nasilje?
U biti svakog čoveka je težnja da bude srećan. Tako da sam ja kao vrlo mala bila svesna da sa mojom porodicom nešto nije u redu. To je dovelo do toga da sam porodicu kompenzovala prijateljstvom i u toj ulozi se sebi jako sviđam. Međutim, kroz život to ostavi traga jer ti za sebe misliš da ti nešto fali i da nisi dobar. Samim tim idealizuješ okruženje i osećaš neku zahvalnost – svaka njima čast kako se oni sa mnom druže, a sa mnom nešto nije u redu. Zanimljivo je da kada si me zvala za ovaj projekat ja sam znala da moram da se čujem sa mamom, tatom, bratom, sestrom i Sandrom. Sandra je moja drugarica sa kojom sam odrasla i ona je u životu bila moj prijatelj i neprijatelj. Kada si me pozvala, nisam razmišljala da li je to sramota i šta će neko reći, pomislila sam šta će Sandra reći?! To je trauma koja nema nikakve veze sa njom.
Da li su drugi znali šta se dešava u tvom životu?
Oko mene su to znali svi, samo onako prećutno. Ja sam iz malog mesta gde se sve vidi i čuje. Od komšija do učiteljice u školi. Kao da sam živela dva paralelna života, dok je sve što sam želela – da budem prihvaćena. Misliš da je dovoljno što te neko ne odbacuje i ne vređa. A onda ljudi počinju da te olako podrazumevaju. Međutim, od mame sam ipak dobila taj momenat da njena uloga toga što je proživljavala nije umanjila njenu roditeljsku ulogu. Ona mi je davala vetar u leđa.
A otac?
Iz ove perspektive, on nije odvojio ulogu partnera i oca. Kada god bi dolazio kod nas, dolazio bi zbog nje. Mi bismo bili samo izgovor.
On bi dolazio da je tuče?
Pa da.
Da li si uspevala da razdvojiš njega kao roditelja i kao nekoga ko ti zadaje veliki bol?
To je veliki rascep i dug period života bila sam zbunjena. Iz ove perspektive kada sam zacelila to dete u sebi, ja ne opravdavam postupke, ali negde mogu da osetim da je on nasledio određeni genetski kod. Jer njega je neko tako napravio. Ovo što mi sada o tome pričamo, mislim da razbijamo taj generacijski kod koji se prenosi i na taj način pomažemo i našoj deci i roditeljima i babama i dedama. Jer ja apsolutno i nikako ne opravdavam te postupke, ali učim da razumem odakle oni dolaze.
Kako je on reagovao kada vidi da se ti cepaš?
On je uvek probao da se brani, da se opravda. Kako su imali teške živote, kako su oni mladi dobili mog brata, kako nisu imali nikakvu podršku od svojih porodica. Što je i istina. Moja mama je iz svoje primarne porodice rano pobegla, zato kažem da se to prenosi. Zato tu vrpcu i treba preseći. Jednom mi je mama rekla – ako nekad na bilo koju temu živiš kao što sam ja živela, mnogo je bitno da li to živiš zato što je to tvoj izbor ili zato što si to videla.
Kada se vratiš unazad, šta je to što ti izaziva traumu iznova?
Anestezirala sam se mnogo pre nego što se sećam. Sećam se tih slika, ali u meni one ne bude osećaj. Prosto kao da sam nema. Ja imam traume zato što moji roditelji nisu imali reakciju na te situacije. Problem je što se u mojoj porodici o tome nikada nije razgovaralo i automatski samim tim neobjašnjavanjem stičeš utisak da nisi voljen. Jer ako sam ja tu prisustvovala, a ti na moje emocije nisi obratio pažnju, ti mene ne voliš. To je poruka koju dete dobija i prihvata.
Da li danas i nju kriviš?
Iako su se moji razveli kada sam ja imala 3 godine, otac je stalno dolazio. Čak je dobio i zabranu prilaska, ali je svakako dolazio, a policija nije reagovala. To je pojačavalo njen strah jer ne vidiš izlaz i podršku, a na sve to u tom trenutku imaš dvoje dece i treće na putu. Onog momenta kada nju sagledam iz tog ugla, ne mogu ni da zamislim kako je to odradila. Moja spoznaja me je dovela do toga da ja ne opravdavam da nije našla način da ne ode ili da ja budem negde dok se nešto dešava, ali razumem da ona jednostavno nije bila sposobna da uradi drugačije.
A da li razumeš njega?
Razumem. U smislu da nikako ne opravdavam bilo kakve motive za koje ti misliš da imaš pravo, ali razumem da je on jedan čovek koji je jako slab i koji je u svom tom nesnalaženju mislio da je alkohol rešenje, a u stvari se uvlačio sve dublje i dublje. Njemu kao čoveku bila je potrebna ozbiljna pomoć.
Kada si ti shvatila da si žrtva nekog nasilja?
Kod mene se to dogodilo sa neke 23 godine jer je ta neprijatnost koju sam osećala bila toliko neizdrživa da sam želela da svaki atom svog bića promenim. E, tek tada kreće posao. Do tada si na auto-pilotu. Tek kada shvatiš da ti više niko ništa ne radi, niko te ne povređuje, samo je vreme da prihvatiš sebe.
Kada se osvrneš unazad, koji osećaj imaš?
Često kažem da sam svoj rođendan počela da slavim sa 28 godina jer sam do tada svakog dana imala neku nelagodnost u stomaku. To je taj osećaj da će stalno nešto loše da se desi. Onog momenta kada sam se odvojila od njih shvatila sam da više ne želim da imam tu ljutnju i da ne želim da komuniciram sa njim jer će mi vratiti taj osećaj ljutnje. Ka njoj zato što me nije zaštitila od svega toga, a ka njemu zato što nam je radio sve što je radio, jer se to zaista tiče svih nas. Kasnije je došla tuga, nakon toga prihvatanje, a onda i zahvalnost.
Rekla si mi da su ti granice sa ljudima koji ti znače bile najteže, pogotovo sa partnerom. Šta to znači?
U odnos sa suprugom ušla sam sa 19 godina. Ono što tada nisam znala jeste da to što sam bila, takvog partnera sam i dobila. Meni je bilo najbitnije da šta god da se desi on može to da reši, ali kasnije sa godinama naš razvoj nije bio isti. Moj model mi je dao to da mislim da je ljubav sve što nije nasilje. Da je to što meni niko nije govorio o osećanjima dovelo do toga da ja ne govorim. Samim tim imala sam partnera koji isto tako nije emotivno zreo. Kasnije, kako sam ja naučila da osećam, a onda da to pokazujem, imala sam period kada mi je bilo dovoljno što samo ja to umem. Sledeća etapa bila je da i meni treba da dobijem to što dajem. E, onda je tu usledio razlaz jer ja sam neko ko je bio zadovoljan sobom i svime što ima, dok je on neko ko je konstantno ispoljavao svoje nezadovoljstvo. Iskreno mislim da to što mnoge žene misle da zbog dece treba ostati, ja mislim da zbog dece treba otići – u suprotnom daješ pogrešan model. Ne želim da moja ćerka misli da ljubav tako izgleda. Ne želim da misli da je dobro to što mene moj muž ne tuče, pa šta ako mi ne govori šta oseća i šta ako me ne podržava. Jednostavno znam šta je moj model uradio meni, ne želim da se to dogodi i njima.
Da li si neke stavke prepoznala kao psihološko nasilje u svom braku?
Mislim da jesam. Nisam imala strah, ali sam imala stalni pritisak. Jer osoba koja je nezadovoljna stalno je negativna i ništa joj nije dobro. Pa ni ti. Mi smo se mimoišli u tome gde sam ja neko ko radi na sebi, dok smo za njega takvi bili u redu. To su velike razlike, gde ti odeš daleko ispred nekoga i jedino možeš da si tu ili da se vratiš unazad – što je za mene bilo neprihvatljivo. Mislim da osoba koja ne radi na sebi ostaje u ulozi deteta, zbog čega ja tu nisam imala sagovornika. Prema svom mužu osećam apsolutnu zahvalnost i mislim da smo mi sjajni roditelji. Takođe, mislim da sve ono što nam je dato vaspitanjem mi smo već prevazišli.
Da li misliš da si prebrodila svoje traume?
Ne znam da li sam ih prebrodila, ali znam da sam ih prihvatila. Kroz proces psihoterapije i veru. Jako sam dobra i nežna prema sebi. Znam da moji kapaciteti nisu svakog dana isti i da je sve kroz šta prolazim potpuno u redu. Mislim da je sve što sam proživela i ono što nam svakodnevica donosi već dovoljno da bismo mi kinjili sebe. Osećam mir, apsolutnu prisutnost i zahvalnost na svemu što sam mogla da proživim. Ja sam stvarno oprostila.
Da li misliš da ti delom društvo sabotira te osećaje?
I društvo i žena ženi. Meni su ljudi, kada sam im rekla za ovo, rekli jao svaka čast, baš si hrabra, ja to nikako ne bih mogla. To za njih nije normalno. Niko nije za nasilje, ali ne bi da priča o tome. Ako nemaš reakcije, ne možeš očekivati da će se nešto promeniti. Jer smo mi to društvo.
Šta misliš da će tvoj primer pokazati drugim ženama?
Kada sam razgovarala sa mamom o ovome, ona mi je rekla – naravno da ćeš govoriti o tome. Ti si toliko genijalna, da svaka porodica ima jednu tebe, mnogo bi im bilo lakše. A kada te već nemaju, neka te čitaju. Ako je moja mama osetila u meni podršku i utehu i procenila da ja treba da pričam, mene bi bilo sramota da nisam posle te njene rečenice.
Anonimna devojka
Koji je razlog zašto si anonimna?
Kada sam pomislila o učestvovanju, počeo je osećaj straha i stida. Ali je želja da devojke prepoznaju znake manipulacije i prikrivenog nasilja veća. Da beže odatle, da izađu iz toga jer uvek postoji mogućnost. Sa roditeljima još uvek nisam pričala jer postoji taj osećaj sramote. I sada mi je teško da pričam o svemu tome jer nisam sva svoja pitanja razrešila.
Kako tvoja priča počinje?
Moja priča ima početak, sredinu i kraj. Zapravo tri situacije koje su obeležile moj život.
Hajde, ispričaj nam o prvoj.
Prva situacija desila se sa momkom sa kojim sam bila dugo i taj prvi odnos zapravo je i najtraumatičnije iskustvo. On nikada nije digao ruku na mene, ali to omalovažavanje, ponižavanje i degradiranje mene kao osobe, kao devojke, dovelo je do toga da se osećam potpuno bezvredno. Došla sam do toga da moj život nije imao nikakvu vrednost jer me je ubedio sve što je pričao o meni.
A koje reči si dobijala od njega?
Vidi kakva si. Ti ne valjaš. Ti si ovakva, ti si onakva. Bezobraznice. Ti mnogo tražiš. Ja sam bukvalno tonula i znala sam da ako ostanem sa njim neće se dobro završiti. Tada sam dobila 20 kilograma, potpuno se zatvorila u kuću i ni sa kim nisam komunicirala. Bila sam u jednom totalnom nervnom rastrojstvu gde sam u nekom trenutku došla i do suicidnih misli jer nisam videla izlaz iz situacije. A znate šta je njegov odgovor bio na to? „Dobro, pa šta?“
Da li si mu nekada nešto rekla?
Jesam. I dobila bih najgori mogući odgovor. Kada vas neko u tolikoj meri psihički omalovažava i ponižava, dođete do jednog stanja gde ne znate šta ćete sa sobom. Najbolje što sam mogla da uradim za sebe jeste da krenem na psihoterapiju, ali posledice su ostale. Od toga da ne znaš da se zauzmeš za sebe, da ne znaš da odbraniš svoj stav i ne znaš koje su tvoje vrednosti. Mnogo toga vučeš kroz život, osećaš se nesigurno i kao da si kriva za sve. Da si kriva što si dobila udarac. Ti si kriva što si tražila više za sebe. I onda se povučeš u sebe. Psihičko nasilje bilo je moj okidač o kom mi je i danas teško da pričam. Dugo mi je trebalo da mu kažem da ne želim više da ga vidim.
Je l’ zato što si ga volela?
Ne. U početku je to bilo jako lepo. Ali onda su se stvorile emocije gorčine. I kada mi neko kaže – zašto nisi otišla ili kako je moguće da tebe neko ubedi da nisi dobra? Jesi li ti labilna ličnost? Ljudi ne shvataju kako izgleda kada se upleteš u mrežu nekoga ko jako dobro barata tvojim emocijama, a kome veruješ. Neopisiva je moć koju je on imao nada mnom. A u sledećem trenutku već ne znate zašto ste tu.
Šta se kasnije dogodilo?
Nakon toga sam dugo bila sama, sve do odnosa sa momkom sa kojim sam bila par meseci, ali sam ga jako dugo poznavala. Česte su bile situacije gde smo se svađali, imali bučne rasprave ali nikada nije bilo više od toga. Sve do situacije kada smo se vratili sa žurke gde je on bio pod dejstvom alkohola, ali ubrzo posle toga je usledila ozbiljnija svađa. Nakon nekoliko trenutaka, on je fizički nasrnuo na mene, udario me i tražio da imamo seksualne odnose. Ja sam to odbijala i jasno mu stavljala do znanja da ne želim posle čega sam opet dobila udarac. U tom trenutku nikada veći strah nisam osećala i sve što sam želela jeste da izađem odatle. Pokušala sam da izblefiram da mi nije dobro, da mi je muka, da sam krenula da povraćam samo kako bi se on pomerio. Kada sam videla da se taj bes u njemu smirio, dokopala sam se vrata i krenula da bežim. Doslovno bežim.
Jesi li uspela?
Uspela sam da pobegnem, ali je on krenuo da me juri niz ulicu. Iako je prošlo tri godine, i dan-danas imam u glavi onaj zvuk patika kada vam je neko za petama. Negde u brzini sam uspela da dozovem taksi, a na putu do kuće sam se lomila da li da ga prijavim. Međutim, tu je usledio strah šta će se desiti ako ga prijavim – on zna gde ja živim, šta ako me sačeka ispred vrata ili naudi mojoj porodici. Strah je bio veći i nisam smogla snage da ga prijavim.
Kog osećanja se sećaš?
Bespomoćnosti. Moji roditelji i dalje ništa ne znaju o tome jer me je strah šta bi moj otac mogao njemu da uradi. Najgore od svega jeste što on nije bio neko koga ne poznajem, već moj momak. Često se devojke upletu u mrežu laži i izvinjenja – neću nikada više, bio sam pijan, ti znaš da ja tebe nikada ne bih povredio… I to dovede to toga da ostaneš u odnosu i trpiš stalno vređanje.
Ali vi ste ostali zajedno posle toga?
Jako kratko. Taj strah da će mi nešto uraditi je toliko bio prisutan u meni da sam ostanak videla kao jedino rešenje. Svaki put kada bih želela da odem usledile su velike svađe i svaki put sam očekivala udarac. Srećom, ubrzo sam uz pomoć psihologa odlučila da napustim taj odnos po cenu svega. Ali takve situacije su me dovele do toga da se plašim svaki put kada treba da kažem ne, kao što je bio slučaj sa mojim nadređenim. Gde ja ne znam da li će u tom trenutku da me udari, da me otpusti, da mi nešto smesti, šta će reći drugima. Razni strahovi i napadi panike i anksioznosti su se u tom trenutku kod mene javili. Jer sve je bilo u njegovim rukama.
O kojoj situaciji pričaš?
Ostali smo posle posla sami u kancelariji i u jednom trenutku sam primetila da se njegov govor tela promenio. Krenuo je ka meni i jedino što sam želela jeste da kažem ne. Ali nisam. Jednostavno taj strah koji je proradio u meni me je potpuno blokirao i ja sam samo krenula unazad, ali to nije bilo dovoljno. Koračala sam unazad, a on nastavio dalje iako je video da ja nisam za to. Ali njemu to nije bilo bitno. Bilo je bitno šta on želi. Danas prolazim kroz psihoterapiju da osvestim zašto nisam mogla da izustim tu reč, ali to su traume koje vučem još odranije.
Koliko je teško priznati da si žrtva nasilja?
Vrlo teško jer često naiđete na komentare ma nije to ništa, ima i gorih stvari. Ja ne merim u kategorijama jer svaka situacija može da ostavi ozbiljne posledice. Čak i te neke naizgled banalne situacije ako ne rešiš na vreme mogu dovesti do nekih mnogo težih. Kao što su mene. Niko nema pravo da upravlja vama pa po cenu svega.
Kako se ta priča završila?
Koristio me je kao predmet manipulacije. Bila sam najslabija karika u firmi, ne zato što sam loš radnik, već zato što je sve druge poznavao. Svaki put kada bi se to dešavalo osećala sam se odvratno. Konstantno pokušavam sebi da objasnim zašto nisam mogla da se oduprem strahu i njemu. I tome šta će biti ako ne pristanem. A onda sam odlučila da idem na kartu da želim nešto od njega što ne može da mi da – pažnju. Od tog trenutka se odmakao od mene jer je on neko ko ima porodicu. Druga opcija je bila da dam otkaz, ali sam već u procesu traženja posla jer želim što pre da odem odatle.
To se nedavno dogodilo?
Da.
A kako se šef ponaša?
Sa apsolutnom distancom.
Misliš li da neko zna?
Mislim da ne. Ali mislim da će da se pročuje kada budem otišla, ali verovatno u kontekstu kako je to bilo sa mojim pristankom. Problem je što ljudi misle da kada ćutiš ti si pristala. Ali nije baš tako.
A da li si prethodne momke videla ponovo?
Ne.
Koja je tvoja poruka za druge devojke koje su prošle kroz slično?
Da pronađu snagu i hrabrost u sebi da budu same svoja podrška. Da ne traže opravdanja za tuđe postupke koji nisu u redu i da uvek postoji način da izađu iz svega toga. Da ne ostaju u odnosu zato što misle da će se neko promeniti zato što one nisu i ne treba da budu nečiji spasitelji.
A zašto si se slikala s leđa?
Ponosna sam na sebe što sam izašla iz toga i još uvek taj proces oporavka traje. Međutim, nisam sigurna da želim da neki moji bliski ljudi vide kroz šta sam prošla. Verujem da bih dobila podršku, ali ne želim da me kroz tu prizmu gledaju.
Marija Hadžović
Kako kreće tvoja priča?
Početak moje priče je da sam u toksičan odnos ušla jako mlada, još kada sam bila u srednjoj školi. I taj odnos kada se pogleda iz perspektive jedne odrasle osobe bio je otrovan, ali tada se to pripisivalo nekim filmskim pričama. Međutim, sedam godina kasnije, kada sam ušla i u brak sa njim, kao osoba sam se osećala potpuno degradirano, bez samopouzdanja, sa stalnim utiskom da sam kriva za nešto i da sve što uradim nije dobro. Naravno, tu se povlači jedan drugi momenat, a to je da sam ja kao takva ličnost ušla u odnos, ali zato me je i privukla osoba koja će samo da hrani moje programe i potvrđuje da ja nisam dovoljno dobra.
Koliko godina si imala kada si stupila u odnos?
Osamnaest kada smo počeli da se zabavljamo, sa 25 sam se razvela, a u brak stupila sa 24.
Kada ti shvataš da si u odnosu koji je toksičan?
Počinjem da shvatam pre braka, samo se ja tada lomim. Da li preterujem ili je to zaista tako i niko nije savršen. Počela sam da mislim da je toksičan kada sam shvatila da se jako loše osećam i loše ponašam prema sebi. Primetila sam da stalno sebe ekstremno kritikujem, stalno se trudim da uradim nešto da me on prihvati i šta god da ja uradim ili želim, to je nailazilo na odbijanje. Najveća moja spoznaja desila se kada sam shvatila da ono što se dešava unutar našeg odnosa i ono što se dešava spolja jesu dva različita sveta.
Šta to znači?
Mi spolja smo bili savršeni Instagram par koji se sjajno slika – putovali smo, provodili vreme sa prijateljima. Mlad bračni par koji živi zajedno, radi i stvara. Ali unutar tih zidova nije postojala nikakva emotivna i seksualna bliskost, već potpuno finansijsko kontrolisanje i degradiranje mene kao ličnosti. Konstantno kritikovanje i ismevanje mene i onoga što radim, ali sve kroz neku dozu humora. Uvek su to bile podle fore – te tvoje vežbice, te tvoje gluposti, ko to sluša i tako dalje. A u društvu je već bilo – ona? Ona će u društvu da napravi uspeh samo takav. Dakle potpuno dve različite osobe. Ja i danas smatram da je to osoba koja u sebi ima dve ličnosti koje se svađaju.
Kog momenta se sa nelagodom sećaš?
Najgori osećaj je kada vam neka druga osoba komunicira da ste ludi. Kada vam neko konstantno priča da nemate dovoljno samopouzdanja, da ste loši, stalne laži i obećanja da će se promeniti.
Na koje stvari misliš?
Pa u jednom trenutku, pošto je on bio nezadovoljan ovde, odlučio je da ode u inostranstvo. I, naravno, ja kao žena koja je sa njim u tom trenutku, napuštam svoj posao i ceo život da bih ga pratila u ideji koju je naumio. Stižemo tamo, ja se prihvatam posla koji je bio dovoljan da živimo, međutim ni to mu nije bilo dovoljno. Tada je ipak shvatio da hoće da se vrati nazad i da se sve što smo žrtvovali zanemaruje. Kada smo se vratili, on saopštava da opet neće da radi jer mu treba malo odmora i ja sam tada shvatila da sam izmanipulisana po ko zna koji put. Tada sam sebi rekla, stvarno negde moraš da se zaustaviš, ne možemo da verujemo obećanjima 1000 puta.
Kako si prepoznala da je on vršio emocionalno nasilje?
Taj osećaj da ste konstantno krivi za nešto, a ne radite apsolutno ništa sigurni je znak da trpite nasilje. Druga stvar je da se ne osećamo dobro sa svojim telom jer su nam stalno upućivane kritike da nešto treba da promenimo, odnosno to su poruke koje komuniciraju „Zašto nisi drugačija?“. Što nemaš veće grudi, što si tako mršava, što ne promeniš oblačenje… Ja sam to kod sebe osvestila kada sam krenula na terapiju nakon razvoda, zato što je taj momenat socijalnog odbacivanja za mene bio ključan i presudan u mojoj celokupnoj promeni. U bliskom okruženju, o meni je stvorena slika da sam ja luda, a on tako sjajan i divan i koja je trajala neko vreme dok on nije pokazao svoje lice.
Kada je pokazao svoje lice?
Pa vrlo brzo. Kada se dešavao razvod, najbliži ljudi su birali da veruju njemu, a ne meni. Da nije to tako strašno, meni su čak dolazila pitanja – a zašto se ti razvodiš? Je l’ te prevario, udario… Ne razumem. Očigledno kod nas razvod nije legitiman ako te nije prebio. Čak ni tada. Ali ono što ja tada nisam umela da objasnim da me jeste prebio, samo na nekom emocionalnom nivou. Potpuno. Zaista sam osećala da imam modrice na duši od tog odnosa.
Ali kako se onda desilo venčanje?
Oboje smo imali momente da smo želeli da otkažemo venčanje, ali je onda preovladala ona kulturološka stvar – već smo sve pozvali, sa kim ću ako ne sa njim, ajde sad to ti je što ti je otprilike. Ne želim sada to da umanjujem, ali u tom trenutku sam se zaista cepala. Bila sam stava da ne želim, ali i želim. A znam i da je on. Ali njega ako pitate on se nikada ne bi razveo jer njegova slika je takva – da je žena na nižoj poziciji od muškarca, i dan-danas se tako ponaša.
Kako je izgledao vaš brak?
Pa on nije bio tu. Ponovo je bio u inostranstvu, a ja sam za to vreme krenula da idem na neke vrste radionica gde sam malo više shvatila koliko imam nisko samopouzdanje i koliko imam teskobu da prihvatim da nešto radim dobro.
Možeš li da nam navedeš kako su njegove kritike izgledale?
To su više bile reči u smislu što si se opustila, mogla bi malo da se zategneš. To su bile pasivne kritike koje se provuku da ih nisi ni svesna. Uvek su nekako spakovane kroz nešto. Na primer: Što si sad ovde sela umesto da si sad trenirala, znaš koliko bi bolje izgledala? Šta ti se desilo sa licem, puna si bora, nisi tako izgledala. Jesi li razmišljala da uradiš veće grudi? To su poruke stalno zašto ne izgledaš drugačije, zašto se ne ponašaš drugačije i zašto si takva. To su ta tri pitanja koja ja koristim kao test za bilo koji odnos. Ako ih ima, znači beži.
Šta je bio okidač za razvod?
Kada sam shvatila da imam veći strah nego ljubav. Kada sam shvatila da to nije moj prijatelj, već neprijatelj. Već sam gajila taj osećaj da nemam više ljubav prema njemu kakvu sam imala i taj momenat kad me je ponovo nagovorio da napustim zemlju, posao, da opet krenem sa njim i kad smo se na kraju opet vratili. Tada sam znala da je kraj i da šta god on rekao mene to neće vratiti. Bila sam spremna da platim bilo koju cenu, samo što je ta cena bila dosta visoka.
Šta se dešava nakon toga?
Onda on nastavlja da živi svoj život kao da se ništa nije dogodilo, a dogodilo se. On je ignorisao činjenicu da sam ja podnela papire za razvod i jedino mu je bilo bitno da što pre vratim devojačko prezime. Onda je počeo da uništava reputaciju mene kao žene, kao osobe – da sam otišla sa mozgom, da sam potpuno poludela, da je on kao ličnost sjajan i da ne zna zašto se ovo dešava.
Da li si nekada pokušala da razgovaraš sa njim o njegovom ponašanju?
Da, jesam. Ali to je uvek rezultiralo velikim svađama, i čuvenim Nemoj tako da razgovaraš sa mnom. Ali to je bila toksična veza na svim nivoima. Naše rasprave izgledale su tako što se lomi sve po kući. Kad krene da se komunicira, to traje svega nekoliko minuta i onda sve prasne. Zatim ja pretim odlaskom gde to preraste u histeriju, buku, viku, prevrtanje stola, rušenje polica, udaranje u vrata. Onda splasnu strasti, preterao sam, i na kraju priče se ništa ne reši. Ta krivica koja se stvori od prevelike buke zapravo zamaskira problem koji godinama postaje sve veći i veći. Sada kada radim sa ženama koje su bile u sličnoj situaciji, znam da je to put ka fizičkom nasilju. Ja sam iz takvog odnosa srećom izašla, ali postoje žene koje nisu. Emocionalno nasilje nije uopšte toliko tiho koliko se to misli, vrlo je bučno, samo što osobe koje se u tome nalaze ne čuju.
Koji trenutak ti je ostao u najgorem sećanju?
Kada sam saopštila da ću da se razvedem. To je bilo po povratku iz inostranstva kada smo odlučili da se nekoliko dana razdvojimo. Sedam dana mi je slao preteće poruke da bi mi na kraju poslao kako on razume da sam ja upala u moje sektaške radove i te budalaštine moderne psihologije, ali da on mene voli i da mi daje drugu opciju. Da prestanem da se bavim svojim poslom ili nećemo moći da nastavimo dalje. Ja sam rekla važi, sutra se pojavila na vratima i rekla da se razvodimo.
Njegova reakcija je bila da me je zaključao u kuću i nije mi dao da izađem dok ne ostavim sve što imam od nakita na sebi jer je to za njega bio simbol odnosa koji smo imali. I to je bilo to. Skinula sam sve što sam imala od vrednosti i otišla iz te kuće, hvala bogu. Pretio je da imam 24 sata da promenim prezime na svim društvenim mrežama inače će mi napraviti pakao od života. Pošto je imao ključeve od mog stana, ispraznio je moj stan u bukvanom smislu. Do kablova. Uzeo mi je novac, sve materijalno. Posle sam razumela da je on mene kažnjavao. Jer je njemu najveća kazna da ostane bez materijalnog.
Kako se ponašao na sudu?
Jako kulturno, kao i svuda u javnosti. On je već u trenutku razvoda napravio dete drugoj osobi. Zanimljivo je da je njegova poslednja rečenica bila kada me je uhvatio za ruke i pogledao u oči i rekao: „Dobro zapamti šta ću ti sada reći. Umrećeš sama sa svojom karijerom dok me budeš gledala sa porodicom.“ Tako smo se rastali.
Jeste li se nakon toga sreli?
Jesmo, i to relativno skoro. Drago mi da sada mogu da mu kažem ovo i mnogo više, na šta sam i dobila izvinjenje. Međutim, više nemam nikakve teške emocije jer sam iz ove tačke zahvalna što sam prošla taj odnos i na onome šta me je sve naučio.
Šta se dešava sa tobom nakon razvoda?
Nakon razvoda ušla sam u odnos koji je trajao nekoliko meseci i koji je bio potpuno suprotan. To je bio čovek pun ljubavi i pažnje. Meni je to bila velika promena. Neko ko je bio pun podrške na svakom nivou. Međutim, ja sam bila jako emotivno ranjena i nisam mogla da primetim stvari koje su zatim usledile. Brzo je došlo do primedbi – zašto nosiš majicu sa određenim natpisom, svi gledaju u tebe! Ako se ne vratiš u stan do tad i tad, nećeš ni ući. Zašto si toliko dugo u WC-u, ko je kolega, zašto toliko sediš, zašto izlaziš sa sestrom… Shvatila sam da u jednom trenutku izgovara rečenice koje pred njim nisam rekla. Odlučila sam da mu postavim zamku na mestima gde sam sumnjala da me neko prisluškuje – stan i auto. Ne mogu baš da ispričam do detalja, ali u suštini se ispostavilo da me je prisluškivao. Kada sam to shvatila, bukvalno sam pobegla glavom bez obzira i tu je počelo raščešljavanje obrazaca mojih izbora.
Jesi li nekada naišla na osudu okoline?
Jesam, da. Nekako se ženi uvek pripisuje da je preterala, porodica se čuva, danas se svako razvodi, nije brak tek tako, šta ste bili u braku godinu dana. Nisi ni pokušala da ga sačuvaš. Nalepe ti nalepnicu nekog ko odustaje i ko ne zna vrednost porodice. Bilo je momenata, ona je iz porodice razvedenih roditelja, naravno da će da se razvodi kad ne zna šta je brak. Međutim, nisu znali da baš zato što sam iz takve porodice vrlo dobro znam šta hoću u životu i znala sam da to nije to.
Kako nastavljaš dalje?
Upisujem smer psihologije, iako sam završila ekonomski fakultet. Potpuno sam rekonstruisala život i svoju ličnost. Dugo sam bila sama, posvetila se poslu, prijateljima i ojačala psihički. Radila sam stvari koje volim, počela da se viđam sa prijateljima kao nekada. I evo me sada ovde. Sa praksom koja traje 5 godina i preko 300 individualaca. Tek kada sam se sa sobom osetila dobro, tada se desilo da ulazim u odnos koji je potpuno sve ono čemu sam ja težila. Sada shvatam da nije bilo moguće da se radije dogodi, kada ja nisam umela da se oslonim na sebe. Prestala sam da imam osećaj stida na svakom polju. Da razmišljam da li sam dovoljno dobra i nijednog trenutka nemam sumnju u ono što radim i govorim.
Šta sada vidiš kao svoj najveći uspeh?
Što danas za sebe smatram da sam veoma zrela, emocionalno funkcionalna i u odnosu gde toliko čisto volim i voljena sam kao što sam to oduvek želela. Rekla sam sebi da ako jedan odnos ne izgleda tako, neću nikada biti u odnosu. To je odnos prepun ljubavi, bliskosti, smeha, poštovanja. To je najlepših pola godine u mom životu.
Koji je razlog zbog si odlučila da budeš deo ovog projekta?
Zato što se o emocionalnom nasilju najmanje priča, a najviše je prisutno. I to je nasilje koje se teško primećuje. Dakle, kada te neko udari ti znaš da te je udario, a kada ti neko udara na biće i samopouzdanje ti nemaš pojma. Primetićeš to tek kada si potpuno urušio sve aspekte svoje ličnosti. Nije jedna kritika nasilje, ali ako postoji obrazac ponašanja, ja bih volela da devojke sagledaju svoje odnose i ako vide da postoji takva situacija – pakujte se i idite.