S DRUGE STRANE OŽILJKA: Marina Arsić je u osmom razredu stala pred ogledalo i rekla: LEPA SI! Od tada se smeje!

Rođena je „obeležena“, sa velikim mladežom na licu, u Užicu. Marina Arsić ima 21 godinu i zbog ožiljka koji joj je ostao nakon operacije ove retke vrste belega prošla je golgotu tokom odrastanja. Deca umeju da budu baš zla i ova vedra devojka je to dobro osetila na svojoj koži.

Kada ste prvi put osetili da ste posebni?

Onda kada sam postala svesna sebe i okoline. Kada sam bila mala, videla sam samo lošu stranu toga što se fizički razlikujem od svojih vršnjaka. Ljudi su gledali, postavljali razna pitanja, deca su mi dodeljivala razne nadimke, mislila sam da u budućnosti nikada neću imati dečka, supruga… Tada nisam znala kako da se nosim sa tim, bila sam samo dete. Što sam više rasla, tako sam više istraživala i shvatala da zapravo nema ničeg lošeg u tome što se moja leva strana lica „ne uklapa u standarde većine“. Pomirila sam se sa tim da je to samo površno gledanje stvari – ne može mene i moje postojanje da definiše jedan ožiljak.

Ne može mene i moje postojanje da definiše jedan ožiljak

Po čemu pamtite detinjstvo?

Kao i svako – po lepim i manje lepim stvarima, ali je detinjstvo za mene predstavljalo jedan težak, ali važan period odrastanja. Kada kao dete prođeš kroz teške ili manje teške situacije i „od malih nogu“ osetiš koliko je život zaista surov, kasnije će svi problemi izgledati kao nešto smešno i lako rešivo. Tako je barem u mom slučaju. Zaista imam dosta lepih uspomena – prva vožnja biciklom sa majkom u dvorištu osnovne škole, prvi maskenbal, razgovori do ranih jutarnjih sati sa majkom i mlađom sestrom, šale na svoj račun, božićni i uskršnji praznici koje sam provodila sa babom i dedom...

Verovatno ima neka slika koja je upečatljiva?

Među hiljadama lepih uspomena izdvojila bih jednu koja je na mene ostavila najjači utisak – „incident sa jaknom“. Bila sam osmi razred i ispred učionice sam sa ostatkom odeljenja čekala nastavnicu. Stavila sam jaknu na klupu i dečko koji je sedeo na klupi je moju jaknu bacio na pod. Ja sam se nasmejala i mislila da je u pitanju neka šala, podigla jaknu i ponovo je stavila na klupu. Onda ju je on ponovo bacio na pod pa sam je ja ponovo podigla i tako još nekoliko puta. Kada sam poslednji put podigla jaknu, glasno sam rekla: „Moja jakna će da stoji tu!“ Baš ovu situaciju izdvajam jer je ovo bio prvi put da sam se glasno izborila za sebe. Shvatila sam da imam glas, da je moj glas izazvao jednu povratnu reakciju i da je moj glas neko čuo – jakna je ostala na klupi. Kasnije tog dana došla sam u stan, stala ispred ogledala u svojoj sobi i prvi put naglas izgovorila: „Lepa si.“ Taj dan je prekretnica u mom životu. Od tada se ne plašim, ne krijem, ne sakrivam iza kose i garderobe i ne dotiču me tuđi pogledi i pitanja.

Kako ste se borili sa tim kada su Vas deca nazivala „nakazom“, „dlakavom“...?

Sada mi je to zaista smešno i želela bih da svako doživi u nekom periodu svog života isto – da mu bude smešno. Kada sam bila dete, to sam zaista teško doživljavala. Nazivali su me raznim imenima i nisu hteli da se druže sa mnom samo zato što ne izgledam kao oni. To je ono što mi je smetalo – površno gledanje na stvari. Majka i sestra su mi bile najveća podrška, tako da bih uvek sa njima podelila novi nadimak koji mi je dodeljen, a one bi me savetovale da ne doživljavam to lično. Majka mi je tokom svakog našeg razgovora, u vezi sa ožiljkom, govorila da će sve ovo proći, da će se sve ovo zvati juče, da ću ja „preživeti“ svaki novi nadimak, svaki pogled, svako pitanje i da ću iz svega toga, jednog dana, izaći kao pobednik. Naravno, ja tada nisam verovala u to i mislila sam da mi to govori samo kako bi meni bilo lakše i kako bih se ja nadala da će bolje sutra jednom doći. I došlo je. Zaista je došlo.

Koliko bole predrasude?

Bolele su mnogo. Međutim, sada me uopšte ne bole, ali me nerviraju. Ne mislim samo na sebe i svoj slučaj gde ljudi formiraju mišljenje o meni na osnovu mog ožiljka i misle da ožiljak koji posedujem definiše mene kao osobu. Nerviraju me predrasude generalno – tetovaže su obeležje narkomana i nasilnika, svi ljudi koji žive na selu su primitivni, homoseksualnost je bolest, crnci su kriminalci, a crnkinje su uvek ljute i agresivne, ljudi islamske veroispovesti su teroristi... Nije mi jasno kako ljudi mogu uopšte da pomisle ili izgovore ovakve stvari.
Mnogo me je bolelo kada sam bila mala to što su ljudi uvek videli prvo ožiljak pa tek onda Marinu ili bi se zaustavili samo na ožiljku i ne bi uopšte bili zainteresovani da upoznaju Marinu. Bolelo me je što je moj fizički izgled uticao na to da li će se neko družiti sa mnom ili ne, jer je pojedince bilo sramota da budu viđeni u mom društvu, jer znate već „šta će komšije reći“. Danas je sasvim druga priča. Okružena sam ljudima koji se druže sa mnom zbog onoga što jesam, a ne zbog mog spoljašnjeg izgleda.

Koliko se samo ljudi plaši samoće ili se generalno plaše da budu ostavljeni? Ja strah od toga nemam

Kako ste sačuvali osmeh?

Smejem se otkako znam za sebe, tako da mi je to prirodno. Prosto sam osoba koja se uvek smeje i voli da se smeje. To je nešto i po čemu me ljudi pamte pa kažu: „To je ona Marina što se stalno smeje.“ Naučno je dokazano da je smeh zdrav, tako da, smejte se!

Kako je bilo odrastati bez drugarice i druga, samo zato što imate ožiljak?

Neobično. Svuda oko sebe sam videla decu, ljude, društvo, podeljeno u neke grupe, samo ja nisam pripadala nijednoj. Na školskom odmoru su se deca delila po grupama – neki su ostajali u školi, neki su išli na igralište, neki su išli do prodavnice, a ja sam sedela na stepenicama i jela sendvič koji mi je majka spremila ili nešto što sam ranije kupila. Videla sam da me ne žele. U početku sam se gurala da budem u svakoj grupi, da se družim sa svima, onda su oni nalazili izgovore kako žure ili hoće da pričaju o nečemu što ja ne bi trebalo da znam i tako bih na kraju, svaki put, ostala sama. Onda sam shvatila da ne želim da se guram tamo gde mi nije mesto, da neću da radim drugima domaće zadatke samo za taj mali znak pažnje ili pogled.

Na društvenim mrežama mi se javio ogroman broj ljudi da mi zahvali što se borim protiv diskriminacije

Ponekad je bilo zaista teško, ali sam ipak znala da nemam ni lažne prijatelje, one koji se druže sa tobom iz koristi. Znala sam da sam sama. Verovali ili ne, to je imalo svoju pozitivnu stranu. Ja sam sada spremna da ostanem sama u nekom trenutku i to što sam sama neće uticati na moju psihu i raspoloženje. Koliko se samo ljudi plaši samoće ili se generalno plaše da budu ostavljeni, ja strah od toga nemam.

Vaš moto je bio: „Nisam ja drugačija od vas, vi ste drugačiji od mene.“ Kada ste to izgovarali ili pokazivali?

Posle „incidenta sa jaknom“ svaki put kada bi neko igrao na tu kartu „pa ti ne možeš zato što tako izgledaš, zato što imaš to na licu, zato što si drugačija“, ja bih onda rekla „ako ćemo već po tome, onda ja ne treba da te pogledam ili da se družim sa tobom zato što ti drugačije izgledaš u odnosu na mene, zato što nemaš ovo na licu što ja imam“ i onda bi se taj neko zapitao i malo razmislio o svojim rečima. Ne može izgovor da bude „zato što si drugačija“. To „poseban“ i „drugačiji“ treba da tretiramo na neki lepši način i da govorimo o tome u nekom drugačijem smislu. Na primer, danas svetski modeli imaju vitiligo ili albinizam i dobijaju ogroman aplauz i reči podrške. Pre 30 godina recimo, to ne bi bilo moguće. Znači, napredujemo, pomeramo granice, menjamo se, prihvatamo različitosti. Meni je jako drago zbog svega toga jer ne može tvoj fizički izgled da kontroliše šta ti u životu možeš, a šta ne. U svetu se, naravno, sve ovo razvija mnogo brže i ima veći značaj, a kod nas je to još uvek tabu tema – napredujemo, srećom, ali jako, jako sporo.

Kakve su bile reakcije na taj stav kada biste pustili glas, usprotivili se?

Reakcije su bile pozitivne. Sve je u stavu. Kada imaš stav i kada ceniš sebe, onda drugi ne mogu da te gaze. Ne plašim se ni sebe ni okoline i to se vidi.

Šta radite u slobodno vreme?

Volim da crtam, pevam i slušam muziku na raznim jezicima. Gledam turske serije, najviše zbog turskog koji studiram. Čitam knjige – najviše o umetnosti, arhitekturi, religijama, različitim običajima i kulturama, filozofiji i, naravno, Africi i afričkoj kulturi. Izdvojila bih pisca po imenu Džejms Boldvin, koji je pisao o položaju crnaca u Americi, a kasnije i o položaju crnaca koji su bili deo LGBTQ+ zajednice. Volim da pogledam dobar film. Obožavam hranu i mogla bih da jedem 24 sata. Svaki dan istražujem o aktivizmu i aktivistima širom sveta.

Imate li idole?

Kada govorimo o aktivizmu, volela bih da izdvojim nekoliko žena koje su moji idoli i na koje sam se ugledala – moja mama, naravno, zatim Elejn Velterot, Jara Šahidi, Mišel Obama, Zendaja i Opra Vinfri. Sve ove žene imaju snažnu poruku, uče nas važnim stvarima, učestvuju u prihvatanju različitosti i bore se protiv diskriminacije i predrasuda.

Ko Vam je bio najveći oslonac u životu?

Najveći oslonac u životu mi je bila i još uvek je, definitivno majka, a posle nje sam sama sebi najveći oslonac. Majka me je podržavala kada mi je to bilo najpotrebnije i biću joj uvek zahvalna na tome. A kada majka nije tu, ostajem samo ja, koja savršeno poznajem sebe i priznajem sebi da li nešto mogu ili ne. Za sebe kažem da sam „realni optimista“ jer zaista odlično poznajem sebe i znam gde sam postavila granice i šta je moj maksimum, tako da nikada ne lažem sebe da nešto mogu ili da je nešto moguće i da će se odmah ostvariti.

Kome ste Vi oslonac?

Oduvek sam želela da podelim svoju priču sa svetom, samo radi ohrabrivanja drugih ljudi koji prolaze kroz slično i da budem dokaz da je moguće izboriti se sa teškim detinjstvom i u isto vreme ostati na pravom putu. Kada sam se preselila u Beograd, želela sam to da iskoristim na pravi način – počela sam da se pojavljujem u javnosti sa svojom pričom i jasnim ciljem da želim da utičem pozitivno na druge ljude, da budem podrška i primer i da se borim protiv diskriminacije. Na društvenim mrežama mi se javio ogroman broj ljudi da mi zahvali što se bavim ovom temom i da im moja priča zaista znači. Neke sam ohrabrila, na neke živote sam direktno ili indirektno uticala i ne postoji emocija kojom bih mogla da opišem kako se osećam dok čitam takve poruke i koliko sam srećna što sam nekome dan ili život učinila lepšim.

Šta su Vam planovi?

Što se karijere tiče, planiram da završim fakultet koji sam upisala ovde u Srbiji, a nekad kasnije (ne odmah posle fakulteta) planiram da upišem master u inostranstvu u vezi sa afričkim kulturama i civilizacijama. To mi je, da kažem, životna želja.

Nastaviću i dalje da se bavim aktivizmom i odazvaću se na svaki poziv. Imam u planu realizaciju radionica i raznih projekata, razna gostovanja, radim na knjizi, mada ovo što ja pišem i na čemu radim ne mogu baš da nazovem knjigom, ali ne bih puno da otkrivam. Planiram da posle cele ove situacije sa virusom volontiram u Turskoj i Africi, tačnije Tanzaniji, putujem i upoznajem nove ljude.

Tekst: Aleksandar Đuričić

Foto: Matković & Vild

Šminka: Ana Nikolić

Frizura: Dalibor Vrtina

Stajling: Tijana Žunić