KO SE KRIJE IZA PROFILA "EKO STRAŽA"? Bojan je pokrenuo sjajnu akciju i zbog NJIH je Srbija lepše mesto za život

Tek kada nešto izgubimo postanemo svesni šta smo imali, barem, tako kaže stara izreka. Ali, da li zaista uvek moramo da čekamo da nešto nestane da bismo se setili da menjamo stvari. 

Međutim, postoje i oni koji ne čekaju da rešenje padne s neba. Naprotiv. Oni žele čist vazduh, čistu Srbiju i da život žive punim plućima, a ne pod maskama, jer nam takav scenario, kako stvari stoje trenutno, preti i mimo korone. 

Kada su fotografije očišćenih parkova, rečica, obala... preplavili društvene mreže, jedno ime konstantno se provlačilo - "Eko straža". Međutim, uprkos uvreženim mišljenjima da je ovde reč o nevladinim organizacijama i slično, stvarnost je drugačija. 

"Eko straža nije politička organizacija, vladina ili nevladina organizacija, to je grupa okupljena na Facebook strani Eko Straža. To je strana mama i tata, baba i deda, braće i sestara, tetki i stričeva i predstavlja jedan živ organizam koji zajedni uči i ima delovanje. Nema vođe jer je SVAKO ko je uključen u grupu eko-stražar", piše na njihovom sajtu, a celu priču započeo je jedan tata koji je želeo čistije nebo za svoju ali i tuđu decu. 

Bojan Simišić, kako kaže, ima za cilj da većina ljudi zna šta su to sitne partikule i kako one utiču na naš organizam. Da nauče da prate koji je kvalitet vazduha, i konačno da nauče da ne treba da se mire sa situacijom već da treba da učestvuju da se poveća kolektivna svest da imamo problem i da taj problem moramo da rešimo.

Nedavno su bili jedni od organizatora zelenog protesta, a kako kaže, ovo je bio najveći građanski protest u poslednjih par godina, te s obzirom da je tema samo ekologija to stvarno daje jednu dodatu težinu.

"Ekološka svest se masovno budi i svaki sledeći protest je duplo brojniji. Vlast i institucije neće moći previše dugo da ignorišu probleme i zahteve javnosti", kaže Bojan.

Kakva je situacija u Srbiji po pitanju zagađenja?

- Srbija i Bosna i Hercegovina su najzagađenije države Evrope. u Srbiji po izveštaju Evropske agencije za životnu sredinu godišnje umre 15.000 ljudi od aerozagadjenja. Što prevazilazi broj umrlih od kovida skoro duplo. Na žalost o ovom problemu se ne priča ni približno toliko. Daleko od toga da umanjujemo problem kovida, stvar je u tome da na žalost po pitanju zagađenja, u medijima i zvaničnim kanalima vlasti postoji cenzura. Narod nije objektivno informisan, a to je opasno jer nije obavešten o stvarom stanju i nije obavešten kako adekvatno da se zaštiti. Po jednom od izveštaja (GAHP) smo čak deveti u svetu po broju umrlih od zagađenja. Situacija je blago rečeno strašna. Zagađenje ne samo da je registrovano svim senzorima i satelitskim snimcima, već smo ga mogli videti i golim okom, a i "omirisati" skoro cele zime.

Da li se išta pomerilo po pitanju rešavanja problema na državnom nivou?

- Od 2019. koliko se mi bavimo ovim, odnosno od kako postoji građanski sistem monitoringa kvaliteta vazduha, u Srbiji se nije promenilo ništa. Zagađenje je isto, ako ne i gore u pojedinim delovima zemlje. Jednostavno problem je gurnut pod tepih i blago cenzurisan. Nema sistemskih rešenja, vec samo nekih paušalnih odluka kao sto je nabavka 10 kineskih autobusa. U suštini jedina rešenja su ona gde mogu da se odrade javne nabavke.

Mišljenja smo da sve kreće od pojedinca. Da li su mladi u Srbiji dovoljno edukovani po pitanju zaštite životne sredine?

- Zavisi kako koji, pošto "mladi" nisu jedna autohtona grupa. Oni iz normalnih porodica znaju bar osnovni ekološki bonton. Nažalost, svest nije dovoljno razvijena jer kao što možemo da vidimo, mnoge mame i tate bacaju smeće kroz prozor, a pošto osnovna kultura i edukacija kreću od kuće, nije za očekivati da deca budu bolja. Naravno postoji omladina koja ne samo da je svesna nego i hoće da menja stvari i oni su budućnost.

Koliko su precizne aplikacije koje mere zagađenost vazduha? Stiče se utisak da se podaci često razlikuju od zvaničnih.

- Nije problem u rezultatima, već kako se oni interpretiraju. Često se visina PM2.5 čestica predstavlja indeksom kvaliteta, a upravo on predstavlja mogućnost za manipulaciju. Čak se i građanski senzori poprilično "gađaju" sa zvaničnim, prednost je samo što građanskih senzora ima tamo gde nema zvaničnih vladinih. Tako na primer u Čačku gde se ne mere PM2.5 čestice već neki drugi parametri, on večito bude "zelen", a stvarno stanje svari koje pokazuju građanski senzori pokazuju pravo stanje - a to je često katastrofalno.

Da li maske mogu da nas zaštite od zagađenja, i ako da, koje konkretno?

- U teoriji da, to su N95 ili još bolje N99, ali moraju da pašu savršeno na lice, jer i najmanji prorez propušta vazduh i onda one nemaju nikakvu funkciju.

Ko su najveći zagađivači u Srbiji? Fabrike, saobraćaj ili neko treći?

- Tri najveća uzroka zagađenja su: termoenergetski sektor, industrija i individualna ložišta, tu su i drugi faktori kao što su nekontrolisano paljenje useva na njivama, goreće deponije i saobraćaj. Saobraćaj nije najdominantiji faktor ali nije zanemarljiv, pogotovo kada su u pitanju azotni oksidi.

Problem zagađenja nije samo Beograd, već cela Srbija. Koja mesta su takođe "žarišta"?

- U suštini važi ono što južnije to tužnije. Nekada su Valjevo i Užice bili nosioci najzagađenijih gradova, ali monitoring je pokazao da su Niš i Novi Pazar u katastrofalnom stanju. Bor ima veliki problem ali ne sa PM2.5 česticama već sa sumpor dioksidom i teškim metalima. Smederevo je u lošem stanju. Ali građanski monitoring je pokazao da su svi, ali doslovice svi gradovi u Srbiji u velikom problemu. Čak i Vršac koji je važio za vazdušnu banju, neretko je bio u "ljubičastom".

Kada je krenula kampanja "Zavrni rukave", koliko ih je bilo do sada i na kojim lokacijama su sve sprovedene u delo?

- Kampanja "Zavrni rukave" je počela pre mesec i po dana. Za sada su bile dve akcije, prošli put na četrnest različitih lokacija (Beograd, Aranđelovac, Sremska Kamenica, Sremska Mitrovica, Sokobanja...), sledeća je 25. aprila i predviđanja su da će biti još masovnija.

Čini se da je u akciji sve više ljudi. 

- Jeste, odziv je fantastičan, na prethodnom skupu na svim lokacijama je bilo preko 500 ljudi. Za spontano okupljanje nezvaničnih inicijativa bez ikakve pomoći sem svojih društvenih mreža i pomoći nekoliko portala to je odlično. Izvukli smo 1500 kesa smeća. Naravno da to ne menja sliku na širem planu, ali je jedan korak bliže rešenju.

- Cilj akcija nije samo da se očisti smeće već da omasovimo svest o problemu i da pokažemo da jedna velika grupa građana želi promene i da je potreban mnogo bolji sistem tretmana otpada, ali i sistem kažnjavanja pojedinaca i preduzeća koji se ne ponašaju odgovorno i u skladu sa zakonom.

Kako postati domaćin akcije? Šta se od osobe očekuje?

Pošto je "Eko straža" neformalna grupa i suštinski se oslanja na par ljudi, mi nemamo ljudstva da pokrijemo sve lokacije. Građani moraju da se uključe ne samo kao pomoć vec i kao lideri. Mi smo tu da im pomognemo. Ta osoba nema mnogo obaveza, za početak da odabere lokaciju, kasnije da sačeka ljude, organizuje ih i na kraju da pozove JKP da se smeće očisti.

Estonija je 2008. za jedan da očistila celu zemlju. Da li će tako nešto ikada biti moguće u Srbiji?

- To je cilj. Na zalost Estonija je imala podršku države, vojske i preduzeća. I imala je veću svest i soliradnost građana. Eko Straža, Tresh Hero, Nije blam, Očisti kraj... i sve ostale organizacije koje učestvuju u "Zavrni rukave" kampanji, imaju upravo to za cilj. Da dođemo do jednog dana kada ćemo očistiti celu zemlju. Apelujemo na javnost da nam u tome pomogne - da omasovimo ove akcije, ali i pozivamo medije da nas podrže upravo ovakvim intervjuima. Nije bitno koliko mi učestvujemo u akcijama, vec koliko samim tim utičemo na druge građane, a mediji su tu ključ.

Nedavno su fotografije đubreta nakon studentske žurke preplavile mreže. Pored edukacije mladih, da li bi rešenju problema doprinele i kazne za ovakvo ponašanje?

- Smatramo da bi doprinele. Moramo prvo da kažemo da je jedna grupica studenata očistila smeće. Ko prizna (u ovom slucaju očisti) pola mu se prašta. Neko nikad ne bi ni počistio svoje smeće. Generalno, bez kazni sistem neće funkcionisati. U Americi, u državi Ilinois prva kazna za bacanje smeća (littering) je 1500 dolara, druga 1500 dolara, e ako ponovite treći put, računa vam se kao krivično delo (felony) koje povlaci od 1 do 3 godine zatvora i 25.000 dolara kazne. I mi imamo solidne zakone, problem je u sprovođenju, zakoni su mrtvo slovo na papiru. U Americi sa tim nema šale, oni STVARNO to i sprovedu u delo. I zato nikom ne pada na pamet da prlja.

Kakvo je stanje na deponijama? Da li Srbija ima uređen sistem odlaganja otpada?

- Stanje je katastrofalno, ne samo da se pitanje divljih deponija ne rešava, već stalno niču nove. Posle nekog vremena dolazi do raspada đubreta, pa se stvori metan gas koji se kasnije i upali. I onda se šire nusproizvodi zapaljene ambalaže - dioksini i furani, vrlo kancerogene materije koje prvo udišemo a kasnije padaju na zemljište i u vodotokove, pa ih unosimo i preko hrane i vode. Poslednji je momenat da se napravi strategija upravljanja otpadom, jer deponije nisu samo estetski problem, već ćemo se i porazboljevati.

Da li nam možete reći neke dalje planove?

- Za sad nam je plan da nastavimo sa kampanjom #zavrni rukave koja će se održavati svake četiri nedelje, takođe da nastavimo da radimo po istom sistemu kao i do sad, omasovljavanju svesti o problemima životne sredine.