DA LI JE PANDEMIJA KONAČNO UPOZORENJE? Pogledajte šta smo uradili planeti Zemlji

Kako je izolacija ljudi zbog pandemije virusa korona uticalo na prirodu, najbolje svedoče slike koje pristižu iz čitavog sveta i polako počinju da zasenjuju sav ljudski egocentrizam. Bistri venecijanski kanali, životinje na ulicama, vazduh kroz koji zapravo može da se vidi na daljini od 200km - vesti su koje su preplavile društvene mreže.

Satelitski snimci Evropske svemirske agencije (ESA) potvrdili su koliko je zagađenje vazduha povezano sa ljudskim uticajem i nemarom. Smanjenje emisije ugljen-dioksida nakon što je počela epidemija posebno je uočljivo u dolini reke Po i Lombardiji na severu Italije. Takođe, dramatično smanjenje zagađenja u Kini zabeleženo je na satelitskim snimcima NASA-e.

A ovo nam nije prvi žuti karton. Samo je pitanje da li ćemo ovoga puta biti isključeni iz igre.

Početkom 20. veka pošast u vidu španske groznice desetkovala je stanovništvo, 80-ih godina registrovan je i HIV virus, odnosno bolest AIDS za koju se još traže efikasni lekovi. Ipak, ljudski rod je nastavljao dalje, još jači i spremniji za opstanak. Da li onda Covid-19 treba doživeti kao konačno upozorenje, kao prelomnu tačku u kojoj treba da zastanemo i preispitamo naše delovanje, sistem vrednosti i prioritete?

Buđenje svesti

„Kao da ja mogu išta da promenim!“, čest je argument na svaku opasku o korišćenju plastičnih kesa, bacanju nerazgradivih otpadaka ili prekomernom trošenju električne energije. A upravo tako je jedino i moguće promeniti stvari.

Način života mora biti usklađen sa zakonima prirode jer jedino tako čovek može da opstane. Naša životna logika iz temelja mora biti promenjena. Nemar prema prirodi je nemar prema sebi samom. Ako o njoj razmišljamo tek kad je ona ugrožena, to vrlo lako može da bude kraj.Što bi rekao Bredli Miler - Naučiti dete da ne zgazi gusenicu jednako je značajno za dete koliko i za gusenicu.

Možda je trenutak da svako od nas pročita priču o Uskršnjem ostrvu i razmisli da li je naša planeta zaslužila takvu sudbinu. Život u skladu sa prirodom jeste ideal kojem treba težiti i danas, ali i 2050. godine kada se predviđa da će na svetu živeti 9 milijardi ljudi. A onda će se, po mišljenju sve većeg broja naučnika, svet suočiti sa još jednim velikim izazovom: svetska populacija će početi da opada. Da li ćemo tada postati svesni da nije problem broj stanovnika na Zemlji, već način na koji oni žive?

Ljudski faktor

Na društvenim mrežama nedavno smo svi bili zgroženi prizorima koje je novinar Jovan Memedović snimio na reci Drini, koja je bila preplavljena plastičnim otpadom. Svaka flaša odraz je lične neodgovornosti, a svaka kesa naš „doprinos“ zagađenju Drine.

Deset pljeskavica na roštilju usred zaštićenog prirodnog rezervata Fruška gora rezultiralo je vatrenom stihijom koju su vatrogasci gasili više od 3 sata. Izgorelo je više od 10 hektara prirode i niskog rastinja na području nacionalnog parka. Očigledno tamo gde prestaje logika počinje naše ophođenje prema prirodi.

Kada su u Crnoj Gori ulcinjsku solanu, prirodno stanište flamingosa, pelikana i stotina drugih vrsta ptica, hteli da pretvore u atraktivne, tržišne stanove i hotelske rizorte i time desetkuju ptičiji svet ne samo u Crnoj Gori, već i na evropskom nivou, bilo je neophodno da lično nemačka ambasadorka Gudrun Štajnaker prodrma Vladu Crne Gore i primora je da se taj projekat zaustavi. Da li smo kolektivno slepi pa ne shvatamo da sa prirodom moramo drugačije, da njene poruke moramo ozbiljnije shvatiti?

Ako nam je pandemija omogućila da makar vidimo i neke pozitivne stvari, koje su ništa drugo nego odjek prirode, a ujedno nam dala i vremena da o njima i ozbiljno razmislimo, hajde da naš kolektivni odgovor bude mnogo ozbiljniji. Kao što je kod Čehova trn telohranitelj ruže, tako smo i mi jedini čuvari prirode.