DA LI TREBA ZABRANITI "DEBELOFOBIČNI" JEZIK I ZAŠTO NE: Je li ovo pravi put ka boljem čovečanstvu ili je reč o trendu?

Sve je počelo u Bristolu, kada je tamošnji univerzitet zabranio sportskim trenerima da izgovaraju fraze kao što su „višak kilograma“, „debela“, „salo“ i slične sintagme koje vređaju zaobljene ljude; Aleksej Krpan istražio je da li je ovo pravi put ka boljem čovečanstvu ili je reč o trendu namenjenom profitu

Dvadeset prvi vek nam je na srebrnoj tacni ponudio nebrojene oblike mentalne i fizičke lenjosti, ali jedna od najopasnijih, najpre zbog toga što je ispod radara zdravog razuma, jeste lenjost u kojoj očekujete da će politika i društveno uređenje rešiti vaš lični problem.
Zbog čega je to opasno, kad želimo uređen svet koji će paziti na svaku jedinku, zapitao bi se svako.

Mišić zvani volja

Možda bi trebalo krenuti od samog početka priče o osnaživanju bilo čega što hoda, roni, leti i pliva ovom planetom, a on staje u jednu formulu koju zna svaki student fakulteta za sport i fizičko vaspitanje. Ona glasi: Funkcija razvija organ. Ukoliko želimo da ojačamo neki deo sebe, ili celinu, za to postoji samo jedan način, a to je da to što treba da osnažimo izložimo stresu. Da ga bacimo u akciju. Mišić jača tako što se izlaže naporu dovoljnom da na vlaknima napravi mikrooštećenja. Onda kad legnemo da spavamo, organizam sanira te pukotine i odmah priprema mišić za isti takav napor sutradan, time što „podebljava“ vlakna. Isti je slučaj sa svim organima. Ukoliko želite sposobniji želudac, treba da jedete svašta. Ukoliko želite moćniju kožu, treba što više da je izlažete vetru, suncu i ostalim „napadačima“. Svoj um jačate tako što ga izlažete zadacima za koje je teško naći rešenje. Socijalnu inteligenciju osnažujete interakcijom sa ljudima sa kojima se ne slažete. Ako bismo pokušali sve da svedemo na mudru rečenicu nekog japanskog, kineskog ili indijskog mudraca, ona bi, bez sumnje, zvučala ovako: Samo borba može da ojača čoveka.

S druge strane, dečji psiholozi i psihijatri sve su stabilniji u uverenju da današnji svet nije baš zgodno mesto za razvoj i odrastanje dece iz jednostavnog razloga što su ona lišena borbe – sistem je ustrojen tako da svaku jedinku čuva od ružnih reči, mrkih pogleda i neprijatnosti svake druge vrste. Ukoliko bismo se sad vratili na sportsku definiciju jačanja, odmah bi nam bilo jasno da to dovodi do atrofije socijalnih veština. Baš kao kod tela: ako ne hodate, u jednom trenutku više nećete ni moći da hodate. A to potvrđuju i statistike. Prosto, prezaštićena deca rastu u nezadovoljne ljude. Ona su naviknuta da im neko drugi rešava probleme i ispunjava želje, a onda, kad se susretnu sa životom u kom ništa ne pada s neba, počinju da krive druge ljude, društvo, sistem, da traže neispravnosti i greške u svetu oko sebe. A ne postoji više niko kome nije jasno da je grešku moguće ispraviti samo na sebi: ako postoji prepreka u interakciji sa okolinom, treba promeniti sopstveni položaj da bi se ta prepreka savladala. Drugim rečima, pošto bregu ne pada na pamet da krene prema Muhamedu, moraće Muhamed da pruži korak ka bregu.

I evo nas, konačno, u tački gde možemo da razmislimo. Ideja je, kao i većina ideja, u osnovi odlična: ako se debela osoba dobro oseća dok trenira, treniraće više, ako trenira više, smanjiće visceralne i telesne masti, ojačati mišiće koji su najveći potrošači kalorija, a onda eksponencijalnom progresijom doći do najboljeg tela koje može da ima, u estetskom i funkcionalnom smislu. Ko ovom konceptu može da nađe manu?

Zavisnost od bola

Mogu, recimo, stručnjaci za bolesti zavisnosti. Oni su odavno utvrdili da metabolička zavisnost postoji u vrlo malom broju slučajeva i da je ono što zavisnika čini zavisnikom, zapravo, psihološki mehanizam. Zavisnik je osoba koja u stresnoj situaciji ne traži novo rešenje, već pribegava postojećoj matrici za sklanjanje problema iz vidnog polja. Zavisnika od droge, recimo, možete da probate da izlečite tako što ćete mu onemogućiti da dođe do psihoaktivnih supstanci i on će, jasno, prestati da ih konzumira. Ipak, možete li ga tako držati ceo život? Jer, prvi put kad mu se droga nađe u domašaju, on će je uzeti. Ukoliko zaista želite da ga izlečite, morate mu pomoći da pronađe novu matricu reagovanja u kriznoj situaciji, odnosno da nauči da na problem reaguje tako što će ga rešiti, a ne tako što neće gledati u njega. I onda imate jedinku sposobnu da odgovori na izazove koje život stavlja pred nju.

Put čoveka sa viškom kilograma (da tako kažemo dok još smemo) ima vrlo slične krivine, posebno kad se uzme u obzir uspešnost brojnih popularnih dijeta. Istina je da uz njihovu pomoć mnogi zaista i uspeju da skinu prekomernu težinu za kratak vremenski period, ali u najvećem broju slučajeva, pre ili kasnije, salo je ponovo tu. Razlog je matrica. A matricu može da promeni samo suočavanje s problemom.

Da li je onda proterivanje debelofobičnog jezika greška?

Kako bi rekli stari Kinezi, razlika između otrova i leka je samo u količini. Istina je da debeli treba da znaju da su debeli i da to u određenom trenutku može da se pretvori u ogroman problem. Da bi trebalo da imaju kontrolu nad svojim navikama i telom. Da će im biti bolje ako malim pomacima u životu naprave suštinsku promenu ka funkcionalnosti. Da biti vitak ne znači biti rođen pod srećnom zvezdom, već imati dokaz da zdrave količine svesti, samodiscipline i truda daju rezultate. I da niko ne može da im pomogne do njih samih.
Međutim, na sasvim suprotnoj strani društvenih mreža, stvari stoje drugačije. Reset rečnika je u tom univerzumu potrebniji nego ikad, da bi se resetovao način razmišljanja.

Egomanija kao put

Sale, teretane i druge vežbaonice, koje bi u teoriji trebalo da budu epicentri ideje o sinergiji sa sopstvenim telom, motivacije i korisnih reči kao što su „probaj“, „možeš“, „uspećeš“ i „bravo“, u takozvanoj toksičnoj kulturi dijeta centri ljudskog zdravlja postali su svoja suprotnost: mesta gde se svaki nedostatak gleda pod lupom, a ljudi prestaju da razmišljaju o bilo čemu drugom u životu osim o bicepsu, gluteusu i nula masti. Naravno, u okruženju manje šarmantnih replika Avendžersa i drugih superheroja, čovek kom se ne vide pločice na stomaku ili, ne daj bože, ima „ljubavne ručke“ (eufemističan naziv za masne naslage oko struka) oseća se kao da je leprozan ušao u kozmetički salon.

Pod prezrivim pogledima dizača 150 kg na benču koji žive u teretani, on gubi dostojanstvo, samopoštovanje i, naposletku, ljubav prema životu. Kad se, uz to, pred njim pojavi trener koji je o pedagogiji učio iz filma „300“ i na svako njegovo „ne mogu“ odgovori „Takve su u Sparti sa stene bacali“, praktično mu nema druge nego da ode kući, naruči picu, proguta je uz reči „ti ćeš meni...“ i za koju godinu dobije insulinsku rezistenciju, dijabetes, infarkt ili nešto još gore. A čak i ako izumemo ovako dramatične krajeve, koji svakako postoje, dobijamo generacije večno nezadovoljnih bića koja komplekse i strahove od društvenog opštenja sakupljaju poput samolepljivih sličica za album.

Ako uzmemo u obzir sve nadljude, neljude i egomanijake koji sebe danas nazivaju fitnes trenerima, ideja o zabrani debelofobičnog jezika zapravo je odlična. Njen cilj je da odvoji „žito“ od „kukolja“. Da napravi jasnu liniju između instruktora koji imaju zdrav odnos sa klijentom i iskrenu potrebu da mu pomognu da sam reši svoj problem, a ne da ga, dokazujući sopstvenu superiornost, nateraju da mrzi sopstveno telo i sve te serije odvratnih plankova koje zbog njega mora da uradi.

Ne ubijajte glasnika

Rešenje je, prirodno, u sredini. Svaka isključivost je uvek bila zabrinjavajuća i pretila da čoveka odvede u manjak razuma, koji je uglavnom jedini ispravan put. U ovom slučaju, zabrana debelofobičnog jezika je dobra jer revidira ljudsku svest o sopstvenom telu: ne treba svi da budemo manekeni i manekenke, treba da budemo ono što jesmo, ali što zdraviji i što funkcionalniji. Svaka nagla promena je pretnja za organizam, a Instagram nije vredan te pretnje.

Na drugom tasu ove vage koju treba da dovedemo u balans jeste činjenica da nas zabrana debelofobičnog jezika neće učiniti zdravijim, mršavijim niti samouverenim. Taj takozvani toksični ideal kulture dijeta o kojem se sada priča toksična je sintagma sama po sebi, poziva na duševni nemir, na podele, na „ubijanje glasnika“, optuživanje i histeriju, iako je mogla biti preformulisana u jednostavnu priču o osluškivanju tela, umerenosti i raznovrsnosti u ishrani koju dijete sputavaju svojim nazovirešenjima za sve naše vaskolike kiflice na kukovima. Međutim, izostao bi „WOW“ efekat, koji je nažalost jedini bitan.

Kako raste globalna nemoć u traženju individualnog smisla, svaki trend ili tendencija danas stvara ultratrend i ultratendenciju, ultrapripadnost i, u ovom slučaju, ekstremizam u shvatanju ljudskih prava. Niko tu ne razmišlja o bilo čijem zdravlju, o zdravorazumnim odlukama i humanom pristupu problemu gojaznosti, samo o interesu, politizovanju, ultratrendu i milionima lajkova za brendove koji sponzorišu plus sajz modele na Instagramu.

A rešenje za nesnađene ljude sa viškom kilograma zvuči kao malo komplikovaniji odbojni motivacioni poster. Svejedno, legitimno je: filtriranje informacija, stišavanje šuma i izbacivanje politizacije svega i ultratendencija iz života, hrabrost u donošenju odluka i umetnost perceptivnog razlikovanja površnosti, neznanja i ispoljavanja ega – od iskrenog saveta.