SMEMO LI DA KAŽEMO ŠTA MISLIMO O MANJINAMA? Mračna strana političke korektnosti

U srednjoj školi sam dobro crtao. Jednom prilikom, nacrtao sam na jednoj strani u svesci karikature celog razreda i nisam napisao imena - stvar je bila u tome da ljudi pogode ko je ko. Dok sam bio na odmoru, drug iz razreda, Sidni Enaholo, Afro-Srbin, uzeo je svesku i napisao ispod svakog ime. Hemijskom olovkom. Kao da su to ukrštene reči. Kad sam video šta je uradio, potukao sam se s njim. Ubrzo sam pozvan na razgovor kod direktora koji me je pitao da li sam to uradio zbog njegove boje kože. Rekao sam da to ima veze s tim što je kreten, a ne koje je boje.

Vozač gradskog prevoza izgubio je posao kada je iz autobusa isterao malog roma koji je džepario. Njegov kolega, zbog pokušaja da zauzda histeričnu ženu koja je napravila čitavu dramu kad je shvatila da je autobuska linija promenjena, prošao je još gore: otkaz i tužba za zlostavljanje žene. Kada su se prvaci u jednoj školi požalili da ne mogu da se koncentrišu na času zbog dečaka koji ima takav oblik autizma da stvara popriličnu buku tokom nastave, nastavnik, direktor i svi roditelji te dece bili su razapeti na stub srama. 

Mnogi će reći - takvi smo mi Srbi, volimo da se sudimo. Međutim, ovo su svakodnevne pojave u politički korektnim sredinama. Najnovija harvardska studija o ispravnosti sistema političke korektnosti počinje vrlo sličnim primerima iz takozvanog civilizovanog sveta:

"Pozdravljamo posvećenost društva zaštiti slabih i marginalizovanih i podržavamo borbu za ravnopravnost," kažu na Harvardu. "Ipak, muče nas barijere i problemi koje politička korektnost stvara u radnim sredinama. Ljudi strepe od osude i plaše se da će ih neko okriviti. Inhibirani su i boje se da kažu bilo šta direktno. Prećutkuju lične zaključke, izgovaraju samo opšte stvari. Stvara se ozlojeđenost, kontakti zahlađuju a posao ispašta," navodi se u studiji Harvarda.

Promene u poslednjih četrdeset godina učinile su da ogroman broj žena i pripadnika manjina dođe na rukovodeće pozicije u poslovnim sistemima. Rasne i druge predrasude postale su apsolutno neprihvatljiva stvar. Zakoni sada štite ugrožene grupe od diskriminacije prilikom zapošljavanja, a politička korekntost dovela je do mnogo većeg poštovanja u međuljudskim odnosima. 

Ali, nije stvar samo u tome što pripadnici većine strepe da kažu ono što misle. Postoji mnogo veći problem: prezaštićenost ne valja. To su utvrdile brojne nauke, od pedagoške i razvojne psihologije, do zoologije. Kada na nekoga previše pazimo, on gubi potrebu da se bori. U ovom slučaju, ta borba znači sticanje komunikacijskih veština potrebnih za odbranu svojih stavova i na kraju, kad se u istom poslu nađu oni koji su morali da se bore i oni na koje je pazio sistem, zna se ko će u toj trci pobediti. 

I to nije jedini problem. Baš kao što je to slučaj za životinjama, i kod ljudi je prezaštićenost siguran put da od nekoga napravite nezadovoljnog čoveka. Ukoliko je naviknuta da joj probleme rešava neko drugi, osoba to nesvesno počinje očekuje uvek i u svakoj situaciji, a kao što dobro znamo, život nikoga ne mazi. Zbog toga će ovakvi ljudi neprekidno imati zamerke na sistem, kolege, društvo, okruženje... I, naravno, biće nezadovoljni.

U nekom hipotetičkom, graničnom slučaju, to bi značilo da ste zaštitničkim odnosom napravili nesposobnu i nesrećnu osobu. 

Uprkos evidentnom ogromnom napretku, smatraju na Harvardu, politička korektnost je mač sa dve oštrice. Iako je radne sredine učinila prijemčivijim za marginalizovane društvene grupe, odnose među ljudima učinila je mnogo nekvalitetnijim. Stvar je u tome što su ljudima potrebne veštine, a ne pravila ponašanja.