JUICE ZA W! Kako se odlučio za frizersku školu, da li će decu terati da idu na fakultet i o velikoj strasti - GRAFITIMA

Dvadeset prvi vek doneo je oslobođenje od stega formalnog obrazovanja za veliki broj profesija. Ipak, u društvu i dalje postoji diskusija da li je diploma potrebna za uspeh (da, bumeri, gledamo u vas), a svoj stav o ovoj temi sa nama je podelio Ivan Ivanović Juice, ikona domaćeg repa.

Da, završio sam školu za negu lepote. Moj ćale je frizer i taj vajb nam je stalno bio u kući. Iskreno, nisam sebe zamišljao ni u jednoj srednjoj školi, pa me je ćale usmerio ka frizerskoj. To mi je bilo okej jer sam dosta visio u salonu. Već u prvoj godini srednje me je muzika opčinila tako da sam imao sve kečeve sem petice iz prakse, engleskog i fizičkog (smeh). Pao sam godinu pa su me izbacili jer nisam dolazio u školu. Na kraju sam srednju završio vanredno.

Da li je to uticalo na tvoj stajling i genezu promene frizura?

Jeste. Na primer, ovo kako se sada farbaju treperi, ja sam to furao ’96-97. Plavu kosu sa undercut munjom u cik-cak. Imao sam i kikice jer je tada Coolio bio aktuelan. Zatim sam bio ćelav, pa sam posle pustio kosu i imao afro. Zvali su me mali Koja, jer sam ličio na njega – prćast nos, oborene oči i žbun. Posle toga sam uradio dredove. Tada je dredove nosio jedino Kojot. To je to što se tiče varijacija. Nakon toga sam pošao u vojsku i sam sam odsekao dredove. Čuvam još neke kod kuće, za uspomenu.

Kada smo kod obrazovanja, da li ćeš svoju decu forsirati da upišu fakultet?

Nikad ne bih terao nekog na nešto što ne želi, ni svoju decu, pogotovo. Rekao sam skoro sinu da kada bude ušao u taj tinejdžerski mode, upisaću ga definitivno na kurs za električara, za vodoinstalatera, stolara i auto-mehaničara. Ta četiri kursa će morati da završi, samo zato što sam ja bacio hiljade i hiljade na gluposti koje sam mogao sam da obavim. Pri tom neće biti lenj, već muško u kući. Te osnovne stvari će morati da zna, a to da li će na fakultet ili neće, to je na njemu.

Prošla godina bila ti je ispunjena uspehom. Između ostalog, izašao je album „Hiphopium 4“, dokumentarni film o tebi, a tvoja numera sa Šolajom se našla kao soundtrack „Južnom vetru“. Kako je izgledalo stvaranje filmske muzike?

Prvobitna namera pesme sa Šolajom nije bila za film. U toku pravljenja pesme skapirali smo da je to tema za „Južni vetar“. Ekipa filma završila je promociju prvog dela, Rastin spot bio je poslednji izbačen. Tada sam se čuo sa rediteljem Milošem Avramovićem, znao sam da se sprema drugi krug, da ide gas (smeh). „Južni vetar“ je postala rep izdavačka kuća. Prethodnih godinu dana sve što je izašlo za njih bilo je ultrapopularno. Avra je bio oduševljen pesmom, postigli smo pravi zvuk koji smo hteli, što se tog drila tiče.

Da li na dokumentarni film gledaš kao na ultimativno priznanje svog rada, pre svega od strane scene?

U ovoj državi ako imaš sreće priznaće te kada umreš i to ko zna kada nakon smrti. Ja imam neka druga priznanja, što se tiče mog rada koji traje 25 godina. To su tetovaže mojih stihova, koje broje 1000-2000 ljudi; poruke u kojima mi ljudi zahvaljuju, govore mi kako su odrasli uz moju muziku. Mnoge ljude sam psihički podigao svojim pesmama, dao im energiju, uneo im pozitivu kada im je bilo teško. To mi je najdraže, a što se tiče koncerata, zarade i svih ostalih priznanja koji karakterišu slavu, to mi ne predstavlja prioritet. Jednostavno nisam taj lik. Hteo – ne hteo, to se ne održava na mene. Sve te godine idem težim putem kroz trnje. Naravno, zahvalan sam Bassivity-ju kao pokrovitelju filma, Galebu koji je bio reditelj i celoj ekipi na dokumentarcu.

Što se tiče „Hiphopiuma 4“, u pitanju je uspešan, veliki album. Rađen je po principu starog, izvornog boom bap hip-hopa. Ljudi nisu ni provalili, ni slušaoci, a čak ni učesnici, da na albumu nema dupleksa i ad libova. Na versovima u svim pesmama postoji samo jedan lead vokal, jedan kanal. Svi reperi zvuče sjajno kada nabiju šest glasova i onda se prave varijacije. Boom bap nije pravac za to. Radio sam drugačije pre, ali sam za ovaj album odlučio da bude sirov i to je najzahvalnije za producente. Imaju čistu priču ispred sebe. Na albumu se pored domaćih saradnika, među kojima je i Kojot, nalazi i Hevok iz „Mobb Deep-a“. Sa njim sam uradio bonus track. On je jedan od najboljih repera i producenata na svetu.

Kako si došao do njega?

„Mobb Deep“ slušam ceo život. Odrasli smo na njihovoj filozofiji. Drugarica Dušica je njihov veliki fan, upoznala se jednom prilikom sa njima na koncertu u inostranstvu i u kontaktu je sa Hevokom. Ona je progurala celu priču. U Budimpešti na koncertu smo se sreli i imao sam čast da izađem na binu sa njima. Upoznali smo se i družili. Ja sam bio u fazonu „čekaj, da li je ovo kraj ili početak”, a oni imaju pesmu „It’s the start of the ending“ (smeh).

Sredinom februara izbacio si i pank pesmu „Loše društvo“, sa svojim bendom „B-Mater“. To je bilo iznenađenje za mnoge.

Ja sam od 13. godine želeo da imam bend, međutim u vreme inflacije i rata to nije bilo moguće. U „Zappa baru“ sam se spontano spojio sa ekipom. Krsma je veliki lik i mogu da kažem da sam njegov najveći fan (smeh). Slušao je mene šta pričam i uz momke koji su bili tu u lokalu, rekao je: „Što ne svirate zajedno?“ I eto, tako je počelo. Najsmešnije od svega je to što nismo imali nijednu probu.

Freestyle skoro (smeh).

Da (smeh). Za dva sata smo napisali i snimili pesmu. Mi možemo da se okarakterišemo kao rock’n’roll bend. Na kraju krajeva, sve je to rock’n’roll. Želeo sam da pesma izađe u ovoj varijanti, da bude brza, jaka i energična. Nadam se da ćemo i ceo album tako isprašiti. Ti momci sviraju već godinama i za mene je živa svirka definitivno novost. I konačno mi se dešava nešto što sam želeo ceo život. Sa stvaranjem muzike uz instrumente promenila mi se slika i probudio mi se adrenalin. To je ono što zameram domaćoj rep sceni – bitmejkeri generalno nameću reperima, tj. MC-jevima o čemu će pisati i kakva će pesma biti. Kada spoje bit, naprave ga u kompjuteru, oni su već odredili atmosferu i temu pesme. Nemaš izbora, moraš da se krećeš u tome. Ko zna o čemu bih pisao da smo krenuli zajedno. Moji prvi albumi kretali su od nule, gde sam ja sedeo sa bitmejkerom u studiju i usmeravao ga ka čemu želim. Sada, pošto su bitmejkeri postali popularni, nestalo je zajedničko stvaranje, nema autorskog dela od strane MC-ja. Kod rocka, punka je drugačije – dublji je okean.

Spot za pesmu radio je upravo Boogie.

Sa njim se tako lako stvar dešava. I velika je razlika između rep spotova i ovog sada. U rep spotovima, bilo da je underground ili fensi, uvek je šminkerska priča. I kada radiš underground gledaš da li je slomljena flaša pored, a sa Boogie-jem smo imali fazon tri kruga oko moje zgrade i nema vremena da ti njemu govoriš „E, Boogie, je l’ možeš ovako, je l’ može onako?“ On ima glas autoriteta, lik je koji sve što snimi je upotrebljivo. On je kao Smederevac, sagoreva 100% (smeh). I komentari su mahom pozitivni i na spot i na pesmu. Dosta moje rep i narodne publike je prihvatilo ovo. Bitno mi je da me doživljavaju kao lika koji ima svoj karakter, a ne nekog izvođača.

Tvoja velika strast su i grafiti, još od kada si bio klinac.

Od 95. godine sam u tome. Tada nas je bilo 5-6, naredne godine već desetak. Beograd je tada bio čist, bilo je nekoliko grafita, iz 45. bloka, Rap city crew. Oni su nacrtali prvih par grafita. Onda je došao Jens iz bloka i BMB ekipa. Scena se raširila i danas je Beograd na nivou svake metropole, čak ga zovu i malim Njujorkom. Imao sam situaciju pre godinu dana, bio sam sa fantomkom i naišla policija, dižemo maske i oni kao „Đus, jesi to ti, šta radiš bre ovo, jesi ti normalan?“ (smeh). Oni mene doživljavaju kao TV lice, iz reality-ja, misle da vozim „lamborginija“ i vide me sa fantomkom u isflekanoj trenerci, u budžaku sa sprejovima. Ja radim to ceo život, to je večni đir.