Reditelj Ivan Ikić: O filmu "Oaza", tragediji koja nas povezuje, Goranu Bogdanu i ekstremnoj kinematografiji

Marijana Novakov, Tijana Marković i Valentino Zenuni su se našli u glavnim ulogama, a ostale tumače Goran Bogdan i Maruša Majer. "Oaza" je svetsku premijeru imala na Filmskom festivalu u Veneciji, gde je nagrađena priznanjem za Najbolji evropski film u okviru programa “Dani autora”, a na 49. beogradskom FEST-u je odnela priznanje za najbolji film festivala, kao i nagradu “Nebojša Đukelić” za najbolji regionalni film. Trenutno ga možete pogledati u bioskopu Tuckwood i Kombank dvorani do 16. juna i u Kulturnom centru "Vlada Divljan" do 20. juna.

Sa rediteljem Ivanom Ikićem smo pričali o procesu snimanja, na koji način ga je ovaj film promenio, ali i poetici i simbolici filma.

Kada i kako se rodila ideja za film?

Kada sam prvi put bio u tom domu, kao student režije tada , snimajući dokumentarac čuo sam priču o dve devojke koje su zaljubljene u istog dečka. Taj ljubavni trougao je prouzrokovao mnoge probleme vaspitačima, kako da ga kontrolišu i ta ljubav je izmicala strogim okvirima života u domu. Priča mi je odmah bila zanimljiva, ali je prošlo mnogo godina pre nego što sam uopšte nešto uradio sa tim. Zatim mi je u jednom momentu palo na pamet kako bi to moglo biti ispričano kao film. Pre pet godina sam seo i napisao prvu verziju scenarija.

Koliko ti je bilo izazovno da okupiš filmsku ekipu zbog specifičnog snimanja i tematike?

Od početka sam bio svestan da ovaj filmu nije kao ostali i da ne mogu da motivišem ljude kao na drugim snimanjima. Prosto posao nije bio kao bilo koji drugi i morao sam da biram ljude i saradnike koji su spremni da se involviraju u potpunosti i da prihvate ljude u domu sa kojima će živeti i raditi, sa kojima će svaki dan provoditi. Pored toga što sam verovao u profesionalne kvalitete ljudi koje sam birao za ekipu, bilo mi je bitno da mogu da u potpunosti budu posvećeni ovom projektu. Niko nije imao ništa drugo u planu- tražio sam ljude koji su dugoročno bili spremni da budu posvećeni tome.

Koliko je tačno trajao ceo proces?

Godinu dana pre snimanja krenuli smo da dolazimo u dom, da radimo kasting, a onda smo šest meseci radili probe. Snimanje je najkraće trajalo, oko 3 meseca, a post-produkcija još 6-7 meseci. To je naravno bio veliki teret i tokom pripreme filma i tokom kastinga, ali srećom imao sam saradnike koji su bili posvećeni samo tome i onda su ostali i na snimanju filma i pomagali mi da dođemo do nekog rezultata koji smo pripremali, za koji smo sve vreme vežbali. Sa druge strane, ljudi u domu su se navikli na njih. Kada smo došli da snimamo film, mi nismo bili neki intruderi sa strane, nego ljudi koji dolaze tu skoro  svakodnevno i koje oni poznaju.

Šta bi rekao da su najveći izazovi sa kojima ste se suočavali tokom snimanja?

Izazov je bio svaki dan snimanja na ovom filmu, jer svaki dan snimanja može u potpunosti da promeni sve ono što si do tada uradili, snimili. Ne postoji ništa što je neka vrsta rutine, gde tehnika koju naučiš o snimanju filma može da ti pomogne. imali smo nekonvencionalno snimanje, jedan ekstremni filmmaking, gde je borba za svaki kadar i u svakom trenutku film može da izmakne i postane nešto potpuno drugo. Mi smo se trudili da tokom celog filma držimo kvalitet i viziju koja je bila zamišljena od početka i da ne odstupamo od toga. Naravno, izazov je jer smo se uklapali u okvir koji život u domu nalaže i nismo želeli da menjamo njihove rutine koje su ustanovljene - buđenje, spavanje, kada jedu, itd. Prilagođavali smo se tim rutinama, i planirali snimanje po tom nekom rasporedu, što je nekad bilo teško. Noćna snimanja su bila gotovo nemoguća, jer je rutina u domu bila takva da oni odlaze rano na spavanje - ostajalo nam je po par sati noći, a već je leto počelo i noć je dolazila kasno, tako da su noćne scene bile veliki problem. Takođe, Marijana, Tijana i Valentino nikad u životu nisu ništa radili, nikad nisu svaki dan imali obaveze u tako dugom periodu. Morali smo da pravimo pauze kada smo osetili da su prosto svi umorni i da ne možemo dalje. Pratili smo njihov bioritam i prilagođavali tome. Tako je film i završen.

Njihova gluma je na vrhunskom nivou. Verujem da si, pored profesionalnog odnosa, razvio i sentiment prema njima. 

Mislim da su svi izgradili sentiment prema ljudima koji žive u domu, a posebno prema junacima koji su u filmu, jer smo puno vremena provodili i zbližili se na određeni način i dan danas smo u bliskim odnosima. Ovaj film je samo tako mogao da bude snimljen. Da nije bilo toga, film se verovatno ne bi ni desio . Morala je  da postoji izuzetna motivacija da bi se u ovako nešto upustili. Čak i ljudi koji su bili u ekipi su morali da imaju takvu vrstu motivacije koja prevazilazi profesionalne okvire, već zadire u ličnu motivaciju. To su štićenici doma prepoznali, jer mi nismo bili ljudi koji su došli, uradili nešto za par dana i otišli. Oni su to vrlo dobro osetili - njih teško možeš da prevariš. To je od početka bio naš odnos, sve je bilo vrlo otvoreno, bez kalkulacija. I oni su se involvirali, u smislu glume, stvarno su se trudili, nekad ne znajući ni sami da su u stanju to da urade. Polako su to otkrivali, nekad scenu po scenu da uopšte mogu da izvedu neke stvari, koje su im prvo zvučale nemoguće. To im je puno pomoglo u samopouzdanju - kako je odmicalo snimanje filma kada smo radili sve teže i teže scene.

Goran Bogdan je bio maestralan kao i uvek. Da li na njega gledaš već sada kao formiranog lika za dramske uloge, nakon Oca. Da li ti je već tada pao na pamet, ili si ga već neko vreme imao u vidu?

Ja ga nisam video u Ocu kad smo snimali film, Otac je izašao posle toga (smeh).

Znači, Srdan ga je kod tebe uočio (smeh).

Kada sam video Oca, mi smo već tada završavali film, bili smo u miksu. (smeh). Ne znam koliko je formiran, ali znam da je vrlo radoznao glumac. Kada smo mu izložili ovu priču odmah je rekao može, ja to želim da radim i ne samo to - već je dosta podredio svoj vrlo gust raspored ovom filmu i bio je tu za njega i potpuno u njemu. Do te mere da ga ljudi koji žive u domu nisu doživljavali kao filmsku zvezdu, nego kao njihovog drugara koji se tu mota, koji s njima priča. Ne da nije bio neki čovek koga oni znaju sa televizije, a znali su ga već tada sa TV-a, već je bio njihov ortak,i on je na taj način njih tretirao, kao potpuno ravnopravne partnere u kadru. Pomagao im je da dođu do što bolje uloge. On je u toku samog procesa učio od njih, jer je shvatio da postoje neke teritorije u glumačkom zanatu koje još uvek nisu osvojene a koje su mu oni pomogli da ih malo otkrije. Sećam se da kada smo radili probe, kada je prvi put video Marijanu koja igra lik Marije, da je bio iznenađen da takav sirovi neotkriveni talenat postoji i da je mogao da prođe potpuno nezapaženo i da se nikad ne otkrije.

Da li tako tragičan kraj filma ima dublju simboliku?

Uslovnosnost melodrame uvek zahteva tragičan kraj. Jer ako se sve reši happy end-om taj film bi prestao da živi onog trenutka kada bi izašli iz bioskopa. Mi bi kao gledaoci završili tu priču, sve bi se sredilo, postojala bi neka kosmička pravda koja sve stvari poređa kako treba. Onda bismo izašli iz bioskopa i ne bismo imali razloga da o tome ikada razmišljamo.

Smatraš da se uvek na tako oštar način to mora adresirati?

Ne nužno, ali tragički okvir daje priči jednu vrstu dodatne povezanosti sa likovima, jer je često tragedija ono što nas povezuje, na dublji neki način. To i gledaoci osećaju, a to je izviralo i iz same priče, nije nešto što je nametnuto spolja, već je nešto što je unutar same priče. Naboj koji je građen kroz ceo film je kulminirao na samom kraju.

Da li si smatraš da si probio granice filma i kinematografije, kako u Srbiji tako i u regionu?

Ja bih voleo da jesam, ali ne znam koliko će to druge inspirisati. Vreme će pokazati, postoje različite vrste filmova i ja sam svestan da možda ova vrsta filma ne zanima mlade ljude ili neke druge kolege. Ipak, možda nekog inspiriše da krene nešto svoje da razvija. Da pokuša nešto što niko nije pokušao ili da otkrije teritorije koje niko do sada nije otkrio. Film ima još puno neotkrivenih teritorija koje treba otkriti, a postao je jedna zatvorena forma koja barata klišeima i to se ponavlja u nedogled. Tako da ovakvi iskoraci mogu da pomognu nekome da se ohrabri na neku svoju viziju, da istraje u u njoj, da snimi baš onako kako je zamislio. Jer ovo je film u potpunosti bez kompromisa - nije pravljen nijedan kompromis, u smislu da se nekome dopadne, da nekome bude prijemčiviji, da nekome bude razumljiviji, lakši za konzumaciju.

Na koji način te je ovaj film promenio?
Sigurno me je promenio u mnogo čemu. Naučio sam da mnogo stvari u našem životu podrazumevamo, i da treba duboko u sebi da preispitamo to podrazumevanje, jer možda u tom podrazumevanju grešimo i da mnogo propuštamo u njemu. Provodeći vreme na snimanju i pre toga u pripremama prosto sam probao da se lišim svog tog podrazumevanja i da se lišim dela svoje izgrađene persone, koja je izgrađena da bi se lakše snašao u društvu ili da bi ostavio određen utisak. Jer ta persona uništava jedan deo mog unutrašnjeg bića, koje verovatno pati zbog te persone.