TEORIJE ZAVERE I DRUGE ANTICIVILIZACIJSKE ZABLUDE: Koji je profil ljudi sklon ovakvim uverenjima?

Na kompleksna pitanja kao što su: kako nastaju, iz kog razloga ljudi veruju u njih, kakav je profil tih ljudi, a sve u kontekstu pandemije korona virusa, odgovor su pokušali da daju Marija Petrović i Petar Lukić sa Filozofskog fakulteta u Beogradu

Zašto je pandemija bila plodno tlo za nastajanje teorija zavere?

Svaki događaj koji stvara osećaj neizvesnosti (prirodne katastrofe, sukobi među narodima, smrti važnih političkih figura) i koji korenito menja naš način života, zahteva objašnjenje koje može da opravda takve promene. U tom smislu, naučna objašnjenja pandemije ne odgovaraju na sva pitanja ljudi, jer se čini previše nasumičnim da se neki virus spontano pojavi i dovede do ovako velikih promena. Teorije zavere su naizgled daleko zaokruženija, izvesnija i privlačnija objašnjenja. Pandemija korona virusa se tako ne razlikuje značajno od drugih važnih događaja. Recimo, i tokom pandemije svinjskog gripa nastajale su teorije zavere, ali je ona trajala dosta kraće i imala je mnogo manje posledice po život ljudi, pa smo na te teorije zavere i zaboravili.

Prisustvo i popularnost ovakvih teorija nisu neočekivani – priče o navodnim zaverama moćnih ljudi koji nameravaju da načine zlo većem broju ljudi stalno su prisutne u našem društvu, njih redovno srećemo u obraćanju političara narodu, ali i u popularnoj kulturi, filmovima, knjigama… Stalno su prisutne teorije zavere oko porekla HIV virusa, da se krije istina o odnosu vakcina i autizma, o tome kako masoni ili neka druga mala grupa ljudi vlada svetom itd. Zbog toga je ideja da iza događaja kao što je ova pandemija postoje neki tajni interesi jedna od prvih koja nam padne na pamet. Ne samo da je ideja zavere sveprisutna u našem okruženju, već često ovakva objašnjenja šire i ljudi koji imaju od toga direktne koristi, na primer pisci popularnih knjiga (recimo, Dejvid Ajk).

Kako su mediji i društvene mreže doprineli njihovom širenju?

Mediji i društvene mreže omogućavaju iznošenje različitih mišljenja i objašnjenja, pa tako različite interpretacije događaja, među kojima su i teorije zavere, stižu do velikog broja ljudi. Čak i kada date ljudima samo da slušaju o teorijama zavera, a da ih posebno ne ubeđujete da su one istinite, oni postaju prijemčiviji za takva objašnjenja. Tradicionalni mediji, kao što su novine ili televizija, imaju jako važnu ulogu u celokupnom procesu jer probiraju informacije koje će plasirati publici, a neretko učestvuju i u direktnom širenju teorija zavere senzacionalističkim prilozima.

Postoje nalazi koji ukazuju na to da je na početku pandemije u oblastima gde postoji veća izloženost medijskim programima koji umanjuju pretnju virusa vodila manjem pridržavanju mera, kao i većem broju slučajeva zaraze virusom. Sa druge strane, odgovor na pitanje da li društvene mreže imaju efekat na kreiranje i popularizaciju teorija zavere nije lako dati jer su teorije zavere postojale i bile popularne i pre društvenih mreža. Ipak, možemo reći da su svakako otvorile novi prostor za razmenu mišljenja sa većim brojem ljudi i povezivanje sa onima koji imaju slična uverenja. Mi generalno lakše ostajemo pri svojim uverenjima kada znamo da ih neko sa nama deli nego kada smo u tim uverenjima sami.

Dalje, društvene mreže ne podrazumevaju ograničenja koja najčešće imaju tradicionalni mediji, te potencijalno svaki pojedinac može da dosegne veliku publiku, a da pritom iznosi informacije koje su potpuno neutemeljene i koje mogu brzo i bez mnogo napora da se dalje šire. Istraživanja su pokazala i da se ljudi koji više veruju u teorije zavere takođe više i informišu na društvenim mrežama o dnevnopolitičkim dešavanjima nego što za informisanje koriste tradicionalne medije, a da su takođe spremniji da poveruju u teorije zavere naročito kada one dolaze iz nezavisnih nasuprot mejnstrim medija.

Zašto ljudi veruju u teorije zavere i koji je profil ljudi sklonih ovakvim uverenjima?

Razlozi za verovanje u teorije zavere su zaista brojni, a retke su osobe koje ne veruju barem u neku teoriju zavere. Zbog toga je zgodnije da govorimo o tome šta neke ljude vodi da veruju u više teorija zavere ili da ih zastupaju jače nego drugi ljudi. U tom smislu, postoji niz osobina koje osobu čine podložnijom verovanju u teorije zavere. Uverenja da je svet nepredvidivo i opasno mesto, oslanjanje na intuiciju kada rasuđujemo o svetu, opažanje smisla u nepovezanim događajima i slične tendencije mogu povećati sklonost ka verovanju u različite teorije zavere.

Dalje, političke preferencije su takođe važne u razmatranju da li nam neka teorija ima smisla ili ne – navodne zavere koje ugrožavaju naš pogled na svet činiće se kao veća pretnja pa ćemo im i pokloniti više pažnje. Konačno, poverenje u nadležne državne institucije je od velikog značaja, a ono je u našoj zemlji veoma nisko. Zbog toga je važno da država i institucije grade i čuvaju poverenje građana jer svaki novi skandal može sutra služiti nekome kao primer zašto institucijama ne treba verovati. Prema tome, ne postoji jedan sklop ličnosti koji osobu nužno čini podložnom ovakvim uverenjima, a različiti društveni faktori mogu dalje oblikovati zaverenički pogled na svet.

Da li i kako možemo da ublažimo verovanje u teorije zavere?

Iako proces razbijanja teorija zavere nije jednostavan, nalazi istraživanja nam pokazuju da je moguć, a postoje različite strategije koje su se do sada pokazale kao uspešne. Jedan od načina jeste da se istaknu nedostaci u konkretnoj teoriji zavere i u narušenoj unutrašnjoj logici argumenata teoretičara zavere.

Na primer, teorije zavere o vakcinama često ističu da farmaceutska industrija namerno plasira lažne podatke o vakcinama radi sopstvenog profita. Činjenica je, zapravo, da su većinu istraživanja o vakcinama sproveli nezavisni istraživači sa fakulteta ili instituta, kao i da su ta istraživanja finansirana javnim novcem, te predočavanje ove činjenice vodi ka manjem verovanju u ove teorije. Uopšte, izlaganje činjenica koje su u suprotnosti sa teorijom zavere može da dovede do smanjenja podržavanja teorija zavere. Prema tome, ublažavanje ovakvih uverenja u široj populaciji jeste moguće, ali je važno na koji način se ono radi. Podsticanje transparentnosti u društvu može značajno uticati na to kako ljudi razmatraju dešavanja u svetu i omogućiti da oni u manjoj meri traže sigurnost u neosnovanim objašnjenjima sveta kakva su teorije zavere. Broj teorija zavere u nekom društvu i broj ljudi koji veruje u njih svakako upućuje na postojanje nekih strukturalnih problema u toj zajednici.