OVO JE NJIHOV IZLAZAK IZ ORMARA: Kako je biti pripadnik LGBT zajednice u Srbiji za W! otkrivaju tri mlade osobe

Pravno i društveno pitanje položaja LGBT+ zajednice u Srbiji i dalje je vrlo upitno, budući da njihovi pripadnici ne uživaju ista prava kao drugi građani. Još uvek nemaju mogućnost da usvajaju decu, nemaju pravo na surogat majčinstvo, veštačku oplodnju, a stupanje u istopolnu zajednicu je i dalje misaona imenica.

Dečko homoseksualne orijentacije želeo je da ostane anoniman u svojoj ispovesti, zbog rigidne sredine čije posledice i dalje oseća.

Kako ističe, oduvek je znao koja je njegova seksualna orijentacija, ali je u pubertetu nje postao u potpunosti svestan.

„Oduvek sam znao da sam različit, pogotovo odrastajući u manjoj sredini. U mom odeljenju bio sam jedina gej osoba, a u celom gradu bilo je troje ljudi koji su se iz straha krili. Ja i dan-danas to radim jer okolina osuđuje, postoji i opasnost pretnje nasiljem. Možda je i najveći problem to što postoji veliki broj ljudi kojima je sve to načelno kul i okej, ali eto ne žele da im dete bude takvo. Više je ovih koji potajno osuđuju.“

Zbog seksualne orijentacije, tokom odrastanja preživeo je različite vrste zlostavljanja, od psihičkog i emotivnog do fizičkog.

Dobacivali su mi različite pogrdne izraze, fizički su me maltretirali... To me je nateralo da sa 16 godina odem iz provincije i napustim školu. U tom periodu sam se autovao i roditeljima, upravo jer više nisam mogao da trpim da me vršnjaci maltretiraju, jednostavno sam pukao. Pri tom, nisam osoba koja trpi autoritet – poštujem sebe i nije mi bilo više moguće tolerisati. Nisam seo i plakao, ali nisam više želeo da budem u toj sredini, napustio sam srednju školu jer sam bio sposoban da radim. Otišao sam u Novi Sad, ali ipak i tamo su ljudi vrlo ograničeni i patrijarhalniji. U Beogradu ima svega i čak i oni koji to najviše osuđuju su donekle istrenirani da vide sve. Novi Sad nije toliko otvorena sredina. Doživeo sam da me zbog oblačenja ljudi vređaju, dobacuju i čak fizički maltretiraju. Jednom me je lik ošamario, a jednom pljunuo u lice. U Beogradu sam jednu takvu scenu doživeo relativno skoro. Često čujem kako je sada za LGBT zajednicu sve okej jer se održava parada.

Realnost je drugačija – mnogo ljudi je spremno da ti preti... I to je jedan od razloga zašto ću se seliti iz Srbije.

Kada je u pitanju podrška porodice, kod njega je izostala.

Moj otac smatra da sve homoseksualce treba upucati u čelo iz pištolja. Odnos sa njim očigledno nisam raščistio, ali sa druge strane moja majka živi sa mojim očuhom i sa njima sam otvoreno o tome razgovarao. Oni su me prvo vodili kod psihijatra, sa 14 godina. To je bilo čak na moju inicijativu jer sam znao šta će im reći psihijatar. Moja majka je odrasla u nekom drugom dobu, ona nije to u potpunosti razumela, ali je dala sve od sebe i nakon nekoliko godina uspeli smo da izgladimo odnos i meni je drago što je uspela da razume. Naravno, ne pričamo na te teme sada. Ja verujem da je njoj to i dalje bolna tema, ali ne predstavlja problem u našem odnosu ni u komunikaciji, što mi je mnogo draže nego da odnos ne postoji jer ipak je ona moja porodica. Svojim neprihvatanjem oni mi nisu učinili ciljano zlo, pošto nisu mogli da razumeju to u određenim trenucima.

Eto, nisam video biološkog oca pet godina, ali ja ništa njemu ne zameram jer smatram da on nosi neke probleme svojih odnosa sa kojima se bori. Znam da me voli, ali pati kroz to na svoj način.

Sa druge strane, on je imao nekoliko bliskih prijatelja koji su mu u formativnim godinama bili velika podrška.

Bitna poruka koju želim da pošaljem ovim intervjuom jeste to da u želji da prihvatiš sam sebe, to činiš prihvatanjem drugih, a to je pogrešan način. Znajte ko su vam prijatelji, ali svoje prihvatanje ne morate da delite sa celim svetom. Živimo u takvoj sredini gde nećete dobiti ništa od toga ako celom svom okruženju budete pričali da ste gej. Mnogo je bitnije sam sebe prihvatiti. Ja sam dugo išao na psihoterapiju, radio i trudio se da shvatim sebe i druge. Ne treba sredina da te prihvati da bi ti bio to što jesi.

Ipak, dug je bio put do tačke kada je sebe prihvatio u potpunosti.

Kako je sve to uticalo na mene? Postao sam asocijalan. Družio sam se sa uskim krugom ljudi, ograničio sam sebe, nisam bio dobro jer sam bio u strahu. Bilo mi je lakše da ne viđam i ne doživljavam to sve jer je neprijatno. I onda sam radio, radio, radio. Nisam gajio tu autodestruktivnu energiju, nego sam radio dva posla u isto vreme, po 16 sati, jer sam znao da će mi to doneti dobrobit, mentalni i socijalni razvoj i najmanje bitno, ali bitno – i finansijsku dobit. Radio sam dugo, imam 15 godina iskustva, bogat portfolio, koji uključuje neke od najvećih zvezda u Srbiji, filmove... To mi je pomoglo da upoznam gomilu ljudi širom sveta. Ali i dan-danas sam ostao vrlo zatvoren.

Mnogo je bilo momenata kada sam se loše osećao, ali jednom je bilo intenzivno. Samo sam želeo da spavam i da odmorim od svega, da nema nikoga. Da samo ne moram da razmišljam ni o čemu. Ali, te stvari nisu naš izbor. Moramo da radimo, da se okrenemo drugim stvarima – ne možeš da isključiš školu, fakultet, posao. Možeš na nedelju, mesec dana, ali ne duže. Moramo se izboriti sa svim tim. Na ovaj ili onaj način moramo naći svoj put i izboriti se sa tim problemima jer oni neće nestati. To je najgore očekivati – da će sve proći samo od sebe. To ne može da se desi.

Za kraj, ono što bi poručio mladim ljudima koji prolaze kroz isti problem jeste sledeće:

Okružite se ljudima koji vas zaista podržavaju i vole i po cenu toga da imate jednog prijatelja. Verujte u sebe – zvuči kao kliše, ali je vrlo bitno da razumeš i poštuješ sebe. Koliko god zvučalo teško, to je samo promena u našoj glavi, u razmišljanju o sebi. Naravno, pomoć psihologa je dobrodošla uvek. Oni nam pomažu da bolje razumemo neke stvari.

Jovan Ilić je 25-godišnji audio-producent, DJ, organizator thank u nEXt žurki i aktivista Beograd Prajda. Poreklom je iz Šapca, a živi i radi u Beogradu.

Svest o sopstvenoj seksualnoj orijentaciji dogodila se tokom njegovog detinjstva, a ono čega se i dalje seća jeste to da se, dok su se drugi dečaci u osnovnoj školi zaljubljivali u devojčice i stalno pričali o njima, on zaljubljivao u dečake.

„Plašio sam se da pričam o tome jer sam već tada znao da moja okolina nešto takvo ne prihvata. Sa istim tim strahom sam se nosio do kraja srednje škole, prikrivajući svoju seksualnost. Čak sam imao i par veza sa devojkama da ljudi u mojoj okolini ne bi posumnjali da sam gej.“

Krajem četvrte godine srednje škole Jovan je odlučio da se autuje, odnosno kako se to kolokvijalno kaže, „izađe iz ormana“.

Skupio sam hrabrost da porazgovaram sa tadašnjim najboljim prijateljem. Kada gledam na tu situaciju sa ove vremenske tačke, poprilično mi je smešna – otišli smo na kafu, i kada je došlo do momenta da sam želeo da mu kažem, ja sam ipak odlučio da mu otkucam poruku i da on to pročita. Kada je pročitao, dobio sam najneočekivaniji odgovor, koji je bio jednostavno: „Okej.“ U tom trenutku mi je pao kamen sa srca jer sam od straha koji sam nakupio godinama očekivao burnu reakciju, a dobio sam nešto sasvim suprotno, a to je razumevanje, podrška i naravno mogućnost da razgovaram o stvarima koje do tada nisam imao ni sa kim da podelim.
Kako ističe, nakon prvog autovanja, svako sledeće je mnogo lakše jer „jer postoji neko ko stoji uz tebe i podržava te“.

Ubrzo nakon prvog autovanja rekao sam svim bliskim prijateljima i, na moju sreću, većina njih je to i prihvatila, što nisam verovao da će se dogoditi. Naravno, bili su radoznali jer je i za njih moje autovanje bilo nešto sa čime se do tada nisu susreli.

Roditeljima sam se autovao pre dve godine jer sam želeo da se osamostalim i ne dovedem sebe u situaciju da potencijalno ostanem bez krova nad glavom, što nažalost jeste slučaj za mnoge ljude iz LGBT+ zajednice. Međutim, dočekali su me ljubav i razumevanje, a moja mama je sledećeg dana svratila kod mene na posao u Prajd Info Centar da popijemo kafu zajedno i to mi je jedan od najlepših trenutaka tokom autovanja.

Kako kaže, na reakciju šire okoline nije se ni obazirao.

Nisam obraćao pažnju na to kako me gledaju oni koji mi nisu toliko bliski jer mi je najbitnije bilo to što sam dobio podršku od onih koji su mi najbliži, stoga i najbitniji.

Jovan je objasnio i na koji način se celokupna situacija odrazila na njegovo mentalno zdravlje.

Tokom odrastanja stalno sam imao prilike da čujem svakakve priče o ljudima poput mene i, nekako, kada vidiš ljude u svom okruženju da bez ikakvog razmišljanja usvajaju stavove i mišljenja koja nemaju veze sa realnošću, stvoriš u sebi strah i jednostavno se zatvoriš u sebe da bi lakše prošao kroz takav period života. Nekada strejt ljudi jednostavno nisu svesni privilegija koje imaju. Moji prijatelji nikada nisu imali problem da pričaju o tome ko im se sviđa niti da dobiju savet kako da privuku pažnju neke devojke ili da popričaju o svojim vezama, dok je, sa druge strane, za mene to bilo nezamislivo. To su neke svakodnevne priče i svakodnevni problemi sa kojima razgovaramo sa prijateljima. Nažalost, te priče se uzimaju zdravo za gotovo, a zbog straha, velikom broju ljudi bivaju uskraćene jer bi u suprotnom bili čak i fizički napadnuti.

Za kraj, Jovan je podelio i svoje iskustvo bivanja slobodnim u javnosti, pored radnog prostora – koji je organizacija Belgrade Pride-a.

Radim u Pride Info Centru i mogu da kažem da mi je rad tamo, kao i organizovanje parade, dosta pomogao da se oslobodim i živim svoj život što autentičnije. Tu sam upoznao neke od sada najboljih prijatelja, osnažio se i naučio mnogo toga o istoriji naše zajednice.
Da nije Pride-a i prijatelja koji su me ohrabrili, ne verujem da bih ikada postao organizator thank u nEXt LGBT+ žurki, na koje sam izuzetno ponosan i koje radim sa svojim najboljim prijateljem. Ponosan sam na to što smo kroz thank u nEXt uspeli da napravimo siguran prostor za ljude poput nas, gde mogu bez rezerve da budu svoji. Naravno, kada si javno autovan i kada radiš u Pride Info Centru, svakodnevno vidiš začuđene poglede, pljuvanje na izlog i poneku uvredu ili negativan komentar na nekom intervjuu, ali to vremenom prestane da te dotiče.

Milica Crkvenjakov je 23-godišnja lezbejka iz Novog Sada. Radi kao koordinatorka produkcije u animaciji i studira digitalni marketing i odnose s javnošću. Vodi i nalog na društvenim mrežama Draga devojčice, u okviru kog bodri, savetuje i pruža podršku devojčicama i mladim devojkama.

Kako kaže, u osnovnoj školi prošla je kroz klasičnu „Nisam ja LGBT+, ali podržavam i jak sam ally“ fazu.

„Stvarno nikada nisam imala osećaj da sam drugačija, ta kompulzivna heteronormativnost je bila baš jaka kod mene, mislila sam da se svi tako osećaju, da je svima neprijatno i pomalo gadno kad imaju odnose sa nekim. Uz to, nisam shvatala da su romantična atrakcija i seksualna atrakcija dve različite stvari i da nisu uvek povezane. Ako sam mogla da se zaljubim u dečake – to je to, zar ne? I onda sam se jako zacopala u jednu devojku dok sam živela u Danskoj i počela da shvatam. Bitna reč: počela. Otkrivanje seksualnosti se, bar kod mene, nije desilo odjednom. Nisam se probudila i shvatila tačno šta želim. To je bio postepeni proces otkrivanja različitih delova sebe. Bitno je da to sebi dozvolimo. Nisam ’pogrešila’ zato što sam u različitim trenucima mislila da sam različite seksualnosti.“

U pogledu prihvatanja od porodice i prijatelja, Milica je imala sreće.

Odrasla sam u normalnoj sredini, sa normalnom porodicom, i takvo sam društvo birala. Ne samo da se nikad nisam plašila da kažem nekome da sam queer, već nisam nikada ni morala. Prvi put kada sam imala devojku rekla sam mojima isto kao što bih im rekla da imam novog dečka. Nije bila nikakva velika vest. Sećam se jednom da sam se baš autovala dvema najboljim drugaricama, bile smo možda prvi ili drugi razred srednje škole. Bilo im je čudno pošto nikad ranije nisam pričala o tome da mi se sviđaju devojke, ali su prihvatile bez ikakvih problema.

Kada je reč o prihvatanju od šire porodice, porodičnih prijatelja i okoline, stvar je relativno slična.

Najveći mi je problem ako je situacija gde ja sa partnerkom treba da sam oko bliskih rođaka ili porodičnih prijatelja koji su malo konzervativniji. Ali moji roditelji uglavnom dobro znaju kako da pristupim svakoj od tih situacija. Što se tiče neke šire javnosti, moje kolege na poslu znaju da sam queer i ne krijem to kada sam napolju. Sa partnerkom potpuno otvoreno idem na dejtove, držimo se za ruke u javnosti.

Kao što smo napomenuli, Milica je aktivna i na društvenim mrežama, gde se bavi LGBT+ aktivizmom, ali i feminizmom.

Imam neki manji following na društvenim mrežama i otvoreno sam queer online, ali se primarno koncentrišem na feministički sadržaj. Ono što sam primetila jeste da su ljudi koji su homofobi uglavnom i seksisti, tako da me napadnu za feministički sadržaj i ni ne kopaju dovoljno da saznaju da sam queer. Dešava se da kada napravim neki post koji je više centriran na temu LGBT+ zajednice dobijem navalu homofobičnih komentara. U jednom trenutku je bilo baš loše, desetine pretnji smrću, odvratni komentari. Možemo do sutra da pričamo da ne utiče na nas – kada je u toj količini, naravno da utiče. U takvim situacijama dam partnerki da moderira komentare i poruke, a ja iskuliram par dana od društvenih mreža da se resetujem.

Uglavnom se samo setim ko je to, za koga ja zapravo radim sve što radim online. Svaki dan dobijam poruke od mladih queer ljudi koji mi govore da ne mogu da budu istinski svoji pošto žive u maloj, homofobičnoj sredini, ali uz moje videe shvataju da je u redu biti to što jesi i da nije ništa pogrešno biti deo LGBT+ zajednice. Ne mogu ni da zamislim kako je biti u njihovoj situaciji i drago mi je što sam tu da pomognem na moj mali način.