"OSTAVILA ME JE DA LEŽIM GOLA NA STOLU 6 SATI" Kako je AKUŠERSKO NASILJE postalo normalizovano u našem društvu?

Ne sećam se tačne vremenske odrednice, ali mislim da su to bili moji počeci osnovne škole. Još tad počinjem da primećujem jedan momenat koji se ponavlja i sad imam u glavi jasnu sliku istog. Nakon neke slave ili bilo kakvog porodičnog okupljanja, mala grupa žena sedi u trpezariji ili sobi.

U tom „ali, eto“ stoji ono „Šta sad možemo da uradimo, bitno je da smo žive, bitno je da su deca živa“. Nikad nisam čula da o ovome pričaju pred muškim članovima porodice.

Još tada, imala bih jak osećaj gađenja kad čujem da neko ne pita ženu kako je kad se porodi misleći da šta god je preživela nije bitno jer je tako „moralo“ ili kad svi odu da slave dok se žena porađa, iako se ne zna kako su ni ona ni beba. A posebnu averziju imam prema sintagmi „To je najlepši dan u životu“. Možda nekom i jeste, i to je divno. Ali mnogim ženama zapravo nije. Nabijanje ove rečenice njima na nos može probuditi osećaj krivice – a najmanje što možemo uraditi posle porođaja jeste da pokušamo da damo emotivnu podršku ženi. Valjda svi znamo koliko je posleporođajna depresija česta.

I tu kreće neko šaputanje kada tiho kažu: „On je mene upropastio“ ili „Ona je mene loše ušila“ ili „Eto šta mi je uradio, a on i dan-danas tamo radi“. A posle par sekundi tišine, te priče bi se završavale sa: „Ali, eto...“

Romantizacija porođaja je toliko zastupljena, ali priznajem da nikada nisam pala pod taj uticaj. Rano sam počela da učim o toj temi i znala sam da ono što je ustaljeno kod nas nije normalno. Počevši od toga da se nimalo osnovnog ili srednjeg obrazovanja ne posveti trudnoći i promenama tela koje dolaze uz nju, a onda ni porođaju. Povrh toga, kada se devojka raspituje o iskustvima porođaja od bližnjih (ona klasična pitanja kao što su „da li boli“ i „koliko traje“), starije žene bi uglavnom odgovorile: „Ajde, sve ćeš to zaboraviti čim vidiš bebu.“ Nekad to kažu „dobronamerno“ jer misle da se ništa ne može učiniti da bude bolje i ne žele da je „uplaše“. Verujem da misle da jednostavno takav užas moramo preživeti i ne može biti bolje. A nekad iskreno i duboko veruju da tako jednostavno mora.

Nisam sigurna kako se može zaboraviti ako te neko „malo recne“ bez pitanja, ako te naziva „kravom“, ako ti kaže „bićeš grozna majka, hoćeš li da ubiješ svoju bebu?“ ili „bilo ti je super dok si ’ono’ radila, a sad kukaš“. Nabrojano nije izuzetak, ovo su iskustva žena koja se ponavljaju svuda po zapadnom Balkanu.

Posebno treba pričati o pomenutoj epiziotomiji (rezu međice) koji je kod nas veoma čest. Pitajte samo par žena u svojoj sredini da li im je rađena epiziotomija na porođaju, jako retko ćete čuti negativan odgovor. A još pre tridesetak godina Svetska zdravstvena organizacija preporučila je da epiziotomija ne treba da bude rutinska.

Možda najtužnija „pojava“ koja je izronila iz ovih priča jesu oni koji kažu: „Ma žene su razmažene“ ili „pa kako na Bliskom istoku rađaju po šestoro dece“ ili „Ove priče samo plaše buduće majke“. Svaka od ovih izjava bi se mogla vrlo brzo i lako oboriti, na primer: „To je rodni stereotip. U Egiptu je 92% devojčica i žena bilo podvrgnuto ženskom genitalnom sakaćenju (dakle, kršenje ljudskih prava uz psihičke, fizičke i zdravstvene posledice). Ne, plaši nas prećutati sve ovo – a napokon dizati glas, oslobađa i uliva nadu“.

Jako je bitno skupljati, objavljivati i deliti iskustva trudnica. Prvo, jer treba da se čuje njihov glas. Neke žene su ćutale i više od 20 godina. A onda, da zahtevamo sigurnost za buduće majke. Priče koje sam čitala se teško vare, ali ih ne delim da bih nekog „uplašila“ nego da bismo napokon probudili kolektivnu svest da nasilje na porođaju nije u redu i niko ne treba da prolazi kroz to.

Možemo početi od prava pacijenata. Pročitati ih kako bismo znale naša prava, pre svega da budemo svesni da treba o svemu da budemo obavešteni, da imamo pravo na privatnost i da ne smemo biti diskriminisane. Onda, možemo pričati, deliti i objašnjavati problem ljudima oko nas.

Zatim, prozivati nadležne dok ne odgovore. Slati mejlove, slati iskustva žena, tražiti odgovore. Nismo svesne koliko jak talas možemo da napravimo. Mediji nam daju mogućnost da stvorimo jak pritisak i treba da pritiskamo sve dok naša osnovna prava ne budu poštovana. Žena u najintimnijim trenucima, u rukama stručnjaka, mora da se oseća sigurno – kad naučimo to, onda možemo da pričamo o natalitetu.

piše: Nikolina Pavićević @kriticki