BOLJA STRANA SVEGA: Aplikacije koje su izmenile svet

Ipak, jesmo li spremni da odživimo jedan jedini dan bez nevidljivih pomagača koji su zauvek promenili način na koji hodamo ovom planetom – istražuje Miljana Nešković

Posle 3,2 km po šumi i brzog tuširanja. Stojeći nad šporetom sam na Instagramu kod Ana Marije videla recept za kajganu od belanaca i spanaća i prijela mi se, pa nek ide život. AirVisual aplikacija na mom telefonu me je obavestila da će se kvalitet vazduha napolju uskoro pogoršati. Dobro je da sam istrčala dok je moglo. Zatvaram prozor. Puštam muziku na gramofonu, gasim telefon i bacam se na moj eksperimentalni specijalitet. Volim da jedem u miru. Za mene je doručak sveti obrok, koji obavljam maltene u stanju meditacije. Moja trpezarija ukrašena je cvećem i udaljena od televizora. Kad se jede, ne gledaju se vesti, ne skroluju se društvene mreže niti se klikće po bilo kakvom ekranu. Prve zalogaje dana volim da osetim u svoj njihovoj hranljivosti dok uživam u energiji koju unose u moj krvotok.

Radim od kuće. Kad počnem da radim, svi ekrani u mom stanu se pale, čak i televizor na kom sam pustila radio, neki „working jazz“. Dok kucam mejlove i obavljam „sitne poslove“ sa „to do“ liste koju i dalje pišem u svesci, na telefonu me cimaju notifikacije sa dve news aplikacije koje pratim. Dan uveliko teče, politika se dešava, a za sutra meteorolozi najavljuju nevreme. Iako ispratim svaki „push naslov“, mislim da kliknem na svaku dvadesetu notifikaciju sa news aplikacija, i to mi je sasvim dobra mera. Dnevne novine ne kupujem odavno. Jedno vreme sam to radila iz nostalgije i poštovanja prema kolegama koje pišu vesti za sutrašnje izdanje, ali onda sam jednostavno u nekom trenutku prestala da imam jučerašnje novine koje bih bacila.

Google kalendar me obaveštava da za pola sata imam Zoom sastanak u vezi sa online događajem za koji treba da radim promociju. To me raduje. Imam potpuno genijalne saradnice iz Bugarske i Rumunije. Te žene nisu samo vrlo vredne i posvećene svom poslu, nego su i neverovatno otvorene osobe koje prosto kapiraju stvarnost. Sa njima sastanak nikad nije dosadan. Pošto nemam vremena da uzmem ništa veliko da radim, otvaram Glovo aplikaciju da odradim nabavku. Uskoro će mi nestati i praška za veš, i omekšivača, nemam ni smrt lepak, fale mi kese za đubre…

Ručak neću da naručujem. Ješću napolju s Marijom. Ona živi u zgradi pored moje, a nismo se videle skoro mesec dana. Preležala je koronu u septembru, kad i ja, tako da se viđa s ljudima regularno, ali nikako da se ukačimo. Marija je jedna od onih osoba s kojima se smejete bilo da pričate o celulitu, visećim biljkama, američkim izborima, heljdi ili orgazmu.

Dok sam se mislila da li da uzmem desert, čula sam zvuk notifikacije koja mi je dobro poznata, mada se događa retko. EasyQuit, moj digitalni saborac u ostavljanju duvana, obavestio me je da sam zaslužila bedž jer ne pušim okruglo 5 meseci. Za to vreme, kaže aplikacija, uštedela sam 100.490 dinara, a „produžila sam život“ za 36 dana, 4 sata i 43 minuta. Dosad. Bravo ja. Ostavljala sam cigare u više navrata, ali nikad nisam uspela da budem čista od nikotina duže od dva meseca. Sada sam uhvatila nit. Kada bi mi sutra rekli da će biti smak sveta za 10 dana, mislim da ne bih zapalila. Više za mene to nije samo stvar zdravlja, jednostavno ne želim da budem u zatvoru nikotina. Predugo mi je potreba za cigarom diktirala gde ću sesti, šta ću raditi, kad ću jesti... Idemo dalje.

Vraćam se kući. Na Viberu me čeka poruka od mame – sto pedeseta fotka mačke i neki silni emotikoni. Zovem je na video-poziv. „Šta me zoveš, vidiš na šta ličim“, reče žena savršeno isfenirane kose, u beloj ispeglanoj „bluzi za po kući“, ali doduše bez karmina. Priča o babi i dedi, pa o mačetu... Tačno je vidim kako se namešta za kameru da bude lepa. „A šta si jela? Je l’ peru ruke konobari u tom restoranu? To što imaš antitela ništa ne znači...“ Predivna mi je.

Prekidam vezu jer dobijam notifikaciju sa aplikacije banke. Uplaćen mi je honorar, ali „fali dokument“. U prevodu moram da aploudujem PDF ugovora o delu po kom sam plaćena. Ladno mi digitalna šalteruša „traži papir“. Trošim 40 sekundi života na birokratiju, a onda me kalendar podseća da imam zakazanog oftalmologa.

Prošetaću. Taman ću da pročitam sažetak neke knjige na „12minutes“ aplikaciji. Knjige koje me zanimaju uglavnom čitam, ali često naletim na zanimljive teme o kojima su mi sažeci u audio-verziji sasvim dovoljni i informativni, ako me neka tema zaintrigira, nastavim da istražujem. Šetajući Palmotićevom ulicom i uživajući u jesenjem predvečerju, odslušala sam sažetak knjige čija je autorka sprovela studiju o tome kako vedre boje čak i u siromašnim kvartovima pozitivno utiču na razvoj dece, koja počinju da praktikuju plemenitije igre, ali i beleže bolje ocene u školi. Za potrebe istraživanja su bukvalno uzeli naselje u Bronksu i samo obojili igrališta u vesele boje. Rezultati su, kažu, bili izuzetni. Zanimljivo.

Oči su mi dobro, ali bih mogla da zategnem naočare pošto mi padaju do polovine nosa kad spustim glavu. U povratku sam na Spotify-u slušala „coffee break franch“. Francuski sam učila samo u osnovnoj školi, što znači da je skroz zarđao. Ove instant lekcijice su me oduševile. Svaka traje petnaestak minuta i skroz su zarazne. Uhvatila sam sebe da idem ulicom i sama sa sobom izgovaram „il faut casser le noyau pour avoir l’amande“, kao luda žena, doduše luda žena koja navodno priča francuski. „Kad dođem kući, moram konačno da popunim excel tabelu sa mesečnim troškovima i zaradom za ovaj mesec“, unosim to u Notes na telefonu.

Dok to kucam, stiže mi poruka na Signalu „Ja još malo završavam s haosom. Ostaje viđanje za posle? :)“ Ostaje. „Šta hoćeš da radimo?“ Hm… Gramofon, hrana i da isključimo telefone do sutra. Može? Može. Kaže, poneće babin budilnik.