ASHOK MURTY ZA WANTED! "Ako revolucija jede svoju decu, moda jede svoje ideje i principe"

Ali, šta ako ove pojave nisu iskreni momenti introspekcije, već nevoljni kompromisi i pokušaji da se održi politička korektnost i izazove divljenje u očima posmatrača?

Moda je u svojoj genezi pretpostavljala da je uloga onoga koji je stvara (lansira, pokreće) pigmalionska i da je nosilac kreativne pokretačke snage tog procesa tu da nesavršene objekte (u ovom slučaju ljudska bića) menja kako bi ispunili viziju savršenstva koju samo kreativni genije može spoznati. Moda, odnosno potreba za vizuelno „idealnim“, postojala je i mnogo pre autorske mode. Fascinantni su mehanizmi kojima se uspostavljalo nešto što je „moderno“, „statusno poželjno“ i „lepo“, a šta su ljudi bili spremni da usvoje i šta su zbog svega toga bili u stanju da fizički istrpe ne bi li doživeli satisfakciju divljenja tuđih očiju.

Usput, moda se uvek vrti i oko seksualnosti, rodnih uloga i odnosa između polova; dinamika međusobnog privlačenja kroz fizičko i vizuelno postoji i kod drugih životinjskih vrsta (koje zbog toga često bivaju hendikepirane do tačke koja ih dovodi do granica biološke egzistencije). Međutim, čovek je jedina vrsta životinje koja je iskoračila iz onoga što joj je biološka datost i počela da se koristi sredstvima i alatima kako bi svesno menjala svoj fizički izgled, a sve s ciljem da se dopadne pripadnicima sopstvene vrste.

„Fascinantno je šta su ljudi spremni da usvoje i istrpe ne bi li doživeli divljenje tuđih očiju“

Ali, moda je davno prošla kroz transformaciju u kojoj je prestala da bude „autorska“, uprkos činjenici da se na tom autentičnom rukopisu stalno insistira upravo iz redova onih koji se modom bave. Moda je postala modna industrija u kojoj vladaju identična robno-novčana pravila kao i za bilo koju drugu industriju i mi danas kupujemo proizvod koji bi nama, potrošačima, trebalo idealno da odgovara. Ali, naravno da je prepoznavanje ovakvih naših potreba istovremeno u velikoj meri oportuno i istovremeno, ma kako to kontradiktorno zvučalo, indukovano.

Radi boljeg razumevanja, na trenutak ćemo iskoračiti iz modne i preći u automobilsku industriju. U nekom momentu, jedan frustrirani kreativac koji se bavio brendiranjem napravio je crne siluete svih automobila srednje i visoke klase koji su proizvodili njegov klijent i konkurencija. Zamolio je potom sve one koji su učestvovali u procesu dizajniranja i razvoja datih modela da ih na osnovu ponuđenih silueta razvrstaju po brendovima. Niko nije uspeo tačno da razdvoji modele. Dakle, cela industrija zapravo proizvodi veoma slične modele, dok je ono što ih razlikuje status poželjnosti brenda proizvođača, odnosno njegova reputacija i marketing.

I u modi stvari funkcionišu identično. Međutim, ne postoji način da se ovakva poruka pošalje, a da onaj koji je šalje ne doživi linč. Ako bi se ovo osvestilo konzumentima mode, došlo bi do dovođenja u pitanje celog mehanizma na kojem modna industrija (i potrošačko društvo kao takvo) počiva – a to je da nam je uvek potrebno nešto „novo“ jer „staro“ koje posedujemo nikada nije dovoljno dobro.

Unutar modne industrije, bar u njenom kreativnom delu, tokom vremena uspostavljena su pravila funkcionisanja, hijerarhija i način na koji se stvari vrednuju. U nekom momentu arogancija je postala podrazumevani standard ponašanja, posebno iritantan kada je u kombinaciji sa snishodljivošću, a histerija permanentna stavka. Ogroman pritisak pod kojim rade ljudi u ovoj industriji i očekivanja da se novi komadi izbacuju nenormalnom brzinom doveli su do posledice potpunog nedostatka vremena, koji se smatra potpuno normalnim. I tako, modna industrija manje-više razgovara i druži se isključivo sama sa sobom. Interakcija sa realnim svetom, čak i ako je reč o klijentima, limitirana je i površna.

Zanimanja u vezi sa modom našla su se među najatraktivnijim, dok se oko školovanja za ovu industriju napravio jedinstven i poseban biznis. Tako svake godine nastane ogroman broj novih stručnjaka. S druge strane, inflacija „kvalifikovanih“ kadrova nije dovela do proporcionalnog porasta broja radnih mesta u okviru industrije, naprotiv. Godinama unazad se broj zaposlenih kreativaca smanjuje zbog smanjenja troškova, honorari se takođe smanjuju, a borba za željenim radnim mestom definiše se čistom tržišnom logikom – „ako ti nećeš, ima ih hiljade koji hoće…“. Ovo je dovelo do toga da su ljudi u modnoj industriji generalno potplaćeni, frustrirani i u stanju stalne egzistencijalne nesigurnosti. Ideja da je „kreativni direktor“ zaista alfa i omega svakog brenda davno je postala iluzija. Radna snaga na svim kreativnim nivoima kreće se i pretrčava od jednog poslodavca do drugog, slično kao kod vrhunskih sportista. Ideja igranja za jedan klub, iskreno i strasno pripadanje jednom timu, jednoj viziji i jednoj estetici, davno je prestala da važi, a trči se za zaradom ili prestižnom pozicijom koja će se isticati u CV-ju.

„Iako je ovo vreme ženske emancipacije, one se istovremeno tretiraju samo kao konzumenti čije potrebe i navike od njih samih mnogo bolje prepoznaje neko drugi, a taj neko je po pravilu muškarac“

Sve se ovo, međutim, dešava u zlatnom i glamuroznom kavezu. Pojedincu koji gleda sa strane ovo izgleda kao nešto o čemu manje srećni mogu samo da sanjaju, a da onima koji su uspeli da uđu unutra mogu samo da zavide, istovremeno se podsmevajući ovom klišeu.
A kako bi sistem mogao da funkcioniše, modna elita je smislila ceo kodifikovani sistem komunikacije unutar sistema koja je, potpuno neočekivano, veoma rigidna i nefleksibilna.
Na primer, veliki deo školovanja svih prestižnih ustanova koje se bave modom vrti se oko „figure“ (ili „siluete“), koja je, valjda pogađate, potpuno negiranje realne anatomije. Ako ne „savladate“ ovakav način prikazivanja svojih ideja, sledi vam profesionalna diskvalifikacija. Sledstveno ovome, ljudska figura na kojoj treba prikazati ono što smo nacrtali mora da bude u proporciji što sličnija crtežu i evo sve tanjih manekenki, sve užih kukova, a u jednom trenutku toliko mladih da su kastinzi počeli da zastrašujuće liče na prizore iz koncentracionih logora. Postavljanje starosne granice u modelingu i uspostavljanje kakve-takve kontrole samo je jedan od nevoljnih kompromisa na koji je industrija morala da pristane u ovom trenutku.
Ovaj jezik je sada podrazumevan i negde usput moda se iz onoga što je bila između dva velika rata, a to je da je ona kreativno opredmećenje ženske emancipacije i slavljenja žena vizionara (vidi: Šanel, Riči, Lanven, Vionet, Šipareli...), postala mesto apstraktne muške vizije onoga kako žena, prema njihovom mišljenju, treba da izgleda.

I dok se, u isto vreme, ističe da je ovo vreme ženske emancipacije i trenutak kada žene najzad dobijaju mesto i priznanje u društvu koje im pripada, istovremeno se one, što se tiče odnosa prema sopstvenom telu, rasi i odeći, tretiraju samo kao konzumenti čije potrebe i navike od njih samih prepoznaje mnogo bolje neko drugi. Taj neko drugi je po pravilu muškarac koji, opet, svoju statusnu frustraciju, najčešće vezanu za seksualnost, leči tako što se projektuje i prepoznaje u problemima koje je već davno apostrofirao feministički pokret. Uz pretpostavku da je u pitanju najbolja volja, kada podvučemo crtu na kraju se ipak radi o muškarcima.

Čak i u 21. veku veliki modni brendovi komuniciraju tako što ženu vide kao nekoga ko u svakom segmentu svog života želi da se prvenstveno dopadne kao objekat – bez obzira na žrtvu koju zbog toga treba da podnese, odričući se istovremeno i komfora i autoriteta. Apsurd ide toliko daleko da je čak i kada je reč o brendovima čiji su proizvodi isključivo namenjeni ženama, kao što je donji veš, na primeru Victoria’s secret-a, svi kanali komuniciranja (od reklama, revija, izbora manekenki) usmereni ka muškarcima. Ili ka onim ženama koje treba da se uvek osećaju loše u sopstvenoj koži jer nikada neće moći da izgledaju kao manekenke.
A onda, ponekad, naiđe trenutak kada modna industrija doživi kratak momenat introspekcije (površan ili prolazan) ili isto tako postane svesna da postoji i svet izvan njenih granica... A zamislite, postoji.

U ovom trenutku neke od „velikih tema“ koje je modni establišment oberučke prihvatio jesu „održivost“, „recikliranje“, „ekološka i etička svest (i savest)“... nekoliko ciklusa pre toga bili su to „body positivity“ i „gender equality“, ali to je već „so last season“.

Ono što retko ko izvan modnog okruženja razume jeste da je ono, iako naizgled sastavljeno od beskrajnog broja egzibicionista čiji je jedini smisao života da u realnom vremenu dele svaki trenutak i aspekat svojih života, suštinski zasnovano na stalno indukovanoj tenziji i adrenalinskim udarima. Moda i jeste potreba za promenom i nečim novim, ali ovaj njen aspekat može biti krajnje neatraktivan i surov. Ta stalna glad za idejama koje će je „dizati“ ostaje nevidljiva za publiku i konzumente. Zbog ove potrebe za stanjem koje se još jedino može postići hemijskim supstancama, modi je stalno potrebno da ima neki novi uzvišeni cilj, neku novu bitku koju treba da bije u nečije ime ne bi li bila sama sebi što lepša naročito kroz validaciju koju dobija reakcijom javnosti. Ono što ljudi iz mode ne priznaju ni sebi ni drugima jeste činjenica da se svakog od ovih ciljeva odriču i lako ih zaboravljaju onog trenutka kada im postanu dosadni. A dosade im onoga trenutka kada počnu da dovode u pitanje savršenu sliku koju imaju o sebi, ili malo ranije, u trenutku kada postane tvrdo...

Ako revolucija jede svoju decu, moda jede svoje ideje i principe. Istovremeno, kao i svaki zatvoreni klub organizovan oko u suštini elitističkog viđenja sebe i sopstvenog značaja, pažljivo bira svoje članove i živi u samouverenju da je savršen, profesionalan i služi plemenitoj svrsi otvaranja očiju neukima. Sve što se troši u tom procesu osvešćivanja masa (ljudi, ideje, plemeniti ciljevi) samo su neophodna potrošna sredstva.

Da li ovaj koncept zvuči nekako poznato?

Tekst: Ashok Murty