Internet je veoma moćan i na neki način odlično mesto da dignemo svoj glas, kažemo šta mislimo i pokušamo da promenimo svet. Ali, ništa se neće desiti ukoliko svaki glas i svako napisano slovo na društvenim mrežama ne izazovu nikakvu akciju u realnom životu
Koliko god nelagode izazvalo izlaženje iz zone komfora i koliko god promene bile teške, više je nego sigurno da su one neophodne. Jedan od pokreta koji je vrlo glasan i čiji rad ima sve veću podršku, sa svojim heštegom koji ima vrlo snažnu poruku #MeToo, otvorio je pre nekoliko godina Pandorinu kutiju i sada povratka nema. Da, promene možda izazivaju neprijatnost i neretko zbog toga nailazimo na osude upućene žrtvama nasilja i čitavim pokretima koji se bore za prava ljudi i njihovo pravo da budu mirni, spokojni i ne žive u strahu. Upravo zbog toga vrlo često primećujemo tišinu, onu koja je toliko jaka jer je proizašla iz stava da je lakše i pametnije ćutati i okrenuti glavu.
Modna industrija je surova. I ona ćuti. Štiteći samo interese onih velikih i moćnih. Setimo se samo kako se u većini filmova oni koji su na čelu neke modne kuće ili modnog magazina predstavljaju kao ljudi koji imaju pravo da se na jedan neetički način ophode prema svojim zaposlenima. Asistenti su tu da trpe uvrede i poniženja, modeli su tu da budu isključivo vešalice i omalovažavani ukoliko pojedu nešto više od „onoga što smeju“. A mi treba da budemo ti koji se dive osobama na vrhu i čiji način poslovanja treba da posluži kao dobar primer – jer da oni nisu takvi, firma ne bi bila uspešna. Čemu veličanje ovakvog apsurda?
Sa druge strane, ovakva tematika može da nas zabavi i možemo da se podsmevamo glavnim junacima i celom karikiranju modne industrije. Međutim, jedno je sigurno, modni svet je još okrutniji od onoga što vidimo na filmu.
Jedan od primera koji je u proteklom periodu uzdrmao modnu scenu jeste slučaj Aleksander Vang i njegovo predstavljanje kao seksualnog predatora kome je upravo pozicija na kojoj se nalazi omogućila takvo ponašanje. Optužbe koje su iznete na njegov račun zvuče monstruozno i za svaku su osudu, ali modni svet je vrlo dobro naučio da ćuti. On nikako nije usamljen slučaj u društvu. Ogroman je broj primera koji pokazuju da se ljudi na visokim funkcijama neljudski ponašaju prema svojim zaposlenima. Šta je to izopačeno u čoveku koga neka vrsta moći tera na ponašanje koje je izvan granica normalnog i ljudskog? A o tome se jako malo priča i ta tišina obeshrabruje upravo one koji treba da progovore.
„Modna industrija je trebalo odavno da se pozabavi sve češćim uznemirujućim maltretiranjem modela“, izjavila je za američki Vogue Lisa Blum, advokatica koja se bavi upravo ovakvim slučajevima.
Vodeći se time da nismo sigurni šta je od svega ovoga istina i da pokušavamo da verujemo pravosudnom sistemu koji će pokazati šta se stvarno desilo, ćutanje, čekanje na istinu i zauzimanje strane čine se kao logična odluka. A žrtvama svaki minut izgleda kao večnost.
Izjava Vanga povodom optužbi nije izazvala mnogo reakcija i nije promenila gledanje na stanje stvari, ponajmanje nas je ubedila da je nevin. S druge strane, poznata platforma koja se bavi problemima u svetu mode Diet Prada prva je koja je objavila optužbe protiv Vanga i to je uzburkalo javnost. Međutim, i oni su vrlo često nailazili na osude zbog svojih kritičkih stavova i nikada se njihovo gledanje na stvari pa čak u nekim slučajevima i iznošenje činjenica nije prihvatalo kao dovoljno relevantno. To nepoverenje upravo rezultira tom neprijatnom tišinom koja u svetu mode i dalje traje.
Činjenica je da su nasilnici jednako nasilni u bilo kojim društvenim i poslovnim sferama, a žrtve su i dalje u velikom strahu od osude društva i eventualnog gubitka posla i karijere. Poverenje u pokrete koji pokušavaju da izazovu velike promene u društvu neminovno je za brže delovanje. Širenje pravih informacija i ohrabrivanje žrtava da bez straha istupe je od izuzetnog značaja. Moramo verovati da je vreme promena došlo i da pravda zaslužuje da joj se da legitimitet. Prekinuti tišinu, to je ono što pravi ogroman korak napred.