BOOGIE JE JEDAN OD NAJZNAČAJNIJIH SVETSKIH FOTOGRAFA: Za W! otkriva kako je izgledao njegov početak

Dvadeset prvi vek doneo je oslobođenje od stega formalnog obrazovanja za veliki broj profesija. Ipak, u društvu i dalje postoji diskusija da li je diploma potrebna za uspeh (da, bumeri, gledamo u vas), a svoj stav o ovoj temi podelio je sa nama jedan od najznačajnijih svetskih street i dokumentarističkih fotografa Vladimir Milivojević Boogie.

Godine 1998. dobio si zelenu kartu na lutriji, odnosno američko državljanstvo. Kada si otišao u SAD, da li ti je diploma ETF-a u ijednom momentu bila plus ili su ti je poslodavci tražili?

Nije. Sa green card-om dobiješ ulaz, ali sve ostalo je na tebi – da nađeš posao i da se snađeš. To što sam završio ETF nije bila nikakva olakšica. U početku sam radio u jednoj bolnici u Njujorku, popravljao medicinske uređaje. Ni tu mi nisu tražili diplomu na uvid.

Malo je ljudi iz regiona, ex-Yu prostora koji su napravili svetsku karijeru i dosegli globalnu slavu – Goran Bregović, Marina Abramović, Emir Kusturica, Rade Šerbedžija. Oni su svetske face, šta god mislili o njihovom opusu. Bez lažne skromnosti, da li si svestan ili priznaješ da si i ti u tom klubu?

Ja sam sebi isti kakav sam bio i pre 10 ili 20 godina i isto se ponašam i prema drugima. To nema nikakve veze u kom si krugu... Jer sve je to relativno i može da se promeni za dan. Isti sam kao i pre iks godina i nema tu razlike i ne bi ni smelo da bude jer se to kažnjava na nekom karmičkom nivou.

Koliko je teško ili izazovno napraviti sintezu komercijalnog i umetničkog rada?

Nije to neki problem, pogotovo ne u mom slučaju, jer me unajmljuju da radim ono što inače radim. Niko me ne unajmljuje da slikam onako kako inače ne bih slikao.

Da, ali tebi sigurno art direktor jednog svetskog brenda ne dođe i kaže „Evo ti, Boogie, odrešene ruke...“

Nikada to nisu odrešene ruke jer proizvod treba da se proda i uvek je u pitanju kooperacija između tebe i kreativnog direktora, tima. Često mi se dešavalo da oni naprave takvu selekciju da sam u fazonu „šta ste me plaćali“ (smeh). Ali opet, oni tebe unajme jer znaju da ćeš ti to da uradiš profi i da si već to radio, da imaš iskustvo rada sa korporacijama, da razumeš sistem i da ćeš da isporučiš ono što treba. Zato je i teško ući u poslove sa velikim i ozbiljnim klijentima jer niko neće da rizikuje. Mnogo je para u igri i niko ne želi početnika koji ne zna šta radi.

Dvadeset prvi vek doneo je promenu načina življenja, pa samim tim i rada. Imamo primere velikih kompanija čija je HR politika takva da prilikom intervjua za posao ne zahtevaju diplomu fakulteta, pa čak ni srednje škole.

Pa da, danas je koncept studiranja gotovo besmislen. Zamisli, treba da upišeš faks – otkud znaš gde će svet biti za pet godina. Ne verujem u obrazovanje na ovaj način koji se sada plasira. Od nižeg do višeg. Sve možeš da nađeš na internetu, sve što ti treba. Ukoliko intervjuu za posao posvetiš jedan dan, izađeš na njega i oni će misliti da si završio koji god fakultet hoćeš.

Da li ćeš svoju decu forsirati da upišu fakultete?

Kao što sam rekao, ne verujem u klasičan obrazovni sistem. Verujem u unschooling – učenje koje podrazumeva birane aktivnosti kao primarno sredstvo za učenje. Znači ne učiš ništa dok ti ne treba. Tada se mozak slobodno razvija. Ne ubacuju te u nepotrebne kalupe.

Pandemija je dodatno uzdrmala našu realnost, pa i u ekonomskom, poslovnom smislu.

Sve se promenilo, da, ali nagore. Zapravo, ne čak ni nagore, nego je prestalo da postoji. Dosta zanimanja – nа primer turistički vodiči – je propalo. Ali šta je tu bitno, u mom slučaju, nisam ja fotograf samo kada me plaćaju da to budem. Ja to radim svaki dan. Mada, Beograd me trenutno ne inspiriše, ali svaki dan kombinuješ u glavi, razmišljaš o tome, a ne samo kada ti daju pare. Uvek imam aparat kod sebe, tako da i kad nema posla ti razvijaš svoju veštinu. Nikad ne znaš kada će veliki posao da dođe i moraš da budeš spreman. Kao samuraj i njegov mač, moraš da budeš jedno sa svojom opremom. Mindset mora da ti bude određen.

Film je bila najvažnija umetnost prošlog stoleća, dok je fotografija imala bitan dokumentaristički aspekt. Da li se fotografija vraća na velika vrata, kakva je njena sadašnjost i budućnost, kao doku i kao umetničkog izražaja?

Mislim da se sve kreće ka nekom obezvređivanju, zato što je kvalitet potisnut kvantitetom. Ljudima je pažnja svedena na minimum, kao zlatne ribice. Tehnologija je dovela do toga. Naravno, ne želim da kritikujem pojavu mobilnih telefona i njihovu fotografsku upotrebu, ja sam uvek za to. Uvek sam za to da je sve dostupno svima.

Sada si pomalo protivrečan.

Ne, ne. Ja sam za to da sve bude dostupno svima, ali kvalitet će uvek da ispliva. Ali, gledam kakva je situacija u časopisima. Nema više hrabrosti. Ranije je bila situacija da ti jedan od najvećih prirodnjačkih časopisa u svetu da 100.000 dolara i ti odeš i slikaš, daju ti odrešene ruke. Svi su u većoj frci i niko neće da rizikuje. Veća je tenzija i strah od gubljenja posla i ljudi se ne opuštaju.

Znači politička korektnost je pojela sve.

Da, ona dovodi do uništenja. Politička korektnost je novi fašizam – ne smeš da iskažeš svoje mišljenje jer će to biti okarakterisano kao politički nekorektno i samim tim će te gledati kao rasistu itd. Toga nema u umetnosti – umetnost treba da bude iznad toga. Situacija nije povoljna za nekog ko treba da pravi ime, da se probija.

Da li je Beograd digitalna ili analogna prestonica?

Meni je Beograd ono što je bio i kada sam počinjao da se bavim fotografijom – film, analogni foto-aparat. Kada sam počinjao da se bavim fotografijom bilo je mnogo lakše, zato što je vizuelno bilo mnogo gore. Sada postoji srednja klasa u Beogradu, a tada je nije bilo. U državi si imao 100 ljudi koji su imali sve, svi ostali su bili na rubu egzistencije i to se videlo. Sada je nešto između – niti je dovoljno dobro niti je dovoljno loše.