OVO NIGDE NISTE MOGLI DA PROČITATE: Koliko zarađuju i kakve su kazne za seksualne radnice u Srbiji?

Prostitucija, prema nekim procenama, doprinosi BDP-u Srbije gotovo istovetno kao i proizvodnja nameštaja, ali za razliku od radnika u fabrici nameštaja, seksualne radnice neretko završe u zatvoru zbog svog posla. Uprkos decenijama kažnjavanja, seksualni rad i dalje postoji i nema naznaka da će nestati. Da li je rešenje u dekriminalizaciji prostitucije?

Kakvi su rezultati kažnjavanja prostitucije u Srbiji? Udruženje Prevent je 2017. godine objavilo istraživanje o položaju seksualnih radnica u Srbiji i ispovesti su srceparajuće. Jedan od većih problema jeste otvoreno zlostavljanje od strane policije kojoj seksualne radnice ne mogu da se obrate u slučaju nasilja i krađa. Kako bi izbegle kažnjavanje, neretko su prinuđene da pružaju mito policiji, često upravo u vidu seksualnih usluga. Pre ulaska u svet prostitucije, seksualne radnice su neretko žrtve porodičnog nasilja, dok veliki broj osuđenih prostitutki ima samo osnovno obrazovanje. Iako uglavnom čitamo o elitnoj prostituciji, podaci Autonomnog ženskog centra (AŽC) pokazuju da je prosečna cena seksualnog čina „uličnih“ seksualnih radnica u Beogradu iznosila 1.500 dinara 2016. godine.

Izmenama pomenutog zakona 2016. godine predviđena je kazna i za korisnike usluga prostitucije, ali se zakon primenjuje neravnomerno. Istraživanje AŽC-a iz 2019. pokazuje da se seksualne radnice kažnjavaju više od korisnika usluga, 89% njih osuđeno je bez eksplicitnog navođenja da je zapravo došlo do izvršenja dela, dok policija često oduzima novac i druge predmete od seksualnih radnica. Rezultati istraživanja navode da seksualne radnice često i same traže da umesto novčane dobiju zatvorsku kaznu, što govori o naročito lošem ekonomskom stanju. Zaključak je da se seksualne radnice u Srbiji nalaze u lošem položaju gde ih ugrožava represivan zakon, siromaštvo, nasilni klijenti i neretko nasilni pripadnici policije.

Šveđani znaju rešenje?

Ako kriminalizacija prostitucije nije uspela da zaštiti seksualne radnice i uništi prostituciju, šta jeste rešenje? Ukoliko ovo pitanje postavite brojnim feminističkim organizacijama, čućete jedan odgovor - švedski ili abolicionistički model. Zagovornici ovog pristupa tvrde da nijedna žena u prostituciji nije tu dobrovoljno i da je sama ideja prostitucije nedopustiva u društvu koje teži rodnoj ravnopravnosti. Umesto prostitutki, kažnjavaju se isključivo kupci usluga, a zakon je primenjen prvo u Švedskoj 1999. godine. Slične verzije zakona su usvojene u Francuskoj, Norveškoj, Danskoj, Finskoj i Irskoj.

Abolicionistički model odbacuje termin „seksualni rad“ jer u pitanju nije rad kao svaki drugi, već je čin nasilja prema ženama. S obzirom na to da se seksualne radnice ne kažnjavaju direktno, jasno je zašto ovaj pristup ima podršku određenih feminističkih organizacija kao što je AŽC u Srbiji.

Ipak, brojna udruženja seksualnih radnica aktivno se protive abolicionističkom modelu. U knjizi Revolting prostitutes, autorke i seksualne radnice Moli Smit i Džuno Mek navode da cilj abolicionističkog modela (uništenje prostitucije kroz smanjenje potražnje) zapravo ima negativan uticaj na život seksualnih radnica. Ako se smanji potražnja za prostitucijom, seksualne radnice teže dolaze do mušterija, usled čega ne mogu lako da odbiju problematične mušterije, a često su prinuđene da snize cenu ili nude rizičnije usluge kako bi nadoknadile izgubljenu zaradu.

Takođe, kriminalizacija kupovine najčešće odvraća klijente višeg statusa koji imaju više da izgube ukoliko su kažnjeni, dok preostaju oni koji su svakako spremni i na druge prekršaje poput nasilja. Zbog većeg straha klijenata, seks radnice usluge pružaju na zabačenijim mestima, imaju manje vremena da pregovaraju o uslovima usluge i za procenu da li klijent predstavlja opasnost po njihovu bezbednost. Bez obzira na smanjenu ponudu, seks radnice često nemaju alternativu, što znači da nastavljaju da se bave prostitucijom, ali pod mnogo gorim uslovima.

Šarmila Parmanand, koja je nedavno odbranila doktorat na Univerzitetu u Kembridžu sa fokusom na seks rad i trgovinu ljudima, ističe da ovakav pristup pogrešno oslikava seks radnice. „Nordijski model pretpostavlja da su sve seks radnice žrtve koje je neophodno spasti i uputiti na druge poslove. Ovo je ipak u suprotnosti sa onim što seks radnice širom sveta govore o sebi“, podelila je ona u razgovoru za Wanted. Parmanand dodaje da iako možda lično ne želimo da se bavimo seks radom, postoje ljudi koji ovo biraju pre nekih drugih njima dostupnih alternativa. „Seks rad njima možda pruža bolju platu i uslove rada. Ti ljudi zaslužuju da budu tretirani kao radnici sa dostojanstvom, bez uplitanja policije, nadzora, spasavanja i hapšenja“, zaključuje ona. 

Umesto da osnaži seks radnice, abolicionistički pristup zapravo daje više moći klijentima. Ovo je potvrdio i zvanični izveštaj norveškog Ministarstva pravde iz 2004. godine, dok su u aprilu seks radnice u Francuskoj protestovale zbog sličnog zakona. Upravo zato Amnesty International i Human Rights Watch, organizacije koja se bavi zaštitom ljudskih prava širom sveta, podržavaju drugačiji pristup - dekriminalizaciju seksualnog rada i svih povezanih usluga. 

Legalizuj ili dekriminalizuj?

Iako se u javnosti koriste kao sinonimi, postoji razlika između legalizacije i dekriminalizacije. Kao što je u jednom TV gostovanju navela Kristina Ferari, seksualna radnica i aktivistkinja, legalizacija prostitucije je uslovna i sadrži set normi koje propisuje država. Država određuje kada, gde i u kojoj formi je prodaja seksa dopuštena. U Holandiji morate da platite iznajmljivanje prostora u oblasti crvenih fenjera gde je prostitucija dozvoljena. U Nemačkoj je neophodna dozvola za bavljenje prostitucijom koja dolazi sa raznim uslovima, dok udate žene ne mogu da rade u bordelima koji su legalni u Grčkoj.

Legalizacija sa brojnim uslovima znači da i dalje postoji nelegalni seksualni rad u koji su gurnute naročito marginalizovane seks radnice kao što su migrantkinje u Zapadnoj Evropi i trans žene. Iako bolje rešenje od kriminalizacije, brojni problemi opstaju i kada se prostitucija legalizuje upravo zato što je cilj legalizacije često suzbijanje prostitucije, a ne zaštita seks radnica. Ipak, ovo rešenje podržava deo seks radnica poput Elektre, koja se prostitucijom bavi u Švajcarskoj.

„Legalizacija znači da bi to bio uređen sistem kada je reč o socijalnom, zdravstvenom, penzionom... Promenilo bi se mnogo toga, prostitutke bi radile mirnije, smanjio bi se i procenat makroa, mnogo bi lakše bilo i ženama, gej prostitutkama i transprostitutkama, išlo bi sve to napred“, objasnila nam je Elektra u izjavi i dodala da se više zalaže za legalizaciju nego dekriminalizaciju. Šta menja dekriminalizacija prostitucije?

Dekriminalizacijom su uklonjeni zakoni koji kriminalizuju neku aktivnost, a svi koji se bave njom imaju ista prava kao i ostali radnici. Na Novom Zelandu prostitucija je 2003. godine dekriminalizovana, prostitutke mogu da rade zajedno, odbiju i prijave policiji klijenta za uznemiravanje ukoliko to žele, kao i da tuže svog menadžera ukoliko ne poštuje radnička prava, bez straha za svoju bezbednost. Ako seksualne radnice žele da napuste prostituciju, to mogu da urade bez gubitka finansijske pomoći države.

Najbitnija promena je ipak da policija više nije ta koja uređuje prostituciju, što uklanja i mogućnost za zlostavljanje seks radnica. Seks radnice Moli Smit i Džuno Mek navode da u ovom sistemu policija štiti seks radnice podjednako kao i svakog drugog u društvu. Za sada ne postoji značajno povećanje prostitucije, zakon je napisan u saradnji sa organizacijama seks radnica, a većina ovih radnica na Novom Zelandu navodi da se oseća bezbednije. Upravo zato je dekriminalizacija glavni zahtev brojnih evropskih udruženja poput Međunarodnog komiteta za prava seks radnica u Evropi (ICRSE). 

Dekriminalizacija ipak nije magično rešenje za probleme koji podstiču ulazak u prostituciju. Siromaštvo, ilegalna migracija, bolesti zavisnosti, porodično nasilje samo su neki od faktora nepovoljnog položaja seks radnica. Rešenje ne može biti samo u regulaciji. Prostitucija je često povezana i sa trgovinom ljudima, što osnažuje argument kriminalizacije. Ipak, trgovina ljudima je problem i u brojnim drugim sektorima, ali se te profesije ne kriminalizuju, već pružimo pomoć žrtvama i sankcionišemo odgovorne. Bez obzira na to koji pristup prostituciji podržavate, javna diskusija o prostituciji mora da se promeni tako da najveći prostor dobiju oni koji se bave prostitucijom. Taj prostor ne dajemo ako posmatramo seks radnike isključivo kao žrtve ili kao osobe koje na lak način žele da zarade ogroman novac. Toliko makar možemo.

Autorka: Marta Vasić