"POKUŠALA SAM DA SE ZALJUBIM U NJEGA DA ME MANJE BOLI DOK ME SILUJE" Ispovesti žena iz Srbije koje svako MORA da pročita

Zvuči neverovatno ono što ću reći na samom početku, ali - biti žena danas, izuzetno je hrabro! Nakon niza poražavajućih vesti koje su za kratko vreme preplavile medije, kao što je sramni intervju sa osuđivanim silovateljem povratnikom Igorem M. kao i situacijom sa sestrom poznate tiktokerke Uki Q, koju je suprug krvnički prebio, a koja je jedna od hiljade žena u Srbiji koja je ovako nešto doživela, nisam mogla da ne pogledam komentare i postanem bolno svesna da to što kalendarski živimo u 21. veku, ne znači da smo evoluirali kao društvo. Naprotiv!

Ni informacija da je njen suprug naškodio i njihovoj dvomesečnoj bebi nije mogla da urazumi mozgove zadojene mržnjom i ubeđenjem da je žena kriva.

Ista priča važi i za intervju sa serijskim silovateljem. Neko je rekao da je ovakav tip intervjua čest na Zapadu, no dozvolite da vas demantujem kao neko ko je pasionirani ljubitelj "krimića" i dokumentaraca ovog tipa. Ne, nije! Uglavnom se rade intervjui sa serijskim ubicama koje su osuđene na po nekoliko doživotnih robija. Dakle, ti ljudi su uhvaćeni, zatvoreni i sklonjeni, te kao takvi više ne predstavljaju opasnost po okolinu.

Takođe, intervjui su pokazali i da je uglavnom reč o veoma intelignentim ljudima koji su ubijali i decenijama bez da su ih uhvatili i najbitnije od svega - intervjue sa ovakvim kriminalcima rade stručna lica, neretko psihijatri. Dakle, ne rade se priče sa silovateljima koji su pušteni na slobodu.

Fokusom na gorepomenutog Igora, odustvo kajanja i otvorene pretnje da će silovanje ponoviti, svakoj ženskoj osobi nacrtana je meta na čelu. Savetuje nam se da nosimo biber sprej, šoker, a ako nas napadnu - da se ne opiremo. Da zamišljamo nekoga koga volimo, jer će tako sve biti lakše i brže i postoji šansa da preživimo.

Uz sve to se provlači i ono, ŠTA SI OBUKLA. Kratka suknja ne znači DA, dekolte ne znači DA, usko ne znači DA... Ne je NE! Nažalost, živimo u svetu gde se žrtva i dalje krivi za ono što joj se dogodilo, gde se traže izgovori za napasnika, a samim tim se i opravdava  njegov postupak. Na sve to, mnoge se i dalje plaše da prijave. Ne samo što će njihov napasnik izaći na ulicu za par godina, te će mu ponovo biti meta, nego i jer postoji "kultura srama", odnosno, što se i dan-danas, ove neslavne 2022. godine i dalje čuje "ćuti, šta će reći selo". 

Nakon svih događaja, veliki broj žena odlučio je da progovori o svemu, a njihove ispovesti samo govore da s vremenom ne postane lakše, i da su sve do jedne obeležene i slomljene, ponižene i osuđene da svoj krst nose u tišini umesto da im kao društvo pružimo podršku i pre svega - ZAŠTITU. Hrabre žene koje su odlučile da progovore jasno ističu da žrtva nikada nije kriva, a najiskrenija želja im je da se nijednoj to više ne dogodi.

"Gledala sam slike na kojima se moj silovatelj ženi na svadbi kao iz bajke, na svadbi kakvu sam ja sebi želela. Uzeo mi je nevinost, uzeo mi je fizičko zdravlje, a najgore od svega ono psihičko jer ja već 10 godine nisam ono što sam bila. O procesu mog mozga da se izbori sa tim i dalje nisam spremna da govorim, ali recimo da sam pokušala da nateram sebe da se zaljubim u njega da bi me manje bolelo to što mi je napravio. Ne znam da li iko ko to nije prošao može da pojmi očaj čina u kome teraš sebe da nešto voliš da bi te to manje činilo povređenom, a o tome da nisu svesni šta urade reći ću samo da je on meni nudio heroin da ne idem u policiju i pristao da me pusti iz stana tek kad sam obećala da sigurno neću ići jer sam samo htela da kući kod mame i tate i da sve prođe kao da se nije desilo. Večni pakao mu želim i na ovom i na onom svetu, a ako oseti samo 15% onoga što ja osećam svaki dan smatraću da je moja želja ispunjena. Nek ovaj svet nema mira dok se sve naše suze ne osvete i to je jedino ispravno", glasi jedan od tvitova.

Neki od tvitova su izbrisani, a jedan od takvih je onaj u kojem je devojka pomenula kako je kukavica jer nije prijavila nasilje, iako je činjenica da ovde nije reč o bilo kakvom kukavičluku. Strah je nekad toliko jak, da je gotovo parališući, i upravo ovde bi trebalo da kao društvo stanemo uz žrtve i ohrabrimo ih i zaštitimo.

"Nisi kukavica. Ja sam žena koja je preživela silovanje. Nisam prijavila. U tom trenutku nisam mogla da se pogledam u ogledalo, ni da budem budna, a da ne povraćam, nisam imala snage da sebe cepam na delove u policiji znajući da najverovatnije neće moći da mi pomognu. Ovo pišem jer znam koliko boli osećaj da si kukavica, iako ničeg kukavičnog nema u tome što odlučuješ kako ćeš da preživiš jedno ekstremno traumatično iskustvo. U redu je da prijaviš ako i kada budeš mogla. U redu je i da to ne uradiš. Želim da znaš da si uradila najbolje u datom trenutku", napisala je jedna korisnica Tvitera. 

Oglasila se čak i slavna transrodna influenserka i jutjuberka Sonja Sajzor koja je podelila svoje iskustvo.

"Kada sam ja imala 18 godina, pre tranzicije, u tom momentu još uvek integrisana u društvo kao gej dečko, i kada sam tek prolazila kroz proces autovanja, moj silovatelj je proveo mesece manipulišući sa mnom i glumeći najveću moguću podršku, kako bi stekao moje poverenje. Proveo je mesece manipulišući i govoreći mi da je moja mama zla kučka (jer je tek bila saznala za moju seksualnost i nije je u početku prihvatala) i da me moja porodica nikada neće prihvatiti, kako bi me izolovao od njih i kako ne bih imala kome da se žalim kada me bude silovao. Mnogo mi je bitno da razumete da silovanje nije čin koji muškarci čine zato što ne mogu da iskontrolišu svoju neobuzdanu napaljenost, pa izađu napolje u po noći i spopadaju žene iz žbunja.Normalizovanje seksualnog nasilja, boys will be boys, vređanje žrtava silovanja na ličnom osnovu i insistiranje da je svaka od nas đubre koje ima neku manipulativnu agendu iza svojih optužbi, forsiranje ideje o savršenoj žrtvi (šta je nosila, šta je radila kasno napolju itd)-sve ovo su elementi kulture silovanja koji muškarce stavljaju u poziciju da zlostavljaju žene, jer su stvoreni uslovi da nasilje vrše, jer znaju da posledica po njih neće biti, a da ženama niko neće verovati. Sam čin silovanja je samo mali završni elemenat", napisala je.

Nažalost, ovo je samo delić onoga što su žene otkile na mrežama, a ispovesti su se samo ređale.

"Kad sam imala 11 godina, majka me je poslala u ulicu do naše, kod komšije pekara da kupim kore. To nije pekara, to je radionica u kojoj se prave kore i isporučuju, a pekar je nama iz komšiluka i prodavao kore. Ušla sam unutra, samo jedan njegov radnik je bio tu. Kad sam ušla, uzmuvao se, izlazio na vrata, gledao niz i uz ulicu, zatvorio vrata, otišao po kore, vratio se bez kora, nastavak ne mogu da napišem, ipak ne mogu", glasi jedna od priča.

"Sledeći put kada se pored svega važnijeg, zapitate – ‘što nije prijavila?’ probajte da se setite da nekad ne prijavi, jer će njen silovatelj da izađe iz zatvora, lagano šeta ulicama i daje intervjue. Sve važnije što treba da se pitate je – kako je žena koja je silovana, kako da joj pomognemo, kako da pomognemo ostalim ženama da se osjećaju sigurnije… Niko ne treba da se pravda zašto ‘tek sad’ prijavi ili ne prijavi nikad. Gde god kročiš uliva ti se strah da ne smeš sama kući, da izazivaš, da skratiš jezik jer provociraš…Tako da umesto pitanja što nismo prijavile, možda da nam napravimo mogućnost da prijavimo", oglasila se čak i čuvena ilustratorka, dizajnerka i influenserka Zombijana.

Tužna istina je da je svaka treća žena doživela neki vid nasilja. Čak 90 posto žena u Srbiji ćuti o onome što su doživele. Iz svega navedenog jasno je zaključiti da ne, ovakve stvari ne dešavaju se uvek nekome drugom. Danas je to možda žena ili devojka koju ne poznajete, sutra je možda neko vama drag. 

Vreme je da fokus bude na žrtvama, da se u njih ne upire prst i ne krive za ono što su preživele, da se glave ne okreću kada smo očevici pogrešnog ponašanja, jer sve dok serijski silovatelji dobijaju reč u javnom prostoru, opasnost koegzistira sa svima nama.