PRETNJA NA INTERNETU: Evo koliko su neke grupe zastranile

Drugarica mi je spomenula Netflixov dokumentarac „Don’t fu*k with cats“ o istinitoj priči ubice sa interneta. Prvo sam pomislila da je to još jedna američka priča smišljena zbog dodatne zarade, ali kako nisam imala šta drugo u tom trenutku da radim dok sam bila zatvorena u karantinu, odlučila sam da pogledam. Neću vam ništa „spojlovati“: Samo ću reći da sam sve tri epizode (koje traju po sat vremena) odgledala odjednom i, kao svaki radoznao novinar, odlučila da istražim šta se sve krije na internetu.

Svi razgovori su se vodili na forumu koji se zove „incel“, supkulturnoj grupi ljudi koji se nalaze u „nedobrovoljnom celibatu“ i koje uglavnom čine heteroseksualni muškarci (mada postoji i jedan manji broj žena), koji ne mogu da nađu partnere. Ali dok su neki samo to - ljudi koji ne mogu da nađu nekoga sa kim bi imali ljubavnu ili seksualnu vezu - postoji i sve veći broj onih koji su otišli korak napred. Oni mrze žene i krive ih, uz feminizam, za to što ne mogu da upražnjavaju seksualne odnose. Takođe misle da je seks njihovo bogomdano pravo, a pošto ga nemaju, smatraju da treba da preduzmu ozbiljne mere u vezi sa tim.

Rastuća pretnja

Eliot Rodžer bio je jedan od njih, a ovo su njegove reči: „Imam 22 godine i još sam nevin“, rekao je dok se grozničavo snimao kamerom. On naglašava da je zbog toga bio prognan iz društva. „Ne znam zašto vam se, devojke, ja ne dopadam, ali ću vas zbog toga kazniti. To nije pravedno. Ja sam savršen momak, a vi se, opet, bacate na druge, odvratne likove, umesto na mene.“

Samo nekoliko minuta pošto je objavio svoj post na internetu, odvezao se u univerzitetski kamp Isla Vista u Kaliforniji, kolima punim oružja. Pošto nije uspeo da uđe u kamp, pucao je na tri devojke ispred kampa, od kojih je dve ubio. Posle pucnjave sa policijom, pronađen je mrtav u kolima sa metkom u glavi. Sve u svemu, tog dana je ubio 6 ljudi, a 16 ranio.

Ovo se dogodilo u maju 2014. godine, a u godinama koje su sledile Rodžer je postao heroj za neke u incel zajednici. Štampane su majice sa njegovim likom; pravljeni su mimovi i deljeni na internet sa tagovima poput toga da treba preći iz „prijateljske zone“ u „ratnu zonu“. Takođe je uticao na pojavu ubica imitatora; petoro ubica (uključujući i troje serijskih ubica) u Americi, koje su se identifikovale kao inceli, pominjalo je njegovo ime. Među njima je bio i Alek Minasijan, koji je tada imao 25 godina, koji je uleteo u pešake svojim kombijem i usmrtio 10, a ranio 16 ljudi, uglavnom žene. Malo pre tog zlodela, on je objavio status na Fejsbuku: „Incel pobuna je upravo počela! Živeo Eliot Rodžer, džentlmen nad džentlmenima!“

Kobna greška

Međutim, nije sve trebalo tako da bude. Kada se prvi put pojavio izraz „incel“, devedesetih godina prošlog veka, bilo je to na veb sajtu koji je kreirala jedna žena sa željom da se poveže sa ostalim „devicama“. Svi su bili dobrodošli na sajtu da podele svoja iskustva i kažu svoje mišljenje radi pružanja uzajamne podrške. Sada je ovaj porast u nasilnim napadima naveo da Odsek za javnu bezbednost u Teksasu izda upozorenje da su inceli postali teroristička pretnja za sigurnost građana. Ima ih u proseku hiljade na sajtu svakog dana. Kako je došlo do ovoga? Da li ulazimo u doba kada će ovi mladi ljudi postati toliko radikalni i biti u stanju da izvrše tako gnusne zločine iz mržnje? Ako je to istina, onda ja sada, u toku ove noći, upravo četujem sa nekim sutrašnjim ubicom.

Raznovrstan rečnik koji inceli koriste gotovo onemogućava jednog autsajdera da se infiltrira u njihove redove. U pokušaju da se ubacim među njih, stalno sam pravila greške - a kada zabrljate, ljudi se obrušavaju na vas iste sekunde. Uključivanje u pokret zove se „crvena pilula“ ili „crna pilula“, dok se nevernici zovu „plave pilule“. Privlačne žene su „Stejsi“, a one manje privlačne - „Beki“. A ja? Ja sam „Čed“, idem u teretanu i pijem proteinske šejkove. I nikada nisam imao problema sa devojkama. Ovo je jezik koji je postao javni i koji sam prevela zahvaljujući Vikipediji i novinskim člancima. Na forumu, međutim, ima još mnogo skraćenica koje nisam uspela da razumem. Čini se da što više pokušavamo da ih razumemo, to će se oni truditi da ih sve više preformulišu, da ih „normalci“, kako oni nazivaju neincele, ne bi mogli špijunirati.

 Kada sam postavila post da sam ljuta što su me odbili, napadnuta sam zato što sam pomešala svoje „Stejsi“ i „Beki“ simbole. „Misliš li da je ovo neki forum za muško-ženske odnose?“, odgovorili su mi. Izgleda da je jedini način da vas prihvate u društvo bio da… vređate žene. Primetila sam da komentari koji najviše privlače pažnju počinju sa „Žene su u stvari duboko sociopatska stvorenja“ ili „Da li bi spavao sa najružnijom devojkom koju poznaješ?“

Nije to što mislite

Pa ipak, ovo se smatra nečim što ne treba uzimati za ozbiljno. Ili bar tako kaže bivši incel Džek Peterson koji iz svog doma u Čikagu pokušava da mi objasni da je većina tih likova bezopasna. „Oni koriste tu vrstu humora da prikriju svoj očaj“, kaže on. „Možete reći da želite da ubijate žene, ali to je uglavnom samo fasada ili neka vrsta crnog humora.“ Peterson se prvi put pridružio jednoj takvoj grupi, koja je između ostalog služila i kao poligon za izražavanje antifeminističkih i rasističkih stavova, kada je imao samo 11 godina. „Za mene je sve počelo kao dobra šala na tuđ račun, ali je vremenom postalo sve mračnije“, kaže on.

Eksperti, međutim, kažu da je to obično jedan od načina da se cela stvar ublaži u očima javnosti, da sve počinje kao šala koju ne razume običan svet. Ali kako se čovek udubljuje sve više, prestaje da bude smešno. Zato neki od njih prelaze granicu i počinju da ubijaju inspirisani ironijom i mržnjom.

Grupa kompjuterskih naučnika pronašla je da je manosfera (sfera muškaraca) u porastu i postaje sve opasnija. Čak oni forumi koji su blagi u kritici žena gube članstvo i ono se pomera ka ekstremnijim forumima, koji idu ruku-podruku sa nasiljem, terorizmom i pretnjama.

„Čed“ kompleks

Lusi je znala da je njen brat čudan godinama. „Ali tada nisam znala šta je to niti kako to da nazovem“, kaže ona. Ubeđen da su muškarci ugroženi feminizmom žena i da su u opasnosti zbog njih, on bi pratio Lusi po kući citirajući joj članke sa interneta. „Ako bih ga ignorisala, on bi se ljutio i psovao bi me ili vređao“, kaže ona. Osim tih ispada, Lusin brat je stalno iznosio te svoje stavove i na društvenim mrežama. „Uglavnom se sve svodilo na reči“, kaže Lusi, „ali ne verujem da bi on mogao i da ubije nekoga zbog toga“. Glavni izvor njegovog besa je što žene „samo žele mišićave muškarce“, a pošto on ima prekomernu težinu, misli da nikada neće naći devojku. Mada Lusi kaže da nikada nije ni pokušao da ima devojku.

Ovo se slaže sa Džekovim iskazom da je stalno tvrdio kako nije mogao da nađe devojku, a u međuvremenu nije ni pokušavao da upozna bilo koju. „To je uglavnom bilo zbog mog nedostatka samopouzdanja“, tvrdi on. „Nisam verovao da mogu da ostvarim uspeh kod žena jer sam bio odbijen kada sam bio mlađi. Taj utisak ostaje duboko utisnut i prati vas tokom celog života.“

Muškarci preovladavaju u grupi incela zato što je u društvu uvreženo mišljenje da „muškarac nije dovoljno muško ako nema redovan seksualni odnos sa više devojaka“, objašnjava klinički psiholog i psihoterapeut, doktor Džonatan Pointer. „To ih navodi da su izopšteni iz društva. Kada muškarci inceli otkriju da ima mnogo takvih kao što su oni, taj osećaj normalizacije postaje jači. A da bi bili još više prihvaćeni u to društvo, oni preteruju u svojim izjavama i ponašanju.“

Odlazak iz incel zajednice

Nakon što ga je napao Alek Minasijan, Džek je retko govorio za incel zajednicu.Poruke koje primao od ostalih incela bile su da je prešao na stranu „normalaca“ i da nije više pravi incel. Najavio je svoj odlazak iz ove zajednice videom na YouTubeu i dobio mnogo pretnji. „Toliko dugo sam bio na ovim sajtovima da mi pretnje da će da dođu u moju kuću i ubiju me ne znače ništa“, kaže on.

Sada ima devojku. Na svoj boravak među incelima gleda kao na „melodramski“ deo života. „Pogrešno sam procenio svoj izgled i mogućnosti“, kaže. „Život nije tako loš kako sam mislio.“ Lusi misli da je tako sa većinom incela. „Moj brat ima nedostatak samopouzdanja i motivacije da postane bolji“, kaže. „Ali mislim da oni sami moraju to da shvate i promene. Mi tu ne možemo ništa.“

Istraživanje koje je sprovela nevladina organizacija Amnesty International kaže da je jedna od pet žena iskusila maltretiranje i vređanje na društvenim mrežama. Najmanje jedna od tih koje su doživele nasilje na mrežama primila je direktne ili indirektne pretnje fizičkim ili seksualnim napadom, a gotovo polovina njih doživela je seksističke uvrede. Većina ovih žena, kasnije u životu, pati od anksioznosti i napada panike. Takva zlostavljanja uglavnom dolaze od stranaca: samo 27% poznavalo je svoje napasnike. 

Razmišljala sam o tome kako da se odjavim poslednjim postom i otkrijem da sam ja Čed. A onda sam shvatila. Neću ništa da napišem. Šta bih postigla tim postom? BIla bih još jedna osoba koja ih ismeva. Još jedan Čed. Umesto toga, napisala sam: „Prestaću da objavljujem postove! Počeću da izlazim i upoznajem ljude. Mislim da i vi, momci, treba to da uradite. Stvari nisu tako loše kao što izgledaju!“

Verovatno neće uspeti. Sigurno će me ismejati, obeležiti i na kraju izbaciti. Neću to znati. Poslala sam poruku, a zatim ugasila nalog. Zatvorila sam laptop i izašla napolje.