Mnogima je možda poznato prezime Veruović po Vojaževom ocu Milanu koji je bio telohranitelj ubijenog političara Zorana Đinđića.
Ozbiljnost i požrtvovanost poslu, Milana je dovela do stanja da mora da beži sa porodicom u drugu zemlju.

Naime, on je bio ranjen 2003. godine kada je izvršen atentat na tadašnjeg premijera. Nakon toga, porodično se sele u Francusku, odakle je i nastalo njegovo umetničko ime "Voyage", što na francuskom znači "put.

- Moja životna priča i moje detinjstvo datira iz vremena kada je moj otac bio upucan, odnosno ranjen. Tad sam zajedno sa porodicom morao da bežim u Francusku. Jednostavno, mislim da sam kao dete proživeo neke stvari koji možda ljudi vide samo na filmu, a ja sam ih stvarno proživeo. Dosta je to traumatično iskustvo za neko dete, klinca... Tada, kad sam se vratio u Srbiju sam imao možda 7, 8 godina - rekao je Vojaž, sa knedlom u grlu.

vojaz
pritnscreen/youtube 

- U toj Francuskoj, za vreme ranjavanja mog oca i mnoge stvari koje su se dešavale, zajedno sa svojom majkom i bratom, prošao pakao od života. Trebalo mi je dosta vremena da se uklopim uz ljude i da shvatim kako ljudi funkcionišu.

- Sa 8 godina sam morao da gledam iza sebe, svog ramena, što mislim da niko od ljudi koje poznajem, generalno, nije morao. Ja kao takav, jako mi je bilo teško da se uklopim uz decu i drugare koji nisu razmeli te stvari i uvek sam bio taj neki, možda, čudak. Uvek sam nekako išao linijom manjeg otpora, jer sam video neke stvari koje su mnogo teške za svariti. Na neki način zbog toga sam bio crna ovca, koja je stajala sa strane dok nije prošlo neko vreme, dok nisam stasao u, već sad, momka. Imam i starijeg brata sa kojim sam zajedno učio i delili smo iskustva. Dok nisam postao momak, nisam baš mogao da se snađem i te neke emocije neregulisane u meni i strahove koje sam imao nivelišem - ističe Mihajlo.

vojaz
screenshoot/instagram 

Kako je istakao, veoma se teško uklapao u društvo i to mu je teško padalo. Zbog stvari koje je osetio na svojoj koži, kako kaže, razume svu drugu decu, koja su osetila, ili i dalje osećaju neki vid diskriminacije.

- Mislim da je to glavni razlog zašto sam bio odbačen od društva. Društvo me nije razumelo, nismo bili na istoj talasnoj dužini. Pogađa me i dalje, to su neke scene - kad izađem negde, trčkaram za ljudima, hoću nekom da kažem, ali nikome nisam zanimljiv. Ne volim da pravim žrtvu od sebe nikad, daleko od toga, samo pričam kako je bilo, ne pokušavam da hiperbolišem. To su noževi u stomaku i žileti u želucu kroz koje nisam samo ja prolazio u detinjstvu. Postoje ljudi i deca koji prolaze kroz takve stvari, razumem kako im je. To je odvratan osećaj - ispričao je Vojaž za emisiju "Red zone" na Hype televiziji.