"SADA SAM NA PUTU KOJI NE ZNAM GDE VODI" Šampionka u triatlonu Vida Medić za W! otkriva kako se spremala za Olimpijadu

Kako se prelazi hiljadu kilometara? Jasno, korak po korak. Ko bi to bolje znao od balkanske šampionke u triatlonu, dvadesetosmogodišnje Vide Medić, čija je porodica, bežeći pred užasima rata, stigla na jedan salaš i počela da gradi novi život od nule. Pre dve godine pripremala se za Olimpijske igre koje su usled početka korona virusa iznenadno odložene. Međutim, ona tada ne staje, već pokreće sopstveni brend. Njeni uspesi su za divljenje, snaga volje nesalomiva, a ona je tek počela…

Kako je izgledalo odrastanje na salašu?

Bajkovito, prljavo, blesavo i nezaboravno. Od groznih scena skupljanja i prodavanja puževa do nestvarnih trenutaka provedenih u prirodi, na drveću, u žitu... Bezbroj padova, rana i krpelja definitivno je uticalo na veoma dobar razvoj otpornosti organizma. Zimi nismo ulazile u kuću dok se ne pretvorimo u ledenice, leti nismo izlazile iz vode dok ne poplavimo i dok ne ogladnimo. Deo odrastanja na selu je i rad. Sećam se, jednom prilikom je mama trebalo da nas vodi na obližnje jezero na kupanje, ali nije mogla jer je trebalo celu poprilično veliku baštu pasulja da obere. Bio je avgust mesec, ja sam imala devet godina, moja sestra pet, i dok se mama vratila sa posla mi smo celu baštu obrale.

Uprkos nedaćama, kako da čovek zadrži ljubav u sebi i za borbu?

U takvim situacijama nemate izbora. Neki ljudi se predaju, a neki poput mojih roditelja se bore. Najvažnije je bilo to što smo opstali kao porodica i što smo se držali zajedno.

Koliko su roditelji zaslužni za Vidu koju poznajemo danas?

I sestra i ja smo imale apsolutnu podršku roditelja u svemu što smo radile. Kad sam upisivala srednju umetničku školi koja je zahtevala da se sa 14 godina odselim od roditelja i započnem skoro samostalan život, oni su me u tome podržali. Zamislite situaciju u kojoj već godinama živimo veoma skromno, a ja biram da se bavim umetnošću u kojoj nema materijalne sigurnosti. Radi se o tome da novac nikada nije predstavljao cilj, već sredstvo.
Za sve što umem i sve vrline koje posedujem mogu da zahvalim svojim roditeljima Biljani i Milanu. Hvala im na njihovoj upornosti, hrabrosti, znanju i ljubavi. Volim vas.

Kako si se odlučila da studiraš slikarstvo?

Nisam ja odabrala slikarstvo, već ono mene. To jednostavno znate. Baraka u kojoj smo živeli dok sam odrastala bila je ispunjena skromnim nameštajem od šperploče, to su bila moja prva slikarska platna. Roditelji su mi dopustili da žvrljam i ti crteži su bili deo našeg blesavog enterijera. Upisala sam srednju umetničku školu u Novom Sadu, potom Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu, sve je imalo neki svoj tok što se tiče umetnosti. Šta god da radim u ovom ili nekom drugom trenutku, umetnost će uvek biti neizostavni deo mog života.

Kakav je spoj između slikarstva i sporta?

Dok smo moje sestre Milica, Dijana i Ivana i ja odrastale, sport je za nas bio divljanje po šumama, penjanje po drveću, skokovi u vodu i razne druge akrobacije. Pošto je mojim roditeljima bilo veoma bitno da se školujemo i imamo najbolje ocene, a živeli smo 15 kilometara od prvog grada, bilo je malo mogućnosti za sport. Moje biće bilo je okupirano slikanjem, bojama i stvaranjem, ali uvek sam negde u pozadini razmišljala o sportu. Po završetku studija odlučila sam da taj san ostvarim i upustila sam se u sportske vode, ali na najozbiljniji način, potpuno posvećeno.

Kako izgleda prosečan dan jedne triatlonke?

To me ljudi često pitaju, ali nema ništa posebno u danu jedne triatlonke. Svakodnevan naporan rad, trud i posvećenost detaljima. Dan čine treninzi, uglavnom dva, nekad i više, istezanje, masaže, odmor, hrana, hrana i hrana... Uglavnom dan počinjem plivanjem, potom sledi istezanje, doručak i odmor uz knjigu i moje životinjice. Posle podne – vožnja bicikla ili trčanje, uz lepo druženje sa kolegama sportistima. Takođe, deo mog dana je i joga, koja mi pomaže da ostanem bistra, opuštena, a mnogo pomaže u sprečavanju povreda usled napornih treninga.

Šta za tebe znači titula šampionke Balkana?

Iskreno, sama medalja ništa posebno, to je za mene bila jedna veoma uspešna trka. Mnogo toga lepog sam doživela u tih sat vremena trkanja, od napora, bola, negativnih misli do radosti, uzbuđenja, sreće, i to je ono što taj rezultat i taj dan čini posebnim. Trka je bila na predivnom Ohridu, tu je bio moj momak, moje sestre, mnogo publike koja je navijala za mene, svi su se zajedno sa mnom radovali pobedi i to sve je nezaboravno i neponovljivo.

Na koji način prevazilaziš mentalne barijere, posebno tokom takmičenja?

Kad sam počela da treniram plivanje, sa 22 godine, što je veoma kasno, rekla sam tadašnjem treneru koje vreme želim da postignem na 800 metara. Bila sam odlučna i spremna da dam sve od sebe da do tog rezultata dođem. Tek nakon 5 godina sam uspela. Tako prelazim mentalne barijere, upornošću i svešću kroz šta sam sve prošla da bih mogla ovde i danas da se takmičim. Ipak često ništa nije dovoljno da vas liši treme, straha, sumnji... ali kad se oglasi sirena za start trke, sve to biva zaboravljeno.

Je l’ imaš neki specifičan režim ishrane?

Da, veganka sam već 8 godina. To podrazumeva da ne jedem ništa životinjskog porekla, ali i da ne koristim ništa što dolazi od životinja ili ih na bilo koji način iskorišćava. Ne posećujem zoo-vrtove, ne nosim kožu, vunu, krzno, perje, ne koristim kozmetiku testiranu na životinjama, ne podržavam kupovinu ljubimaca, znam da je ovo mnogo nekih NE, ali je zapravo veoma jednostavno. Osnovni razlog zašto sam odabrala ovakav način života je što ne želim da učestvujem i doprinosim ogromnoj patnji koja se dešava na našoj planeti, koju na žalost većina ljudi ili ne vidi ili ne želi da vidi. Što vise znam, to me više boli.

Biljna hrana je divna, prepuna raznih neotkrivenih boja i ukusa. Shvatila sam da mi biljna ishrana mnogo znači u sportu, kako u snazi, izdržljivosti, oporavku tako i u raspoloženju i životnoj energiji koje imam u izobilju. Naišla sam na dosta negodovanja i kritika što se tiče načina ishrane, ali isto tako sam doživela ohrabrujuće trenutke da se ljudi oko mene menjaju.

Kako prelaziš sa jedne discipline na drugu i u kojoj najviše uživaš?

Uh, to je jedan od najtežih delova našeg sporta, triatlona. Sa plivanja na bicikl, sa bicikla na trčanje, nije nimalo lako. Ali to jeste i izazov. Najviše uživam i najbolje mi ide trčanje. Često se takmičim i u atletici, a ponekad razmišljam da se potpuno preorijentišem na trčanje, ali ta odluka će još malo da sačeka. Trčanje je jednostavno, prosto uzmete patike i bilo kada i bilo gde na svetu možete da trčite. Dok ste sami sa sobom kroz napor sortirate misli, a ako trčite u društvu – zajednički delite napor.

Kako izgleda jedno takmičenje u smislu konkretnih zadataka?

Ne želite da vam o tome pričam. Kada su tri sporta u pitanju, tu ima toliko toga da glava može da vas zaboli. Sve zavisi od toga gde je takmičenje, koji su vremenski uslovi, kakav je teren, sve to treba uzeti u obzir i za to se pripremiti. Nekada je trka u Kini, nekad u Alpima, nekad plivamo u jezeru, a nekad u hladnom okeanu. Sve to čini triatlon kao sport veoma interesantnim i uzbudljivim. Predlažem svakome da se u nekom trenutku oproba. Kod nas u zemlji ima mnogo lepih trka na kojima možete testirati svoje granice, ali i uživati u sportskoj atmosferi.

Reci nam nešto više o pripremama za Olimpijadu.

Ja to zovem put ili putovanje. Bila sam na putu i radila sam na tome da odem na Olimpijske igre. Preselila sam se u Portugal sa ciljem da treniram i napredujem uz neke od najboljih sportistkinja sveta. Ipak, morala sam da se vratim u Srbiju usled zatvaranja olimpijskog centra u Lisabonu nakon izbijanja pandemije virusa korona. Nije mi bilo lako da se vratim, ali uz posao koji sam pokrenula ubrzo nakon povratka sve je dobilo svoje zašto.

Sad sam na putu koji ne znam gde vodi i nemam plan. Ali, najvažnije od svega, hoću da učinim da moje koračanje vredi, da kad stignem ne mora ništa da me čeka, želim da se okrenem i vidim plodove svog rada duž celog puta i da sa oduševljenjem krenem na sledeće putovanje... Smatram da sve to ima neki svoj smisao i polako ga otkrivam.

Kakav utisak je na tebe ostavio život u Portugalu?

Odlazak u Portugal bila je potpuna slučajnost. Na Svetskim igrama u Dohi 2019. godine upoznala sam portugalski triatlon tim i njihove trenere. Oni su me pozvali da im se pridružim i treniram sa njima u najboljim mogućim uslovima i u veoma uspešnom timu.

Baviti se individualnim sportom u Srbiji je izuzetno teško. Razlog za to nije novac, kao što mnogi vole da kažu, nema para... Razlog je što su mnoge institucije i ljudi koji ih vode veoma nespremni da bilo šta promene. Sigurna sam da postoji mnogo sportistkinja i sportista koji su pokušali da utiču na pozitivne promene u sportskim institucijama i onda se posle par godina našli na istom, ako ne i gorem mestu. Ipak verujem da je svaki naš napor negde zapisan i da će kad-tad doneti rezultate.

Utisak Portugala je neopisiv, 2016. godine učestvovala sam na Evropskom prvenstvu u Lisabonu i bila sam oduševljena gradom, svetlošću i uličnom umetnošću koja je prisutna gde god da pogledate. Bila sam veoma inspirisana da slikam i stvaram, a tako je bilo i ovaj put.
Portugal jednako moja inspiracija.

Kako si pokrenula svoj brend Neoma?

Sve je počelo prošlog marta nakon što sam se vratila iz Portugala. To je bilo vreme karantina, ograničenog kretanja i mogućnosti. Bazeni su se zatvorili, takmičenja su otkazana, sve je stalo. Rekla sam momku hajde da radimo nešto kreativno. I tako smo mi na podu u naša četiri zida danima smišljali i rešavali problem zaštitnih maski. Kako napraviti masku koju će svi želeti da nose? Nakon dugo mozganja, šivenja, krojenja, crtanja, rasprava, diskusija, odustajanja i ponovnog vraćanja stvorili smo Neoma masku.

Uspeh i prepoznatljivost koju je doživela nekoliko meseci posle kreiranja ne mogu ni da opišem, nisam verovala da je tako nešto u Srbiji moguće.

Rad sa mnogim uspešnim firmama, dizajnerima, muzejima, naučnim i kulturnim ustanovama i fondacijama doneo mi je mnogo znanja i iskustva. Voditi firmu, razvijati proizvod i proizvodne procese nije naivno, ali sve se to desilo iznenada, a ja sam se nekako u hodu snalazila. Svu svoju energiju, fokus i upornost iz sporta prenela sam u preduzetništvo.
Neoma, za mene to više nije samo proizvod – maska, to je ceo koncept koji smo stvorili. To je brend, mesto gde se kreativno izražavamo, promovišemo kulturu i umetnost, to je prilika za neke nove poduhvate, to je škola ideja i ljudskih odnosa.

Aktivna si po pitanju zaštite prava životinja?

Aktivna sam koliko mogu i koliko stignem. Trudim se da moj način života inspiriše ljude oko mene, da ih motiviše na pokret, stvaranje i na pozitivnu promenu. Udomila sam mnoge kuce i mace i oni su moji drugari. Zahvaljujući poslu koji sam izgradila, imam mogućnost da pomognem azilima, društvima za pomoć životinjama i sličnim organizacijama. U ovakvim intervjuima volim da podelim sa čitaocima da nismo jedini na ovoj planeti, delimo ovaj dom sa mnogim drugim vrstama i ako smo već inteligentniji i superiorniji, budimo to na human, odgovoran i saosećajan način. Svako ima neki svoj put otkrivanja koji ne treba forsirati, već podržati.

Je l’ imaš neke buduće planove koje bi podelila sa nama?

Sve što sam planirala nije se desilo, sve što nisam planirala desilo se – 2020. godina sažeto. Zasad nemam planove.