Ne znam da li mi je ijedan tekst bilo teže da započnem. Znate kad u vama sve kuva, kada se reči slivaju, pomešane emocije, bes, neverica, ljutnja, želja za pravdom...
Ono kada imate potrebu da vrištite iz sveg glasa, samo da bi vas neko čuo. A ako je tako meni - koja nikad nisam rađala, samo mogu da zamislim kako je ženi koja je doživela nastrašniju stvar koja može zadesiti čoveka - da izgubi dete, ne svojom krivicom.
Hrabra Marica Mihajlović iznela je svoju stravičnu priču najpre na društvenim mrežama, a potom i u medijima, otkrivši da je nebrigom lekara ostala bez svoje bebe.
Svemu je prethodilo iživljavanje doktora koji nije želeo da je porodi carskim rezom.
"Govorio mi je da će da mi razbije glavu, izbije zube, da ću da imam dve lobanje. Kada sam izgubila svest, beba se zaglavila u karlici. Srce je stalo, došlo je ošećenja na mozgu. Rođena je bez pulsa, uspeli su da je vrate u život malo, odvezli je u Novi Sad, odakle mi je i javljeno da je beba umrla sledećeg dana. Tačan uzrok smrti je nasilnički porođaj. Babice su ga molile, jedna mu je rekla - zar u ovakom trenuku vi nju da vređate. Udario me je i stiskao me za vilicu", ispričala je Marica.
Epilog znate - umesto da svoju bebu danas uspavljuje u kolevci, Marica je ćerkicu vratila kući u kovčegu.
Ona je samo jedna od hiljade i hiljade žena koje su doživele akušersko nasilje, ali se nadamo da je poslednja koja je ovako nešto morala da prođe da bi se promenile neke stvari u Srbiji.
Porođaj bi (kao) trebalo da je uvod za "najmagičniji trenutak u životu" - postajete majka, donosite na svet živo biće i ulazite u novo poglavlje života.
I da, porođaj je sve samo ne lak. Zapravo, retke su žene koje su imale tu sreću da sve prođe "glatko" i brzo. Ali, umesto da se ženama olakša, dobija se da su "pahuljice", "razmažene"... a da ne govorimo o pretnjama da će im "zubi biti izbijeni", i ko zna šta.
Ne smemo da zaboravimo ni ono da "neke stvari koštaju". A onda, nakon svega toga, očekuje se da se instant sve ružno i bolno zaboravi i da izbledi.
A šta ako se ne zaboravi? I šta ako ne izbledi? Ono što laici opisuju kao ,"najlepši dan u životu", za mnoge je dan prožet nasiljem, tugom i bespomoćnošću, koji ostavlja duboke posledice po ženu i često izaziva ozbiljan posttraumatski stresni poremećaj. Ovako nešto, naziva se još akušerskim nasiljem i prisutno je decenijama na ovim prostorima.
O ovom nasilju sve se više priča i piše poslednjih godina, otkad su se neke nove generacije odlučile na borbu za osnovna ljudska prava i da promene ono: "A šta je falilo našim babama koje su se porađale na livadi".
One su MORALE, upravo da mi ne moramo. A umesto da danas uživaju u blagodetima 21. veka, i da jedino brinu o bebi koja treba da dođe na svet, trudnice su suočene sa nizom stavki od kojih se ne zna koja je gora od koje.
Od nehumanih uslova u sobama, u kojima nema grejanja, kreveti su stari... pa sve do izostajanja onog osnovnog - poput sapuna za pranje ruku ili wc papira.
Neljubaznost je, valjda, ono čega mora da ima - i to na izvoz, iako su u većini, medicinski radnici i same žene i majke, pa bi, barem one, trebalo da znaju kroz šta porodilje prolaze.
A tek o obrocima da ne govorimo. Jedna majka koja na porođaju prolazi kroz ogromne napore barem zaslužuje normalan obrok. U slučaju naših porodilišta u regionu, normalan obrok je, primera radi, jedna viršla i malo krem sira, ili nekoliko kašika palente. "Carski", ali kada bismo se šalili.
Pročitajte još: "MRZIM KAD MI DOĐU DEBELE KRAVE DA SE OTELE" Potresne ispovesti žena koje su doživele poniženja i AKUŠERSKO NASILJE!
I naposletku, ne smemo zaboraviti na "divno ponašanje" medicinskog osoblja. Da, onih istih koji su položili Hipokratovu zakletvu, obavezujući se da će pomagati drugima, i "poštovati život od samog početka". A kako drugačije to raditi nego uz komentare tipa: "Mrzim kad mi dođu debele krave da se otele", "Šta se dereš, a nije te bolelo kad si se j****a", "Ako te boli ovo (nabijanje ruke pred porođaj, pri kontrakcijama) - nema šanse da se ti možeš poroditi prirodno, nema šta da tražiš prirodan porođaj", "Kako držiš to dete, kakve ste mi vi nove majke danas", "Je l' nećeš da guraš kako treba?! E sada ćeš da vidiš", samo su neki od komentara koje su majke dobijale u trenutku kada im je jedino bitno da na svet donesu zdravu bebu i da sve prođe u redu.
Da sve bude još gore, nasilje na porođaju je postalo toliko normalizovano i očekivano: "Ja sam srećom SAMO bila uspavana bez svoje volje, iako su mi rekli da ću se dogovoriti sa doktorom" ili ,"Ja srećom imam SAMO psihičke traume" - rečenice su koje ćemo i previše često čuti od žena koje su se porodile.
A zapravo, nijedna buduća mama ne traži ništa preterano. Za početak - da se njeno telo poštuje, da se nad njom ne vrši ekonomsko ni akušersko nasilje, da ne nailazi na diskriminaciju, i da ima kome da se obrati za pomoć. Ne zvuči baš toliko teško, zar ne?
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.
Bonus video:
Izvor: Wanted Jelena Sitarica