Jedna od većih je i gubitak želje za seksualnim odnosom, a Wanted! je pričao sa devojkom čije je iskustvo odgovor na Libresse inicijativu #pričeiznutra.
Priča je krenula sa našom podrškom kampanji #pričeiznutra, koja bodri devojke da otvoreno pričaju o diskriminaciji, menstruaciji ali i svim ostalim temama koje su na neki način marginalizovane. I tako nas je jednog jutra na mailu sačekala priča Ivone iz Novog Sada koja je sa nama želela da podeli detalje rutinskog ginekološkog zahvata i njenog potpuno drugačijeg života posle toga. Naime, njena „avantura“ počinje kada ju je ginekolog zbog omanjeg mozaika na grliću materice savetovao na rutinski zahvat koji se naziva LETZ i to u vreme kada je bila srećno zaljubljena dvadesetopetogodišnjakinja. Danas, 8 godina nakon nakon svoje „rutinske“ intervencije, Ivona nam se javlja sa izgubljenom seksualnom željom, libidom na nuli i nesposobnošću da doživi vrhunac.
„Kada sam krenula na zahvat, nisam znala šta ova procedura uopšte podrazumeva. Doktor mi je rekao da će biti gotovo za 30 minuta, međutim trajalo je 2h. Bilo je bolno i sa mnogo krvarenja. Ali kako bih vam približila šta LETZ uopšte znači - oni zapravo pri ovom zahvatu otklanjaju deo grlića materice nekom električnom omčicom. Pevala sam na sav glas kako ne bih zamaskirala osećaj da mi neko čupa deo unutrašnjosti, ali mi nije baš polazilo za rukom. Kraj je bio najbolniji, jer uprkos anesteziji koju sam dobila, doslovno sam osetila nesnosan bol posle kog sam jedva ostala pri svesti.
Kada je operacija bila gotova, osećala sam se čudno ali sam mislila da je to stanje normalno. Sledeće je bila upala celog tela i nenormalna malaksalost. Međutim, iako sam se polako fizički oporavljala, moje psihičko stanje je bilo sve gore. Prvo neraspoloženje, gubljenje volje, a zatim i totalno depresivno stanje. Za seksualni odnos sa momkom čekala sam šest nedelja, ali kako su dani prolazili moja volja za bilo kakvim dodirom je bila sve manja. Unutar mene je sve bolelo i svaki deo sebe sam osećala čudno.
Nerazumevanje mojih najbližih me je dodatno pritiskalo. Nije da sam sa porodicom mogla da pričam o gubitku volje za seksom, ali svaki vid bliskosti me je stvarao anksioznom. A mislili su da preterujem. Svima je bilo jasno da je moje telo prošlo kroz stanje šoka, ali niko nije razumeo moje emocije.
Pa tako je odnos sa roditeljima postao nesnosan, od drugarica sam se maksimalno udaljila, dok je veza bila sve - samo to ne.
Ako ćemo iskreno, u tim trenucima sam mislila da ću do kraja života ostati sama i na ceo svet besna - jer nije postojala osoba ili stvar koja bi mogla da me usreći.
I tako guglajući došla sam do jedinog sličnog iskustva britanske spisateljice Kejt Orson, koja je uspela da me ubedi da prihvatim novu sebe i nastavim, sa koliko toliko, normalnim životom.
Ne znam da li me razumete, ali vaše telo proživljava potpuni kolaps - od fizičkog, emotivnog pa sve do duhovnog. Hormoni se igraju a mozak daje sve na naplatu. Sada je prošlo već 8 i po godina od intervencije, a verujte mi da je barem 3 proteklo u istraživanju toga šta bi moglo da mi pomogne. Psiholozi, knjige i različite aktivnosti, bile su samo trenutni beg - što ne znači da je u svim slučajevima tako. Meditacija je nešto što je korak po korak uspelo da me vrati normalnom funkcionisanju. Ali i ovaj momenat. Da sa nekim podelim svoju priču. Onako iskreno. Priznajem, sramežljivo sam pritisnula dugme send, ali verujem da sam uradila dobru stvar. Ni ponovno čitanje ovog teksta nije emotivno lako, ali ako sam samo jednoj devojci otvorila oči - misija je ispunjena.“