PRIČA O USPEHU ĐORĐA BUKVIĆA: Od tinejdžera sa iznajmljenim aparatom do stranica Voga

Ipak, jedan od najuspešnijih modnih fotografa današnjice, Đorđe Bukvić za Wanted! otkriva da cilj meri iskustvom, ljudima i lepim stvarima kroz koje je prošao radeći ono što voli. Ima 23 godine, a sa svojim fotoaparatom stvara modnu magiju na najrazličitijim svetskim destinacijama.

Koji momenat smatraš presudnim kada je tvoje ime i prezime postalo prepoznatljivo?

Sada kada pokušam da vratim film, ne mogu izdvojiti konkretno jedno snimanje. Za jednog tinejdžera sa iznajmljenim foto aparatom, svako novo snimanje bilo je stepenik više. Ipak, od starta sam vodio računa o brandingu, nisam želeo da pristajem na sve zarad novca, jer sam nakon ugovora sa Art+Commercom i Vogue-om imao određenu odgovornost da svoj portfolio gradim pažljivo, pa i onda kada sarađujem sa nekim ko i nije moja estetika, to postavim sebi kao izazov i tu osobu, klijenta, navodno upakujem u nešto što jeste moj stil. Tako sam i gradio poverenje sa klijentima vremenom…

Sarađivao si sa brojnim imenima domaće javne scene, ali i svetske. Koje svetske dizajnere izdvajaš i zbog čega?

Najvećim uspehom zapravo smatram svoja poznanstva, kasnije i prijateljstva sa mnogim svetski priznatim imenima. Izdvojio bih Roberta Kavalija koji je pre tri godine sa Annom Pia Berti predstavio liniju nakita, pa sam tako pozvan na prezentaciju u St. Tropeu, gde smo zatim i snimali promo fotografije za ovu kolekciju. Pomenuo bih i Zuhaira Murada, Ashi Studio, Karolinu Zubkovu sa kojima sam snimao sjajan set fotografija u Hotelu Hermitage u Monte Karlu, a posebno draga, možda i najdraža saradnja jeste sa Ramijem Kadijem kog sam upoznao na jednom letnjem festivalu, a zatim nas je život ponovo, sasvim slučajno spojio u Parizu gde smo u dva dana organizovali snimanje za njegov brend.

Postoji li razlika između domaćih i inostranih projekata/saradnji?

Razlike postoje. Možda je to i do subjektivnog osećaja. Svakako da nije isto snimati na mostovima Pariza sa svetskim Couture klijentom i u Beogradu, iako podjednako volje i energije ulažem u oba slučaja. Jedna od stavki je, ti ljudi koje sam pomenuo u prethodnom pitanju, oni zaista veruju svom saradniku, u mom slučaju, fotografu. Postoje smernice, ništa nije prepušteno slučaju, a u isto vreme osećaš se kao da imaš svu kreativnu slobodu sveta. U Srbiji je to, čini mi se, malo drugačije. Na kraju krajeva, pojam lepote je drugačiji, samim tim i shvatanje umetnosti. 

Koje su mane, a koje vrline posla kojim se baviš?

Mane su identične kao i u svakom drugom poslu. Da radim kao pekar, siguran sam da bi mi iste stvari smetale. A vrline su ipak neuporedive sa bilo kojom drugom oblasti. Zahvaljujući svom poslu proputovao sam i obišao mesta o kojima sam ranije zaista sanjao, upoznao i okružio sebe zaista ostvarenim, uspešnim ljudima iz različitih delova sveta… a oči su mi se stvarno nagledale lepote. Ovoliko putopisa i uspomena do 23. godine, siguran sam da bih teško ostvario da se bavim nekim drugim poslom. Generalno, gradeći karijeru, upoznao sam i prihvatio sebe, puno naučio o drugima i shvatio da je hedonizam jedini pojam koji želim kao lajt motiv u svom životu.

Kakav je osećaj biti direktor fotografije prestižnog magazina „Gladys“?

Moja saradnja sa američkim Gladys-om traje već nekoliko godina. Počeli smo jako stidljivo, istraživali su moj rad, a kako su krenule da se nižu i naslovne strane, tako sam stekao i poverenje glavne urednice, Andree Patrick Forte koja mi je zatim ponudila poziciju direktora fotografije. Najlepši osećaj je kada svoje fotografije vidim na naslovnoj strani na kioscima, u knjižarama širom Amerike pored mnogih svetskih magazina koje i lično volim. Često se na Instagramu pohvalim takvim fotografijama, nedavno su mi bažš poslali fotografiju moje naslovne strane pored Forbes-a, osećaj je neverovatan. Često kada izlaze International izdanja Gladys-a, dobijem i kompletnu kreativnu slobodu da uređujem to izdanje. Tu se nekada čak i malo više opustim, ali šta je modna industrija i moj posao no jedna igra.

Tvoji radovi su se našli i u najpoznatijem magazinu na svetu „Vogue“. To je san mnogih mladih ljudi, a mnoge zanima da li postoji dalji cilj od toga?

Vogue je bio jako bitan za mene. Ne samo zbog toga što i dan danas, moja biografija postoji na sajtu Italijanskog Vogue-a, kao i portfolio, već zbog toga što uvek kada kupim i otvorim novo izdanje, ja se setim zašto sam počeo i zašto sa tolikom strašću radim svoj posao. Ne postoji krajnji cilj, ni ne razmišljam o istom. Postoji put kojim se trudim da koračam sa kvalitetnim saputnicima, sa dobrom namerom i jednom velikom zahvalnošću. Zbog tog jednog cilja sa početka moje karijere, danas živim život o kakvom sam kao dete maštao.

Da li si ikada imao neprijatnu situaciju u poslu kojim se baviš?

Ne puno, ali i tih par situacija, desilo se u Srbiji. Mada ja tome ne pridajem puno značaja. Ljudi su različiti, a uvek je u pitanju ljudski faktor. I svako od nas je u nečijoj priči negativac. Samo, moja energija koju ulažem ne ide u tom pravcu. Previše obaveza, previše sjajnih stvari i ljudi koji me inspirišu.