Umetnik Ognjen Milanović: O rudarenju, grafici, novoj normalnosti i internetu

Kako ističe, njegovo umetničko putovanje je počelo kada je bio dete. 

"Ceo život imam osećaj da se bavim crtanjem, ali tek od pre par godina sam odlučio da mi to bude poziv. Morao sam da prelomim, jer sam prešao 30-u i znao sam da moram da se posvetim jednoj stvari. Razmišljao sam šta je to što bi mene učinilo srećnim, mada je bilo i egzistencijalne prirode. Svesno sam doneo odluku da će to biti crtanje."

Inspiracija Ognjenu dolazi u toku rada, ne postoji momenat prosvetljenja nad papirom već je to rudarski posao. 

"To je poput lopte snega, koju guram jer ne ide to tako lako. Kada sam doneo odluku da ću time da se bavim, inspiracija mi nije bila bitna. Kako imam različite aspekte ličnosti u sebi - povučenu, agresivniju, romantičnu, razumnu, ispoljavam ih kroz svoj rad."

 *

Njegove radove karakterišu i ispisi, često poetičnog karaktera. 

"Kada crtam nešto, pokušavam da povežem taj crtež sa određenim rečima, a sve u skladu sa tim kako se trenutno osećam. Imam muzičarski pristup tome - crtež vidim kao nešto živo nego kao neki predmet koji sam dobio na osnovu posmatranja ili da je nešto konceptualno. Sličnu formu ima i pesma. Često kad radim slušam muziku i više pratim muzičare nego vizuelne umetnike. Gledam šta muzičari rade i uspevam da prevedem na moje polje."

U poslednje vreme na njegovoj plejlisti najviše se nalazi Oliver Tree.

"Dopada mi se njegova muzika, jer smo slični po karakteru - uspeva i da vizuelnu umetnost i muziku i imidž i humor ujedini u jedan projekat, što je i moja želja. Da sve moje aspekte ličnosti ujedinim."

A da li sa bavljenjem i grafike i slikarstva i grafičkog dizajna dolazi i rasplinutost?

"Dobro pitanje jer u glavi imam ideju kako bi voleo da crtam ili slikam - razmahao sam se, nema granica (smeh). Nekad energija može da bude previše jaka za taj medijum papira. Ukoliko sam uzeo manji format ili tehniku tuš i pero i ukoliko imam viška energije neizvodljivo je da radim. Lakše mi je da istrčam, vežbam i da se vratim na rad. Nadam se da ću u jednom trenutku života moći da višak energije prenesem na platno."

Ognjen se bavi i grafičkim dizajnom - od toga živi. Pitala sam ga da li je imao blokadu i odbojnost prema njemu poput većine likovnih umetnika.

"Trudim se da ga gledam kao način da zaradim pare, ali lomim se. Teško je biti dobar u dve stvari - klackam se, jer moram da zarađujem, ali želim da i crtanju i umetnosti da se posvetim 100%, što trenutno nije realno. Mada, ta cela situacija može da bude dobra, jer egzistencijalni problemi negde i uvećavaju kvalitet samog umetničkog rada. Takođe, grafički dizajn mi pomaže i da se povežem sa ljudima."

Po njemu domaća umetnička scena je mala, ali je prednost toga što ukoliko si vredan i ambiziciozan brzo se i probiješ.

"U početku sam imao strah od neizvesnosti, šta će da se desi, ali sam onda shvatio da isplivavaju samo oni koji najviše rade. Ima dosta talentovanih ljudi koji nisu toliko aktivni. I to je glavna razlika."

U pogledu nove realnosti, budućnosti i umetničke i galerijske scene, Ognjen smatra da je već došlo do promena.

"Ova situacija je pokazala da publika nema problem sa internetom, odnosno konzumiranjem umetnosti preko interneta. Ljudi koji dolaze u galerije uglavnom su bliski sa autorom, stručna javnost i mali procenat ljudi koji se zaista interesuje za umetnost. Ne mogu da kažem da su galerije zastarela ideja, ali se ide ka određenim inovacijama - ljudi vole da vide radove uživo, ali koliko je realno da će ljudi da čuju za tebe preko izložbi. Više je u pitanju sistem koji postoji gde ti kao umetnik moraš da se uklopiš da bi imao protok, portfolio. Država nameće određene uslove slobodnim umetnicima, da bi imali socijalno, itd. Ali to što se dobija su mrvice. Ali postoje entuzijasti, oni koji imaju lokale i pretvaraju ih u galerije, snalaze se. Ja sam imao samo dve izložbe i nisam neki fan (smeh). Imao sam otpor, ali mi je i prijalo. Ipak, na internetu se mnogo lakše i brže sve širi, ne postoje konkursi i žiri koji ti sudi da li si dobar ili ne."

 *

U budućnosti sebe vidi:

"Za 10 godina želim da budem u poziciji da kažem "hej, uspeo sam". Da dosegnem pik, a prema tome najviše me gura pomisao da imam 50-60 godina i gde se nalazim. Zamišljao sam da budem neko ko radi nešto što voli i da uložim sve u to, pa makar i da ne uspem, probao sam. Druga opcija mi je bila lakša da zamislim, jer inercijom idem u propadanje. Pogurala me je i to kada sam jasno video sliku tog negativnog ishoda mog života i ponašanja, to me je poguralo da ne idem tuda. I strah od toga mi je blizak. Posle 30-te se sve kristališe. Neki ljudi i ranije. Ja ne (smeh)."