FOTOGRAFIJE NEMANJE KNEŽEVIĆA: Decenijsko putovanje kroz nostalgiju

Nemanjina estetika upravo oslikava to, ali i šire: ogoljenu realnost mesta i ljudi ne samo Beograda, nego i Srbije, Balkana.

Nisam mogao da zarađujem onoliko koliko sam želeo, niti da naučim više, a fotografsko polje je dosta široko i trebalo bi ga stalno istraživati i preispitavati. Čitao sam, razgovarao sa kolegama, stekao sam kontakte. Koliko god da sam bio na početku upoznao sam ljude i to mi je kasnije značilo. Ne u smislu infiltriranja - nikad nisam išao sa tom idejom, jednostavno je sve prirodno dolazilo sa učenjem.”

Kako Nemanja ističe, samostalni rad je išao dosta sporo i nespretno. No, nije odustajao, upijao je znanje od ljudi koji su se bavili fotografijom, filmom, a parelelno je sa ekipom razvijao Belgrade Raw (koji od inicijalnih pet, sada broji deset članova).

„Kolektiv smo razvijali potpuno nezavisno. Bio mi je drugi kanal razvoja, gde sam sa ljudima sličnim sebi mogao da razgovaram, razmenjujem literaturu, eksperimentišem. Nismo bili usmereni novcem niti pozicioniranjem, bili smo apsolutno rasterećeni. Kada imaš kakvu-takvu nezavisnost iz komercijalnih izvora, onda možeš da razvijaš nešto svoje sa stavom: ”ne zanimate me, radiću kako ja hoću.”

Prošle godine proslavili smo deceniju postojanja malom ad hoc izložbom u prostoru Kvaka 22, koja je trajala dva dana. Izdali smo i nightlife fanzin, bez naziva ali sa fotografijama beogradskog noćnog života. Takođe, izdali smo i knjigu Serbia Raw u 300 primeraka, koja predstavlja rekapitulaciju četvorogodišnjeg rada po Srbiji. Bile su to radionice u 13 gradova Srbije. Mane Radmanović, koji je takođe član kolektiva, radio je dizajn i prelom, a kustoskinja Maja Ćirić je napisala sjajan tekst. Za tih 10 godina svašta se desilo, ali naš kolektiv nema imperative. Imamo periode kada smo uspavani, kada smo aktivni, postoje momenti kada neki članovi guraju stvari, a drugi su skroz isključeni. Kolektiv je vrlo živ, ali smo naučili da se ne teramo, već da radimo kada imamo energije.”

Belgrade Raw je izlazio iz polja svog delovanja – pomenute radionice nisu bile čisto fotografske, napominje Nemanja. 

„Više se promišljala slika kao takva. Sjajno je bila, ne samo za učesnike već i za nas jer smo idući po Srbiji otkrili da postoji i mlađa i starija populacija koja je duboko u tome. To su žive mikro scene. Možda su nama na netu iz Beograda nevidljive, ali kad odeš tamo i vidiš ljude koji rade, samo ih treba malo pogurati, odnosno pružiti motivaciju. Bilo je ljudi koji su pisali i poeziju, neki su donosili i porodične arhivske fotografije. To je poslednje što smo uradili i tako je nastala pomenuta knjiga Serbia Raw, u kojoj su se našle ne samo naše fotografije već i rezultati radionica iz svih gradova.“

U pogledu fotografske scene, Nemanja nije apsolutno razočaran niti nihilista. Svestan je da postoji prostor za unapređenje, ali i snage lične inicijative.

“Sve te grupe ljudi su na teži način naučile da moraš delovati iz lične pozicije, a to je uslovljeno mnogim faktorima na sceni – muzeji nisu radili, bilo je upitno kako su se davala sredstva na državnim konkursima. Mi imamo pozitivan primer da smo kao kolektiv koji nema nikakve veze sa vlašću dobijali sredstva nekoliko godina za redom, što je sjajno. Nije sve loše, neke stvari funkcionišu. Generalno scena kao scena: uvek je postojala i uvek će postojati. Pitanje je uspona i padova, kao i u muzici. 

Naravno, postoji problem da te javnost ili država, galeristi i kolekcionari prihvataju tek kada napraviš nešto od sebe. To bi bila moja kritika. Postoji jedan jaz gde si neprihvaćen, sve dok te neko drugi preko ne prihvati, pozove, da na značaju. Ja ne verujem u te priče o velikim i malim imenima, ali ovde generalno javnost pati od toga: “Oni su već nešto uradili, daj mi njih“. 

Primer je  da dok ga mi nismo pokrenuli nije postojao sajt sa uličnim fotkama, čak ni na nivou Balkana. Možda je banalno, ali je trebalo da postoji. Danas su ta neka polja popunjena, što je sjajno, ali neka druga nisu i moraš sam da se teraš da radiš stvari da bi one kasnije dale rezultate. Na ličnom nivou, sve stvari koje poslovno radim rezultat su mog privatnog cimanja. Ne može ništa na silu, ali ukoliko postoji kontinuitet u radu napravićeš sebi put koji će ti doneti nešto.

Kada posmatram Nemanjine radove generalna emocija koja se budi jeste nostalgija. Pitala sam ga da li se slaže sa mojom impresijom i da li je i sam nostalgična osoba.

“I jesam i nisam. Mislim da je to nešto što ne promišljam. Ne proizvodim slike zbog toga što u meni bude nostalgiju. To je mehanizam koji deluje automatski - reaguješ na simbole, oblike, boje. Naknadno ih analiziram. Reagujem dosta instinktivno. Nekad iz banalnih razloga, nekad iz dubokih, intimnih, porodičnih, koje nisam ni konstatovao. Kada uzmem taj materijal i bavim se njegovom dinamikom onda vidim te stvari. Ali ne volim ponavljanje scena. Tipologija me zanima, ali ne na površnom nivou. Time sam se bavio kada sam počinjao. Čak i privatne fotke su stvar trenutka i unutrašnjeg osećaja."

U današnjem vremenu hiperprodukcije, Nemanja ipak veruje u ideju autentičnosti.

„Bez obzira na to da je sve rečeno, u poeziji, prozi, umetnosti, lični stil i jezik koji ustanoviš bilo da je vizuelni, tekstualni ili simbolički je nešto što diferencira autore. Ako ti čitaš određenog autora i ako ti neko da fragmente, a ti prethodno ne znaš za njega - ti ćeš prepoznati razvijeni jezik autora. Verujem u to, tu leži veliki potencijal. Okej, motivi su prežvakani, umetnički radovi, grupe, pojedinci da, ali to ne treba bilo koga da obeshrabri. Bavi se time i i artikuliši ga na sebi svojstven način, daj mu novi život."

Nemanja se rekreativno bavi i planinarenjem. Tim prilikama uspeva da načini i fotografije. 

“Kao klinac dosta vremena sam provodio u prirodi, jer sam bio izviđač. Pre par godina sam krenuo da planinarim sa klubom Radnički iz Beograda. Tražio sam način da se vratim prirodi. Planinarenje je sjajno kao beg iz grada, jer živim u Beogradu, mnogo je stresa, posao mi nije takav da radim od 9 do 5, često putujem zbog posla. Kad želim odmor, odem u prirodu. 

I ranije sam dosta fotografisao prirodu, ali nisam toliko vremena provodio u njoj, samim tim i manje sam imao prostora za istraživanje i produkciju. Sa planinarenjem sam počeo na balkanskom  prostoru, koji ima toliko prirodnih lepota da je dovoljan za istraživanje tokom celog života - od Julijskih Alpa u Sloveniji do Olimpa u Grčkoj i Pirina u Bugarskoj. Uglavnom su to akcije od nekoliko dana. Imam vremena za sve, pa i da fotografišem. Opet je taj fotografski deo najmanji, jer idem da bih se osećao dobro, da imam fizičku aktivnost. Fotografije nastanu usput. Kako imam novi sajt od ove godine, planiram da ih objavim, ali da to ne budu isključivo i samo pejzaži. Te fascinacije prirodom su mi neshvatljive - koliko je divno sve, toliko i nije baš, priroda je divlja i ne bi trebalo prikazivati i glorifikovati samo lepo u njoj. Jeste meni lepo i bolje nego u gradu, ali mi je bezveze taj pristup prirodi da su to samo lepi pejzaži. Kada bismo tako rezonovali onda bi i većina živeli u šumi.”