PROSTOR U BEOGRADU: Kvaka 22, umetnički bastion slobode

Moja prva poseta ovom alternativnom (u svakom pogledu te reči) centru bila je za Noć veštica 2018. godine. Kasnije, dolazila sam na različite izložbe, filmske projekcije, tribine, svirke i žurke. Njena specifična atmosfera emituje se tokom svog sadržaja, zajedno sa slobodom, entuzijazmom i novom energijom – koje su na sopstveni pogon.

O restauraciji i uređenju prostora, kolažu pank svirki, koncerarata klasične muzike i žurki Slatki greh, projekcijama i filmskim tribinama, izložbama, i trenutnoj društvenoj situaciji razgovarala sam sa Lukom Mihajlovićem.

“Kao najbitnija stvar koju smo napravili istakao bih drugačiji model funkcionisanja kolektiva: neposredan pristup bez barijera kakve se zatiču u institucijama sa formalnim okvirom. Mi smo neformalni, ali nismo neozbiljni - prema ljudima koji izlažu u galeriji, koji nastupaju, drže predavanja. Kvaka je kao mesto potpomogla oživljavanju alternativne scene, upotpunili smo taj jedan prostor, prazninu. Alternativni smo u smislu da apsorbujemo ljude i pravimo stvari koje su dijametralno različite. Imali smo i pank i koncerte klasične muzike. Bilo je bendova koji nisu imali materijal ili EP a prvi put su kod nas nastupali, pa do renomiranih koji nastupaju u Domu omladine. Ostvarili smo široku saradnju – sa ljudima od Japana, Indije, do Sjedinjenih Američkih Država, Latinske Amerike.”

Kako mladim i neafirmisanim muzičarima, Kvaka 22 je polazište i mnogih umetnika koji su do izlaganja u njoj imali samo iskustvo street arta i grafita, ističe Luka.

“Mnogi su prve zvanične galerijske izložbe imali kod nas. Takođe, pomenuo bih i regionalnu saradnju, kao put ka međunacionalnom pomirenju. Mnogo je delotvornije od formi projekta gde se dobijaju finansijska sredstva. Nama je zaista stalo da se nešto desi i radimo to kako znamo i umemo.”

U toku petogodišnjeg rada pojavljivali su se razni izazovi, a najveći su bili oni na početku.

„Prvi primer koji navodim jeste galerija koja je bila isparcelisana velikim staklenim zidovima. Oni su bili popularni krajem ’70-tih, delili su prostor u manje kancelarije. Našli smo majstore za skidanje tih ogromnih stakala od 4,5 metra u visini plafona, kojima smo platili jedan deo da bi se posao odradio. Izvadili su samo jednu staklenu šinu, shvatili su koliko je to opasan posao (bilo kakav nagli pokret i staklena šina bi pukla i imala bi efekat giljotine) i posle se nisu ni pojavljivali. Na kraju smo sami to odradili. Ipak, ne postoji ništa sa čime smo se suočavali a da nismo rešili. Bitno je imati jaku volju i ona mora da se vežba. Koliko god da je teško naći ćeš rešenje. U našem slučaju, bile su to neverovatne stvari. Dugo smo radili bez struje i vode. Sve je stvarano iz nesicrpne želje i volje da napravimo nekakav progres i to je bukvalno umeće, alhemija - da ni od čega napraviš nešto. I to se neće desiti samo od sebe, moraš imati inicijativu i konstantno se zalagati.”

 *

I u finansijskom smislu se oslanjaju na sebe, te su i po tome unikatni, bar u našoj zemlji.

„Ne zavisimo ni od kakvog finansijera, ni od kakvih stranih organizacija. Radi se o jednoj neverovatnoj volji. Ovo nisu radili nikakvi majstori, već mi sa našim umećem - oslanjamo se samo na naše sposobnosti. Ne postoji piramidalna struktura već slobodno nahođenje po nekim afinitetima, ko šta želi i ume. Nemamo jasno raspoređenje poslove i nikad ih nismo ni imali.”

 *

Kao i veliki broj prostora sa događajima i rad Kvake je na pauzi, usled pandemije i društvene situacije.

“Najviše smo razmišljali o moralnoj odgovornosti, zato smo i na standby-ju. U junu smo imali manje eventove Buč Kesidi su imali tajni koncert sa strogo ograničenim brojem ljudi. Svirao je i Dukatt, bio je i koncert klasične muzike na balkonu, puštali smo filmove, održali smo predavanja, školu angažovanog filma. Krenuli smo sa redovnim programom, imali smo dve izložbe u junu. Kada smo, kao i svi drugi, došli do informacija da su bolnice prepune zaustavili smo se sa događajima, jer nam je stalo do zdravlja i sigurnosti ljudi.

Ipak, na trećem spratu (ateljeu) koji je zatvoren za posete publike trenutno se nalazi nekoliko umetnika koji rade svoje radove. Imali smo i rezidencijalni program američkog umetnika iz Teksasa koji je u Kvaki proveo tri meseca. Za vreme karantina napravio je veliku skulpturu od plastike i metala. Tom izložbom smo otvorili galeriju.

Napravili smo i binu, sve smo okrečili, gletovali jer najbliže ovogodišnjem letovanju je gletovanje. Gletujte zajedno sa nama u Kvaki 22 (smeh).

Iako situacija nije bezazlena, mi pravimo planove – objavili smo konkurs za galerijski program pre pandemije, ali njegova realizacija zavisi od od mera. Isto je i sa muzičkim programom. Verujem da će pandemija da promeni svet, već ga menja - živimo novu realnost.”