Novinar i pisac UROŠ DIMITRIJEVIĆ: O novoj knjizi SIROTI MALI RATOVI, burgerima i multiverzumu

"Knjigu sam želeo da napišem poslednjih 10 godina otprilike, ali sam svih tih godina imao taj “izgovor” da nemam pojma kako se to radi. I dugo vremena i nisam znao kako se to radi, a novinarstvo mi je delovalo kao odlična vežba, koju sam u međuvremenu zavoleo. Zapravo sam jako zahvalan i zadovoljan što poslednje četiri godine uspevam da živim od pisanja različitih stvari", govori Uroš.

Knjigu je pisao punih 10 meseci tokom noći, što zapravo za roman i nije dug period. 

"Na poslu u BBC-ju imamo tu popodnevnu smenu, koju ljudi obično izbegavaju. Ali kako smena počinje u pola dva popodne, mrcina poput mene ju je oberučke prihvatila. Tako da sam pisao noću, tako od jedan do pet ujutru, zatim bih se budio oko podneva i obavezno kasnio na smenu. U početku sam imao samo tog jednog lika, Vuka, protomilenijalca i znao sam koje su njegove muke, ali nisam znao ko su mu prijatelji, članovi porodice itd. Mislim da mi je stvaranje svih ostalih likova bio možda najzanimljiviji deo pisanja. Takođe mi je bilo kul pisanje dijaloga, mada sam oko njih i dosta lomio glavu, kako bi zvučali što prirodnije i svežije. Ima baš dosta dijaloga i klifhengera, kao neka Netfliks serija, mislim da zato i lepo teče, ono, čita se za dan ako ste na odmoru."

Kako posebno ističe, ovo nije priča o njegovom životu.

"Mislim da moram na koricama sledećeg izdanja da zalepim ogroman disclaimer da ovo nije autobiografija. Sada na poleđini, tamo gde je opis knjige, sinopsis, ili kako se to već zove, u prvoj rečenici stoji “Vuk (glavni lik) je kreten”. Nakon što je moj najbolji drug to pročitao, rekao je “Aha, znači Vuk je Uroš”. Tako da ne, ovo nije autobiografija, esejistika, fičer ili šta ja znam, već fikcija. Morao sam sve likove i situacije da izmislim. Ja sam Sten Li rom-koma. Međutim, neki delovi stvari jesu bledo bazirani na stvarnim događajima. Ali nikada neću otkriti koji, već ću ostaviti ljudima da zamišljaju koliki sam car i koliko mi je život uzbudljiv. Ili koliki sam luzer."

S tim u vezi, da li ima spasa za milenijalse?

"Ima, ako stvore vakcinu protiv korone. Ako se ne stvore, ima da nas satre, bez obzira na to da li nam je idol iz detinjstva Eminem ili Bili Ajliš. Ali ovako, ako izuzmemo virus za koji trenutno nema leka, spasa za milenijalse ima, ukoliko konačno naučimo da koristimo heštegove i prestanemo da se plašimo Tiktoka. Mogli bismo da pokupimo nešto od ovih klinaca, zumera, a ne da samo šerujemo mimove iz Prijatelja. Skoro sam čitao neki tekst, šta zumeri misle o milenijalsima, i sad tu neki šesnaestogodišnjak kaže “Milenijalsi kukaju što će zauvek iznajmljivati stanove, a mi smo prosto prihvatili da samo nikada nećemo posedovati nekretninu”. Mislim da ima velike mudrosti u tome. Neka druga osoba, u istom tekstu, kaže “Milenijalsi urade najprostiju stvar, tipa sami naprave burger, i misle da su stvorili remek delo”. Odmah sam se setio sebe kada sam tokom karanitna napravio prvi burger i, naravno, okačio ga na Instagram, sav ponosan. Imam 29 godina i ja sam digitalni dinosaurus za ove klince."

A kako se snalazio sa pronalaženjem izdavača, problemom sa kojim se mnogi mladi pisci suočavaju.

"To je bilo malo teže ove godine zbog trenutne zdravstvene situacije, što je sasvim logično, niko pri čistoj svesti ne želi da rizikuje sa neafirmisanim autorom, još sam ja slao rukopis usred karantina, kada je dobrom delu izdavača prihod iznosio nula dinara. Kada se sve malo smirilo, stupio sam u kontakt sa izdavačkom kućom Presing preko nekih drugara koji su izdali stripove kod njih. Dogovorili smo se da platim štampu, a da sve ostalo uradim sam. Tako da sam napravio mali tim ljudi, sačinjen od lektorke i dvojice dizajnera koji će raditi na koricama i prelomu. Svi oni su pročitatli knjigu i doživeli je na različit način (lektorka Natalija je tu mojih godina, dizajner Miša je malo stariji, a dizajner Aleksa malo mlađi od mene), pa smo zajedno došli do rešenja, kako tekstualnih, tako i vizuelnih. Tako da smo uradili knjigu malo manjeg formata od standardnog, pa podseća na ona slatka Penguin Books izdanja. Font je isto čitljiv i ne umara oči, a korice baš reflektuju duh knjige. Jako smo svi ponosni na ovo izdanje, baš zato što je naše prvo čedo, jer je ovo nešto što dosad nismo radili, barem ne kao tim. Ne znam, mnogi pisci će reći da je to veliki no-no u književnosti, jer tako svako može da izda knjigu. Ali pazi plotwist – ja nisam pisac, pa me stvarno baš briga. Angažovao sam mlade ljude i platio sam ih novcem koji sam sam zaradio. Uostalom, Kevin Smit je morao da proda kolekciju stripova da bi snimo Clerks. Ja srećom nisam morao to da radim."

Distribuciju radi iz gepeka automobila, što je vrlo inovativan i s obzirom na celu situaciju neophodan korak. Ipak, Sirote male ratove ćemo uskoro moći da nađemo i u knjižarama.

"Pa da, pandemija me je sprečila da održim klasičnu promociju knjige, ali mi je nekako i olakšala stvari, jer nisam morao da radim upravo to – da imam promociju knjige, da kupujem crnu rolku i nalazim nekog ko bi vodio program. Smaralo bi me to, ja bih se prvi smorio na sopstvenoj promociji, a kamoli nesrećnici koji bi se našli u publici. Zapravo, distribucijom iz gepeka se ostvaruje mnogo bolji kontakt sa čitaocima. Dođem im do zgrade, dobiju posvetu koja je toliko dobra da je instant šeruju na Instagramu kao da im je neko pogrešio ime u Starbaksu, popričamo pet do deset minuta, ne moramo čak ni da pričamo o knjizi. Neke od ljudi koji su tako poručili knjigu nisam video godinama, pa je baš bilo lepo sresti ih i videti šta rade u životu. A i ljudi su se odlično primili na tu vrstu dostave, dopalo im se, pa sam za nedelju dana rasprodao promo 100 primeraka. Knjiga će uskoro stići u knjižare, tako da će moći ljud tamo da kupe, kao u stara dobra vremena, a ko zna, možda uz nju kupe i neku dobru knjigu."

Dotakli smo se i teme Uroševih omiljenih pisaca. 

"Entonija Bordejna sam jako voleo da čitam, naročito njegova fiktivna dela Bone in the Throat i Gone Bamboo. Bordejn je bio fantastičan pisac, pravi Njujorčanin, istovremeno zajeban, prljav, surovo iskren i neverovatno duhovit. Erlenda Lua dosta volim, a i pričao sam sa njim nekih pet sekundi na Sajmu knjiga. Beskrajno simpatičan čovek. Rani radovi Bila Brajsona su bili zabavni. Smejao sam se dosta čitajući i tipa koji se potpisuje kao Frenis Plag. Njegov roman Writer in Residence je genijalan. Volim dosta i Džoela Golbija, koji je pisao za VICE, a sada je kolumnista Gardijana. Njegova zbirka eseja Brilliant, Brilliant, Brilliant Brilliant Brilliant je, ne biste verovali, briljantna. I mnogo više od knjiga čitam stripove. Kupujem sve što napišu Mark Milar i Džef Lemir, kao i italijanska ekipa Paola Barbato, Roberto Rekioni i ostali dilandogovci."

A kako gleda na domaću književnu scenu?

"Ne pratim je dovoljno da bih imao neki jasno izražen stav. Pratim u smislu da znam šta izlazi, ali ne čitam baš. Ali ono što spisateljice sa ovih prostora stvaraju poslednjih godina mi deluje dosta zanimljivije nego ono što rade pisci. Mislim da su teme koje obrađuju Rumena Bužarovska, Lana Bastašić i ta ekipa bitnije i zanimljivije od onih kojih se pisci dotiču. Čini mi se da muškarci mahom furaju neki soc-realizam ili srpske vitezove. Mislim, “burazerče, svaka čast za podvizi”, ali not my cup of tea."

U ovom momentu Uroš finalizira planove selidbe za Francusku. 

"Da, selim se za Francusku za nedelju dana, zato sam i požurio sa izdavanjem romana ove godine. Dobio sam stipendiju za master koji spaja video igre i film. Kada mi je mentorka rekla da malo igram igre koje ću proučavati u radu kako bih bolje ušao u materiju, poželeo sam da napravim vremeplov i vratim se koju godinu unazad i petnaestogodišnjem sebi kažem “Uki, ovo sam ja iz budućnosti, zanemari uske pantalone, zavolećeš ih za 10 godina, ali samo nastavi s tim. Nekad će te plaćati da to radiš."

Ipak, neće u potpunosti odustati od pisanja i novinarstva.

"Ja se dosta ložim na taj koncept multiplatformi, multiverzuma, interaktivnosti i slično, tako da bih voleo da pišem što više različitih formi - romane, scenarije za stripove, serije, video igre. To je ono što bih ja voleo, ali teško da će se to ostvariti. Ali mislim da ću uvek biti u novinarstvu, jer se ispostavilo da su najbolje, najluđe i najbizarnije (u pozitivnom smislu) priče zapravo među stvarnim ljudima i nekim čudom uvek u Srbiji. Za šest godina otkako pišem sam stigao da zbog posla probam najljuću papriku na svetu, upoznam mesara koji daje popust za Black Friday, intervjuišem samoproklamovanog predsednika države na ostrvcetu između Srbije i Hrvatske, čoveka koji usred pandemije snima film Korona zombiji i političkog kandidata koji je uprkos ideji da u Beogradu umesto metroa izgradi mrežu gondola osvojio najmanje glasova na izborima. Novinarstvo je strava, ako radiš u strava redakciji i ako umeš da iskopaš i ispričaš priču. Batalio bih pisanje kada bih postao frontmen benda Oejzis."