REDITELJ UROŠ TOMIĆ: O Sarajevo Film Festivalu, Grupi, hiperprodukciji, novoj seriji Kljun i Tilvi Roš

Sa njim sam razgovarala o Sarajevo film festivalu, serijama, prihvatanju kritika, ali i pronalaženju stranih distributera i ranim radovima.

Grupa je ponovo aktuelna,između ostalog,jer su dve vaše glumice osvojile nagrade u Sarajevu – Jasna Đuričić je proglašena za najbolju glumicu za ulogu u seriji Grupa, a nagradu Srce Sarajeva Zvezda u usponu dobila je Ivana Zečević.

Bilo smo presrećni zbog Jace i Ivane na dodeli. Novinari su me pre ceromonije pitali čemu se nadam i šta bih želeo - rekao sam im da glumci iz serije Grupa uzmu nagrade. I eto, ostvarilo se. Nevezano za te nagrade, mislim da su likovi Petre i Sremice koje igraju Ivana i Jaca, stvarno napravile pomak u prikazu, u slojevitosti, uzbudljivosti ženskih likova u domaćim serijama. Za nove nagrade u Sarajevu TV Awards / Srce Sarajeva za serije glasalo se kao npr. za Oskara, sistemom popular vote – pozvano je oko 400 filmskih stručnjaka iz regiona da glasaju za svaku nagradu ponaosob.

Sa Ivanom je to čudan osećaj, jer joj je prva uloga – njen lik Petre je bio jedan od najbitnijih likova, dugo smo radili kasting i tražili je po školama, akademijama, i na kraju smo je našli u jednom spotu i to u drugom planu. I evo je sada gde i treba da bude u prvom planu, u spotlight-u. Zaista mislim da ona ima potencijal za svetsku karijeru, to lice i taj talenat; ako bude dobro savladala engleski jezik biće za HBO. A Jasna je odavno kraljica glume i stila. Ove nagrade samo pomažu da i šira publika to napokon čuje i sazna. Voleo bih da uskoro nađem neku meni odgovarajuću priču i da radim ponovo sa Jacom, ali ovaj put na filmu.

U seriji si na atipičan način obradio tematiku odrastanja, prvih ljubavi, ali i kriminogenog ponašanja i sveta kriminala u Srbiji. Da li smatraš da si time i probio taj uski žanrovski narativ krimića kod nas?

Zanimljiva je priča, jer kada je izašla Grupa 2019, već je postojala serije Ubica mog oca (voleli mi nju ili ne). Ali Grupa je nastala od pilot serije Odeljenje, koja zapravo i jeste prva kriminalistička serija tog tipa kod nas - 2013 je snimljena pilot epizoda. Nikola Ležaić i ja smo je režirali, Dragan Đurković producirao, a pisali su je Vuk Ršumović i Dušan Bulić. U tom trenutku nije bila nijedna druga krimi serija. Nažalost, dugo se čekalo, nije prolazila serija Odeljenje, ali je postojala borba i upornost da se desi i napokon je odobrena od RTS-a 2018. godine. U međuvremenu su se desile pomenute Ubice mog oca – u tom smislu ta serija jeste bila prva, ali mislim da su posle napravljene još bolje, emotivnije, slojevitije krimi ili triler serije. Ne želim da zvučim pretenciozno, ali ja sam nemam problem kada i meni neko kaže iskreno da mu nešto ne valja, šta nije dobro, šta je moglo bolje. Tako je bilo kada smo, tek kao svršni studenti, osnovali produkcijsku kuću Kiselo dete, Nikola Ležaić, Mina Đukić i ja – jedni drugima smo govorili prijateljski, konstruktivno “ovo ti je bezveze, ovo ti je loše.” Sada kao da su svi oprezniji, sve je genijalno, svi kidaju, sve je super… sve je zapravo do spinovanja. E sad, ja stvarno mislim da su glumci i scenario Grupe vrlo pristojni, zanimljivi, promišljeni. Okej, neke rupe su jedva zamaskirane, neke scene zbrzane, jer to je serija, to nije film i nije bilo toliko vremena ni uslova da sve bude cakum-pakum. Ali eto svi scenaristi zajedno u tom procesu pisanja Grupe su uspeli da postave toliko dobrih likova, čak i onih likova koji nisu glavni i nisu u prvom planu, da bi onda fenomenalni glumci poput Jasne napravili uloge koje su očarale veliki broj ljudi. Uspeli smo da imamo toliko novih lica: Pored Ivane Zečević, tu je bio i Denis Murić i Pavle Mensur, Milica Mima Trifunović, Tijana Marković, puno njih - koji su se sa Grupom probili na širu scenu i mnogo nam je drago zbog toga.

U Sarajevu na Filmskom festivalu bila je i premijera triler serije Kljun, koji si režirao sa Jelenom Gavrilović. Kako je prošla projekcija?

Premijera Kljuna je bila u novom Cineplexx bioskopu u Sarajevu, i bilo je prelepo gledati seriju u tako kvalitetnom kino prostoru. Bile su puštene prva i druga epizoda. Reakcije su bile odlične - mnogo je bitno što vam niko ne izađe posle prve epizode, često se to desi, čak i ako je super serija, jer su ljudi u fazonu kul je, ali gledaću dalje na TV-u. Na Kljunu su ostali i posle druge epizode, i na Q&A, i prilazilu su posle da pričaju sa glumcima koji su im bili sjajni ali njima nepoznati. Smejali su se na skoro svaku repliku mladog Stefana Vukića, ali naravno da im je najzanimljivija bila glavna glumica Ivana Vuković. Utisak publike je bio da im glavna glumica, i fotografija, cela priča serija, donose osveženje, da im ne izgleda kao većina domaćih serija. Ivana Vuković (35 godina) je inače bivša studentkinja Jasne Đuričić i jedna od najboljih glumica koje imamo, i napokon je dobila šansu da igra glavnu ulogu.

Ovaj put si režirao već postojeći scenario, koji su radili Matija Dragojević, Ljubica Luković, Srđan Dragojević i Ana Mijović.

Tako je, ali smo i Jelena i ja dali i svoj udeo u pisanju scenarija. Radili smo zajedno sa njima na likovima, na strukturi, na humoru i tonu serije. Zatim smo probali, kao i na Grupi, da nađemo nova lica za podelu. Ovaj put je bilo još teže jer je hiperprodukcija bila u zamahu, snimalo se 20, 30 serija prošle godine, i imali ste veliki broj glumaca koji su igrali u nekoliko serija paralelno. Kljun je potpuno drugačiji od Grupe. Jeste policijska priča ali ovde je fokus na jednom junaku – na inspektorki. To je ono što je Jeleni i meni bilo jedna od najzanimljivijih stvari na ovom projektu, da je po prvi put žena glavni junak. Naravno, to u svetu nije ništa novo, imate bezbroj američkih i skandinavskih serija tog tipa, niti ja mislim da je to bio neki tabu ovde u Srbiji. Jednostavno nije bilo prilike, niko nije napisao zanimljivog ženskog junaka u svetu policije, u krimi i triler žanru, svi su se nekako držali ustaljenog okvira. Takođe, sledeći momenat koji je zanimljiv da mesto radnje nije Beograd, već Subotica, ali i to da serija ima supernatural elemente. Inspektorka, a i njena ćerka imaju “moć”, odnosno teret, što određene stvari mogu da predvide u snovima – snovi su vrlo bitan element ove serije.

Zanimljivo je da si i na početku karijere producirao Tilvu Roš. Kako bi opisao to iskustvo?

Iskreno, svi su nas u početku obeshrabrivali, da nemamo dovoljno para niti iskustva, ali eto pokazalo se sve suprotno. Film je doživeo veliki festivalski uspeh, imao je premijeru u Lokarnu, pobedio je 2010. na spomenutom Sarajevo Film Festivalu, i bio nominovan za European Academy Awards. I koliko znam jedini je srpski film koji je bio nominovan za tu nagradu, od sticanja da kažem naše nezavisnosti. Nakon Tilve, ja sam trebao da režiram novi film, u okviru naše producentske kuće Kiselo dete, Nikola je meni trebao da bude producent ali sam prosto preterao, imao sam projekat koji je bio i prekomplikovan i preskup.Dugo sam posle lutao u raznim nekim drugim idejama i projektima, ali me je to motivisalo da razmišljam o režiji i na neki drugačiji način. Kasnije, razišli smo se svako svojim putem ali je to bio jedan predivan period. Svi smo se odškolovali na Tilvi.

Šta bi rekao da su prednosti naše kinematografske scene, a šta joj manjka?

Ova hiperprodukcija serija je dobra jer ljudi imaju mogućnost da rade, taj trening je neophodan. A opet moraš da paziš i praviš neki balans, da ne prihvataš svakakvu glupost. Eto npr. moj dragi prijatelj i kolega Nemanja Ćeranić, radeći na nekoliko serija bio je još spremniji za svoj prvi igrani film “Lihvar”. Neke manje dobre stvari kod te hiperprodukcije je to da se dosta toga završi na temi i ideji za priču, ne radi se na skriptu dovoljno. Neko dođe i kaže hajde da snimimo seriju o ovom događaju ili nekoj poznatoj ličnosti, ali uglavnom retko ko ozbiljnije zagrebe tu temu, likove. Stvari se štancuju, scenaristima se ne daje dovoljno vremena i ne postavljajuju im se
dovoljno visoki standardi. Ali naravno, čak i u takvim ostvarenjima ima kvalitetnih elemenata zbog dela ekipe kojem je stalo da naprave nešto dobro, to je taj trening. Ali to nije samo kod nas, jer je u pitanju industrija koja ima budžete, rokove, itd. I na kraju, nedostatak filmske kritike, ozbiljne, objektivne, promišljene, nezavisne kritike. Ljudi ne žele da se zameraju, da ispadnu hejteri i onda na kraju završe tako što pišu PR prikaze filmova i serija. Ali opet, verujem da će se sve to poboljšati.

Da li trenutno radiš na nekom novom projektu?

Trenutno radim na produkciji filma “Biće novih leta” mog prijatelja i kolege reditelja Gvozdena Đurića. Tako da se na neki način opet vraćam u period Tilve i produciranja, i radujem se jer odličan scenario, komedija bazirana na istinitom događaju o porodici koja jedne godine nije imala para za letovanje, a bilo ih je baš sramota od komšija i rodbine, od očekivanja društva u kome žive, pa su se zaključali u stan i 10 dana lagali sve da su na moru. To će biti Gvozdenov debitantski igrani film, podržan je od Filmskog Centra Srbije i planiramo snimanje na proleće sledeće godine. Takođe sa Gvozdenom, jednim od scenarista serije Grupa, razvijam scenario i za moj igrani film. Mogu samo da kažem da ima veze sa jednom svetski poznatom fotografijom, i istragom ko je čovek sa te fotografije, čovek je potencijalni ubica. Ispada kao da sam ispričao sinopsis Antonionijevog “Blowup-a” (smeh).