Slavni Noam Čomski, lingvista koji je postao najveća ikona razumevanja onoga što se današnjem čoveku dešava, u svojih "10 strategija manipulacije masama" naveo je i ovu: "VELIČANJE GLUPOSTI: Javnost treba podsticati u prihvatanju prosečnosti. Potrebno je ubediti ljude da je in/u modi/poželjno biti glup, vulgaran i neuk. Istovremeno treba izazivati otpor prema kulturi i nauci." Određeni deo čovečanstva smatra da je upravo ovo razlog vrtoglavog uspeha rijaliti programa. Međutim, nije baš sve tako jednostavno. Ko su ti koji su nas terali da gledamo ovakvu vrstu programa? Nažalost, to smo mi sami.
Istina, Teodora Džehverović, Sloba Radanović, Mirko Gavrić, Kristijan Golubović, Kija Kockar, Iva Grgurić, Anđelo Ranković i ostali likovi koji su apsolutno spremni da istresu apsolutno sve o sebi, pa čak i ono čega bi se svako od nas stideo, pred milionsku publiku, osim ekstremno izražene potrebe za pažnjom imaju malo toga što izlazi iz proseka. Njihovo znanje, obrazovanje, informisanost, inteligencija ili talenat za neku delatnost ne prelaze prosek. Šta je onda to zbog čega su sve oči uprte u njih?
Rešenje se ponekad nalazi na sasvim drugom kraju stvarnosti. U ovom slučaju to su gledaoci.
Veliki broj naučnih studija koje su za cilj imale da otkriju uticaj rijaliti-programa na društvo došao je do istog zaključka: rijalitiji ne izazivaju društvene promene, već su one odraz promena u društvu koje su se same po sebi dogodile. Komunikacija među ljudima je sve prostija. Sve je manje pravila i tabua. Nešto što je pre deset godina izgledalo šokantno, sada je normalno. Osim toga, jedan od glavnih razloga uspeha rijalitija je istrošenost starih heroja, priča i formata. Rijalitiji razbijaju mitove. Ljudi posle dva ili tri dana prestaju da primećuju kameru koja je uperena u njih. Oni nisu uvek pametni, lepi, uredni, ponekad se razgneve, ali rijaliti im daje šansu. Mali čovek može da postane slavan.
Popularnost rijalitija savremeni psiholozi pripisuju faktorima kojih ima nekoliko. Jedan od njih je ljudska potreba da "špijunira" nekog. Naravno, tu je i ono što čini popularnim svaki "skandalozan" sadržaj, a to je želja za snažnim emocijama, posebno kod onih koji vode monoton svakodnevni život.
Postoji veliki broj onih koji zastupaju teoriju da rijaliti-programi negativno utiču na psihu gledaoca, posebno kad on ima nezreo ukus, karakter ili verovanja: kod njega se javlja morbidna radoznalost, a ne baš efikasno ponašanje učesnika on vidi kao sopstveni uzor. U poteri za zabavom koju će pružiti gledaocu, organizatori rijalitija često prelaze granice opscenosti, utičući direktno na izgradnju moralnih načela gledalaca kojima je televizija sama po sebi dovoljna referenca - ako ima na televiziji, znači da je dobro. Takođe, kod učesnika se često javlja anksioznost, koja je posledica toga što se svaki njihov pokret i postupak snimaju i prikazuju milionima ljudi.
Rastući broj psihijatara i psihologa registruje u svojoj praksi slučajeve koji se nazivaju "Trumanov sindrom", koji karakteriše prisustvo iluzija, manifestovanih u čovekovom osećaju da se njihov život snima i prikazuje nekome. Naučnici smatraju da je ovaj poremećaj direktna posledica pop-kulture na stanje pojedinca i celog društva. Međutim, jedna od nekadašnjih ikona popularne pedagogije, Branko Milićević Kockica, izgovorio je nešto što mnogima i dalje odjekuje u glavi. Upitan šta misli, kako rijalitiji utiču na razvoj današnje omladine, on je rekao: "Znam mnoge ljude koji su kao deca gledali moju emisiju i među njima ima mnogo đubradi. Izgleda da nema baš mnogo veze šta ljudi gledaju."
Na kraju, ali ne i najmanje važno, treba obratiti pažnju na semantiku. Rijaliti znači stvarnost. A koliko je rijaliti, zapravo, stvaran? Ljudi, interakcije, sukobi, situacije, radnje i ponašanja - u tom programu sve što se dešava unapred je izrežirano. Čak i učesnici koji se biraju jednako su daleko od "stvarnog" kao, na primer, Marvelovi superjunaci. Oni su naglašeno loši, slabi i skloni greškama, toliko da bi, zapravo, jedinka tog sklopa vrlo teško mogla da se probije kroz stvaran život. Razmislite, koliko u svom okruženju imate ljudi koji se ponašaju kao zvezde rijalitija?
Zapravo, da ih imate, ne biste ih podnosili. Činjenica je da sve njih objedinjuje jedna vrlo izražena sličnost, a to je patološka potreba da sve oči neprekidno budu uprte u njih. E, sad, zamislite kako bi bilo otići na piće ili u šetnju sa osobom koja apsolutno sve vreme mora da bude u centru pažnje, ili počinje da se oseća loše. I nije neki provod.
Ljupka Stević je izbušila gume na automobilima svog ljubavnika, oženjenog generala sa četvoro dece, i momentalno je pozvana u "Zadrugu". U rijaliti - što znači stvarnost. Evo zbog toga jedne ankete za kraj: