Kada je počeo da praktikuje ono što je takoreći pravednije - podelu sopstvene plate sa zaposlenima, Dena Prajsa su mnogi mediji i kompanije proglasili komunističkim preduzetnikom osuđenim na propast. Određeni klijenti su zbog ovog poteza odbili saradnju sa njim, ali on nije odustajao od svoje zamisli.
Nakon pet godina podelio je rezultate poslovanja, koji su direktno proistekli iz pomenutog delanja: godišnji minimalac zaposlenih koji iznosi 70 hiljada dolara.
Poslovanje njegove kompanije se utrostručilo, broj zaposlenih koji su vlasnici kuća je porastao deset puta, kao i onih koji su dobili decu, 70% zaposlenih je isplatilo kredite/dugove, itd. Produktivnost i zadovoljstvo poslom zaposlenih se drastično povećalo.
Način poslovanja i raspodele profita postao je model i nekoliko američkih kompanija je krenulo tim stopama. Ipak, u međuvremenu se saznalo da je Den Prajs ipak na umu imao marketinšku i PR kampanju, a ne toliko darežljivost. Naime, pre nego što je sebi spustio platu sa milion na 70 hiljada dolara, tih milion dolara je dodelio sam sebi, bez znanja i odobrenja upravnog odbora. Ipak, njegovi radnici su i nakon ovog saznanja bili zadovoljni svojom platom i poslom.