Život po Moskriju" bio je jedan od najzapaženijih, ako ne i najzapaženiji domaći andergraund film u poslednjih nekoliko godina. Poseban uspeh je i to što je na najviše reakcija izvukao kod mlađe publike, koju većina savremenih autora smatra nezainteresovanom i apatičnom. Čini se da je reditelj Goran Nikolić (28) uspeo da je razbudi.
Međutim, ova crna komedija o pokojnom hip-hoperu iz grupe "Prti Bee Gee" i njegovom povratku na ovaj svet u telu deteta nije jedina stvar kojom Nikolić sve više pleni pažnju kulturne javnosti.
Još u svojim studentskim filmovima, on je pokazao nesvakidašnju veštinu komunikacije tišinom, kadrovima i radnjama koji o emocijama i ljudskim sudbinama govore više od reči. Nedavno je završio snimanje upravo takvog ostvarenja pod nazivom "Heroji", koje je ujedno njegov prvi dugometražni film. U njemu dva protagoniste - čovek koji se vraća iz bitke na Kosovu i dečak na kog on usput nailazi - ne izgovaraju ni jednu jedinu reč. Ipak, stručnjaci tvrde da će, kad se post-produkcija završi, upravo zato "Heroji" imati ogroman potencijal za nagrade na najprestižnijim filmskim festivalima.
Osim ova dva potpuno različita stvaralačka pristupa, toliko različita da bi čovek samouvereno rekao da je reč o dva autora, postoji i treći Goran Nikolić, a on trenutno režira novu seriju u Hrvatskoj. Jer, serije su u današnje vreme ipak majka uspeha.
"To je zato što ne moraš da ulažeš strahovit napor izlaska iz svog udobnog doma u bioskop da bi ih gledao i doživeo na pravi način i zato što ti drže pažnju na duže staze," kaže Goran. "Duže si uz svoje omiljene likove, duže mrziđ zlikovce, duže si uključen u jednu dramu. U ovo doba korone, dok bioskopi leže u komi i ne zna se da li će iz nje ustati, fokus se samo pojačao na serijama. Ovo na čemu radim je jedna sapunica koja se dešava pred nastanak Jugoslavije. Rad na serijama dužeg formata mi jako prija jer održava mozak u formi, što je logično kad moraš dnevno sa izguraš više od 10 scena. Dobro je i zato što naiđeš na razne neafirimisane glumce, kao i one na zalasku karijere koje niko još nije iskoristio na pravi način, pa ih kalkulišem u neke svoje buduće projekte. Pošto se duže snimaju od bilo kog dramskog TV sadržaja, imaš i priliv finansija na duže staze. Ali, ipak je to jedna industrija, pa se često desi da moraš da žrtvujes kvalitet kvantitetu. Ipak, sve to dođe na naplatu i obrće se kad snimaš nešto svoje, ili bar kad imaš snimajuće dane sa manje scena, pa samim tim i prostor da se razmašeš."
Za razliku od većine tvojih kolega koje uglavnom čekaju priliku da rade, ti sam sebi stvaraš prilike. Jesi takav oduvek, ili ti je pukao film od inertnosti institucija?
-
Ne mogu reći da mi je pukao film, jer sam još uvek na početku, tek treba da debitujem dugometražno sa "Herojima", već sam se samo na vreme osvestio i shvatio da nisu svima u filmskoj industriji podeljene iste karte i da će nekom ići lakše, a da ću ja morati za prvenac ozbiljno da "stavim glavu u vrelo ulje"
. Upravo sa "Herojima" sam imao prvi susret sa institucijama - Filmskim centrom Srbije - od kog sam dobio finansijsku podršku za master film (kao takav je počeo svoj put), koja je, doduše, bila daleko ispod potrebne. U toj situaciji se pred tobom otvaraju dva puta: ili ćes se povući u ugao i kukati jer nemaš uticajne ljude u porodici ili jake veze u industriji, ili ćes, ako osetiš da si spreman da umreš za svoju viziju, raditi strpljivo na formiranju ekipe i prikupljanju svega što je potrebno "na lepe oči" - jednom rečju - dovijanju, koliko god to bilo potrebno. Juriš ljude u kojima ćeš posejati makar deo svog entuzijazma, kad već ne možeš da ih platiš. Tako ćeš i najbolje shvatiti da li ti tvoj film zaista znači ili je to bila samo fraza, kao i to da li je taj film samo u tvojoj glavi bio dobra ideja. Kad sam shvatio da odustajanje nije opcija, od 2016. do 2018. sam, kao Danny Ocean u "Ocean's 11", formirao filmsku ekipu sačinjenu od dvadesetak ljudi koji su izgarali dve nedelje sa mnom širom Srbije. Snalazili smo se kako smo stigli i na kraju, sa budžetom garažnog filma (čiji je najveći deo otišao na gorivo), snimili nešto što, u svakom smislu, višestruko nadilazi te budžetske okolnosti.
Imaš prilično širok dijapazon izraza: s jedne strane tu je taj večiti umetnički pokušaj da se sagleda suština ljudske prirode (Deda, Heroj...), a s druge komično citiranje pop-kulturne svakodnevice i generacije milenijalaca (Moskri). Kako ti se desio taj spoj potpunih suprotnosti?
- Suština mog bića, a smatram da tako treba da bude kod svakoga ko se bavi umetnošću, jeste svestranost. Za mene nisi relevantan kolega i sagovornik ako se ložis na, recimo, "Apokalipsu sad", a gnušaš se na "Freddy got fingered". U kakav god žanr ili poetiku da se bacim, neki zajednički sadržalac i znak prepoznavanja mene, kao nekoga ko pretenduje da bude autor - jeste humor. I što duže budem bio prisutan u filmskom životu, to će se sve više osećati, pa će i ovo pitanje biti sve manje prisutno u mom životu.
Sarađivao si sa Rambom Amadeusom, Skaj Viklerom i drugim zvezdama andergraund scene, jeste se "našli" sa mišljenjima i stavovima?
- Oni su mi bili saradnici samo na "Moskriju", jer smo producenti i ja mislili da će oni, svojim prisustvom, pozitivno doprineti filmu. Tako je i bilo. O tome smo sudili prema njihovim delima i poetici više nego prema ličnim stavovima i afinitetima. Kad je reč o stavovima, postoje neki sa kojima se slažem ( na primer: mišljenja o filmovima i poneko političko uverenje), a sa nekima ne (kad elitistički gledaju na neki muzički žanr - gengsta rap ili turbo folk - ili na ovaj naš napaćeni narod).
Kakav svet priželjkuje tvoja generacija stvaralaca?
- Nadamo se da neće biti gori, jer bi bio nemoguć za postojanje, ali i da neće biti ni baš utopistički bolji, jer onda ne bismo imali toliko inspiracije za umetničko stvaralaštvo. Uvek je potrebno malo drame, inače bi bilo dosadno.
Da li digitalne tehnologije pomažu ili odmažu kulturi?
- Naravno da pomažu, jer munjevito šire svest o tome da postojiš kao umetničko biće. Posle toga, rad i unikatnost te održavaju, a ako si još i kvalitetan, ti si na konju, ne mogu da te ne primete.
Reklo bi se da nemaš pretenzije na bioskopske blagajne, tvoji filmovi mahom su dostupni na internetu, zašto?
- Pošto mi prvo dugometražno čedo još nije ugledalo svetlost dana (čekamo smirivanje COVID situacije i ponovno otvaranje bioskopa), ne možemo suditi o mojim pretenzijama prema bioskopima. Svakako je film koji vapi za velikim platnom, što nije čest slučaj u našoj kinematografiji. A do sad sam radio samo kratke filmove, najveći broj njih tokom studija, i tamo je film do pola sata trajanja neka standardna forma, kojoj nije mesto u bioskopskoj distribuciji (možda jedino u formi omnibusa), već na festivalima kratkog metra i, kasnije, na internetu, koji je čuva od zaborava.