Jana hrabro progovara o pošastima današnjeg društva, ali i njegovom preobražavanju – fizičkom, moralnom i afektivnom. Da li se tela preoblikuju kako bi se stvorila nova, postljudska tela i da li su ukunute nužne granice između čoveka i životinje, čoveka i mašine? Da li je priroda područje otvoreno novim mutacijama, hibridizacijama i mešavinama? Kao da autorka izložbe ispituje „antropološke metamorfoze tela“ koje se uspostavljaju „putem zajedničkog iskustva rada i novih tehnologija koji imaju konstitutivne učinke i ontološke implikacije“.
Projekat je, po rečima Jane Stojaković, takođe inspirisan zagađenjem, klimatskim promenama, virusom korone, kao i društvenim događajima na globalnom planu koji prate pojavu pandemije. "Janus quarantinous", "Strah" i "Lockdown", prikazuju neizvesnost, sumnju, paniku i strah. Pandemija doprinosi da srednji stalež ubrzano nestaje, i dok se milijarderi iznova bogate, siromašni sloj tone u još suroviju bedu. Triptih ‘’Segregacija/Čovek-vepar/Čovek-pacov/Čovek-bubašvaba’’, u formi fantastike, najavljajuje to novo društveno raslojavanje.
Nasmejana porodica ljudi-pacova beleži selfi, ispred uličnog ukrasa, u vreme božićnih praznika, dok čovek-bubašvaba, leži mrtav, tek malo dalje od njih. Mi kao ljudi više nismo ljudi; na korak smo od toga da pristajemo na sve – zarad čega? Trenutnih, frivolnih, nestalnih zadovoljstava i sitnih pogodnosti udobnog života. No, da li je takav život zaista udoban? Slavna glumica na dodeli Oskara biva upucana, dok je najbolji teniser sveta ranjen. I u okviru iste klase, što su manji raskoraci među ljudima, oni se više ugledaju jedan na drugog i više se raspaljuju ljubomore, pohlepe i surevnjivosti. ‘’Prva bračna noć’’ govori o dugo ignorisanom problemu zlostavljanja u braku, dok slika ‘’Lov’’ na svetlost dana izvlači delikatnu temu zlostavljanja dece.
Radovi Jane Stojaković ostaju kritički nastrojeni i beskompromisni. Da li hrabrost zadire u kontroverznost? Ova umetnost je neustrašiva, jer je u svojoj prirodi istinoljubiva, što je, par exelence, karakteristika ljudskog, koje se dvostruko potvrđuje, kroz umetnost i istinu – u slikarstvu (v. Ž. Derida, Istina u slikarstvu, 1988.). Ona je postrealna, jer nas suočava sa jezivim istinama sadašnjice, skoro fotografskim prikazom. Time, vizuelna recepcija ovih radova, osim aktuelnosti teme, stvara uznemirujući doživljaj neverovatnog intenziteta, uz ipak savršenu meru dobrog ukusa.