Moja prva poseta ovom alternativnom (u svakom pogledu te reči) centru bila je za Noć veštica 2018. godine. Kasnije, dolazila sam na različite izložbe, filmske projekcije, tribine, svirke i žurke. Njena specifična atmosfera emituje se tokom svog sadržaja, zajedno sa slobodom, entuzijazmom i novom energijom – koje su na sopstveni pogon.
Naziv je dobio po američkom klasiku Džozefa Helera iz 1961, koji opisuje besmislene birokratske prepreke u Drugom svetskom ratu. Sam izraz Kvaka 22 predstavlja situaciju, tj. paradoks u kojoj pojedinac mora da ispuni određeni preduslov kako bi postigao određeni cilj, a da bi ispunio taj preduslov mora da postigne željeni cilj. Upravo su incijalni osnivači ovog kolektiva: Slavica Obradović, Ana-Marija Cupin, Rister Goran, Ćurčić Jovana, Nikola Hajduković, Luka Mihajlović i Siniša Janjić uspeli da razbiju ovaj paradoks. Od ničeg napravili su nešto.
Iako se ekipa koja vodi centar nešto izmenila, ideja vodilja je ostala: umetničke vrednosti naspram profita, pokretanje i podrška sceni, kao i nepostojanje organizacione hijerarhije. Kvaka 22 predstavlja prirodan nastavak beogradskog Inex filma (skvoterskog alternativnog centra kulture).
O restauraciji i uređenju prostora, kolažu pank svirki, koncerarata klasične muzike i žurki Slatki greh, projekcijama i filmskim tribinama, izložbama, i trenutnoj društvenoj situaciji razgovarala sam sa Lukom Mihajlovićem.
“Kao najbitnija stvar koju smo napravili istakao bih drugačiji model funkcionisanja kolektiva: neposredan pristup bez barijera kakve se zatiču u institucijama sa formalnim okvirom. Mi smo neformalni, ali nismo neozbiljni - prema ljudima koji izlažu u galeriji, koji nastupaju, drže predavanja. Kvaka je kao mesto potpomogla oživljavanju alternativne scene, upotpunili smo taj jedan prostor, prazninu. Alternativni smo u smislu da apsorbujemo ljude i pravimo stvari koje su dijametralno različite. Imali smo i pank i koncerte klasične muzike. Bilo je bendova koji nisu imali materijal ili EP a prvi put su kod nas nastupali, pa do renomiranih koji nastupaju u Domu omladine. Ostvarili smo široku saradnju – sa ljudima od Japana, Indije, do Sjedinjenih Američkih Država, Latinske Amerike.”
Kako mladim i neafirmisanim muzičarima, Kvaka 22 je polazište i mnogih umetnika koji su do izlaganja u njoj imali samo iskustvo street arta i grafita, ističe Luka.
“Mnogi su prve zvanične galerijske izložbe imali kod nas. Takođe, pomenuo bih i regionalnu saradnju, kao put ka međunacionalnom pomirenju. Mnogo je delotvornije od formi projekta gde se dobijaju finansijska sredstva. Nama je zaista stalo da se nešto desi i radimo to kako znamo i umemo.”
U toku petogodišnjeg rada pojavljivali su se razni izazovi, a najveći su bili oni na početku.
„Prvi primer koji navodim jeste galerija koja je bila isparcelisana velikim staklenim zidovima. Oni su bili popularni krajem ’70-tih, delili su prostor u manje kancelarije. Našli smo majstore za skidanje tih ogromnih stakala od 4,5 metra u visini plafona, kojima smo platili jedan deo da bi se posao odradio. Izvadili su samo jednu staklenu šinu, shvatili su koliko je to opasan posao (bilo kakav nagli pokret i staklena šina bi pukla i imala bi efekat giljotine) i posle se nisu ni pojavljivali. Na kraju smo sami to odradili. Ipak, ne postoji ništa sa čime smo se suočavali a da nismo rešili. Bitno je imati jaku volju i ona mora da se vežba. Koliko god da je teško naći ćeš rešenje. U našem slučaju, bile su to neverovatne stvari. Dugo smo radili bez struje i vode. Sve je stvarano iz nesicrpne želje i volje da napravimo nekakav progres i to je bukvalno umeće, alhemija - da ni od čega napraviš nešto. I to se neće desiti samo od sebe, moraš imati inicijativu i konstantno se zalagati.”
*
I u finansijskom smislu se oslanjaju na sebe, te su i po tome unikatni, bar u našoj zemlji.
„Ne zavisimo ni od kakvog finansijera, ni od kakvih stranih organizacija. Radi se o jednoj neverovatnoj volji. Ovo nisu radili nikakvi majstori, već mi sa našim umećem - oslanjamo se samo na naše sposobnosti. Ne postoji piramidalna struktura već slobodno nahođenje po nekim afinitetima, ko šta želi i ume. Nemamo jasno raspoređenje poslove i nikad ih nismo ni imali.”
*
Kao i veliki broj prostora sa događajima i rad Kvake je na pauzi, usled pandemije i društvene situacije.
“Najviše smo razmišljali o moralnoj odgovornosti, zato smo i na standby-ju. U junu smo imali manje eventove Buč Kesidi su imali tajni koncert sa strogo ograničenim brojem ljudi. Svirao je i Dukatt, bio je i koncert klasične muzike na balkonu, puštali smo filmove, održali smo predavanja, školu angažovanog filma. Krenuli smo sa redovnim programom, imali smo dve izložbe u junu. Kada smo, kao i svi drugi, došli do informacija da su bolnice prepune zaustavili smo se sa događajima, jer nam je stalo do zdravlja i sigurnosti ljudi.
Ipak, na trećem spratu (ateljeu) koji je zatvoren za posete publike trenutno se nalazi nekoliko umetnika koji rade svoje radove. Imali smo i rezidencijalni program američkog umetnika iz Teksasa koji je u Kvaki proveo tri meseca. Za vreme karantina napravio je veliku skulpturu od plastike i metala. Tom izložbom smo otvorili galeriju.
Napravili smo i binu, sve smo okrečili, gletovali jer najbliže ovogodišnjem letovanju je gletovanje. Gletujte zajedno sa nama u Kvaki 22 (smeh).
Iako situacija nije bezazlena, mi pravimo planove – objavili smo konkurs za galerijski program pre pandemije, ali njegova realizacija zavisi od od mera. Isto je i sa muzičkim programom. Verujem da će pandemija da promeni svet, već ga menja - živimo novu realnost.”