REDITELJKA KATARINA KOLJEVIĆ: "Quo Vadis, Aida" je važan film zbog tematike, snažnog umetničkog izraza i njene katarze

Katarina je diplomirala filmsku režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Čak dva njena kratka filma su prikazana na Sarajevo film festivalu - “Život traje tri dana” 2017. i "Porodični odmor" prošle godine. Takođe, bitnu stavku njene dosadašnje karijere predstavlja asistiranje režiji "Quo Vadis, Aida?", potresnog svedočanstva o genocidu u Srebrenici. Upravo je ovo bila početna okosnica našeg razgovora. Dotakle smo se i tema njenog angažmana na domaćim triler serijama, uzorima i budućim projektima.

Na filmu Jasmile Žbanić otišla sam da radim po pozivu pomoćnika režije, Nikole Ivanovića - Džonija. U profesionalnom smislu kada govorimo o poziciji asistenta režije to je bio moj prvi posao, prvi projekat, tako da mi je Džoni, veteran filma u celom regionu, ukazao veliko poverenje i pružio priliku. Imala sam veliku tremu od važnog zadatka koji je bio preda mnom ali sam ga savladala uz puno truda i odlično vođstvo koje su Jasmila i Džoni pružili celom sektoru režije. Taj posao je težak, ali je istovremeno i najbolji na svetu.

Kakvo je bilo iskustvo raditi na filmu koji je nominovan za Oskara i koji je osvojio veliki broj svetskih nagrada, pa između ostalih i Independent spirit award?

Bila sam jedan mali deo projekta Aide, ali sam na toj prilici, iskustvu i mogu slobodno da kažem časti beskrajno zahvalna i čuvam svoj mali ponos na to što sam ovom filmu nekako doprinela. Taj moj ponos se ne odnosi samo na velike nagrade koje je ovaj film osvojio, već i na važnost teme o kojoj govori, a pre svega na snažan beskompromisni umetnički izraz i jačinu katarze koja je ostvarena kroz njega.
Ni dok smo snimali, kao ni sada ne posmatram taj film kroz prizmu priznanja i nagrada, koja su naravno važna i veoma zaslužena. To je tako kada si na nečemu radio, naročito kada je to ovakav projekat, koji je za nekoga u mojim godinama neverovatna prilika za učenje, sem što je to rad u branši u kojoj su prilike za rad uvek neizvesne. Mada mislim da je za mene tako i jer volim film, a ovde sam imala priliku da radim na nečemu što otvara vrata istini i katarzi što smatram suštinom bavljenja filmom, a i umetnošću generalno. Zahvalna sam na iskustvu i vrednosti tog filma, a nagrade pripadaju autorima, kojima i treba da pripadaju.

Nemoguće je ne zaobiđi (a ne bi ni trebalo) i društveni, politički aspekt filma pa i u pogledu ekipe filma čijim odabirom je poslata jasna poruka da je film pomiriteljski. Ipak, u Srbiji je film naišao na oštre (neobjektivne) kritike, te se nije prikazivao u bioskopima.

Za mene ovo nije neočekivano, živim u stvarnosti u Srbiji, ali me to svejedno čini tužnom. Pre svega jer to znači da se ljudi u zemlji u kojoj živim svojevoljno identifikuju sa nečim pogrešnim, sa zlom i sa nečim strašnim, naročito mladi ljudi koji tada nisu bili ni rođeni. Učiti nekoga da mrzi i da se deli vodi samo totalnom duhovnom porazu. Ali ja gajim nadu i veru da neke nove generacije uspevaju da misle svojom glavom i shvataju da nam ne trebaju titlovi. Naročito kada oni ne odgovaraju slici. Poricanje stvarnosti i istine uzrokuje samo malignitete u duhu nekog društva i bojim se da smo mi zahvaćeni i tom pandemijom. To je veliki i dubok problem, jer se diktira formiranje identiteta putem mržnje. Ne znam ko normalan misli da iz toga nešto dobro može da izađe.

Ovaj film je velika koprodukcija nekoliko evropskih zemalja, među kojima nažalost nisu i zemlje bivše Jugoslavije iz očiglednih, poražavajućih razloga. Mi svi, i u Bosni, i u Hrvatskoj, i u Srbiji, i u svim ostalim bivšim republikama živimo pre svega u malim državama, sa malim kinematografijama i moramo toga biti svesni. Stoga je odabir ekipe bio jedna logična stvar jer da bi se pravio ovako veliki autorski film, zahtevan umetnički ali i logistički i produkciono, potrebna je saradnja. Npr., naš sektor, režija, sastojao se od ljudi iz Srbije, Bosne i Hrvatske. Od toga smo nas troje u sektoru svi rođeni početkom devedesetih godina, kada su ratovi počinjali i upoznali smo se na ovom projektu, zajedno radeći na nečemu što je za sve nas važno i prilika za veliko učenje. Ne bismo je nikada dobili da nas ovaj projekat nije okupio. Za mene je to još jedna velika vrednost I pobeda koju je ovaj film i njegova ideja osvojila.

Koliko si imala saznanja o genocidu u Srebrenici pre snimanja filma i da li te je snimanje u bilo kom momentu emotivno i psihološki potreslo? S obzirom da se nekoliko statista onesvestilo prilikom snimanja scena masovnih ubistava.

Imala sam dosta znanja o genocidu u Srebrenici pre nego što sam otišla da radim na ovom filmu ali sam i mnogo više naučila kroz izuzetno studiozan proces njegovog stvaranja i samih priprema za snimanje. Bilo je scena koje su bile emotivno teške, naravno, i iako sam na poslu koji zahteva veliku prisutnost i koncentraciju, ne mogu da kažem da nisu do mene doprli neki teški trenuci. Statisti sa kojima smo radili, iz Stoca i Mostara su ljudi koji su u većini slučajeva prošli rat, a neki logore. Posao trećeg asistenta režije, koji sam na ovom filmu radila, je pre svega režija statista, drugog i trećeg plana i tih masovnih scena kojih je ovde bilo. Obično se radi o pronalasku zadataka za statiste i smišljanju njihovog kretanja, a ovde sam neretko bila u situaciji da ljudi sa kojima radim mnogo bolje poznaju prirodu tih situacija nego mi u ekipi.

Svako iskustvo nas menja u određenoj meri, pa verujem da je i tebe snimanje ovog filma. Ukoliko jeste, na koji način?

Pre svega, prvi put sam se našla u sredini za rad ali i socijalnom okruženju u kojem sam mogla slobodno da govorim ono što mislim i osećam. To osećanje, slobodnog izražavanja, generalne slobode da se govori o stvarima koje su u Srbiji tabu i koje “ne smeju da se izgovore”, tema koje se svesno zaobilaze čak i u prijateljskim krugovima, je neprocenjivo. Takvu atmosferu, atmosferu normalnosti i zdravog pogleda na bolnu i nezdravu istoriju, su stvorili Jasmila Žbanić i njen suprug i producent filma, Damir Imamović. Dalje je tu atmosferu cela ekipa usvojila i zbog toga je rad na jednoj teškoj temi, sa užasno teškim scenama bio ipak lep. Jer smo se razumeli i osećala da sam među ljudima koji dele moje ideje i ubeđenja, moralna, politička, ljudska, umetnička. To osećanje je za mene jako vredno i važno i ne osećam se često tako u Beogradu. Strašna je ta autocenzura, kada ne progovorite kad ste suočeni sa nekim izjavama mržnje ili netrpeljivosti. Taj geto u koji te zatvore u glavi je jeziv, to osećanje da niko oko tebe ne deli tvoj pogled na svet, već na ljude oko sebe gleda preko nišana. Sloboda govora i širenje zdrave atmosfere dijaloga je bio dašak svežeg vazduha. Nakon ovog iskustva sam izašla kao čovek hrabrija da govorim ono što mislim i da se ne plašim reakcija i to me čini srećnijom osobom. Na tom snimanju sam se osetila sigurno i normalno posle dugo vremena, jer sam bila okružena ljudima koji neguju dijalog i sistem vrednosti koji sam mislila da neću pronaći oko sebe tako lako. Otvaranje dijaloga je strašno važno, za opšte društveno zdravlje duha. Kao reditelj sam izašla sa neprocenjivim znanjem koje se ne može steći u bilo kojoj školi, već samo u praksi. Kao filmski radnik izašla sam sa znanjem kako se prave veliki autorski filmovi, koji se retko snimaju, naročito ovde.

Tvoj kratki film "Porodični odmor" je imao premijeru na Sarajevo film festivalu prošle godine. Kako je to prošlo?

Nažalost, to je bila online premijera jer je zbog pandemije festival u poslednjem trenutku prebačen u online izdanje. Svejedno, meni je to bilo drago, makar i u tim okolnostima što je film imao svoju premijeru na Sarajevo Film Festivalu, jer je to za mene velika čast. Iste godine sam bila i deo Talent Campusa u odeljku za reditelje, takođe u online izdanju. To je najznačajniji festival u regionu i stavlja nas sve na neku mapu svetske kinematografije. U Sarajevu imam puno prijatelja i žao mi je što nisam uspela da ih vidim tom prilikom, ali nadam se i verujem da ću se na festival ponovo vratiti.

U njemu uloge tumače Maja Šuša i Boris Isaković, između ostalih. Kako bi opisala saradnju sa njima?

Snimati “Porodični odmor” je bilo predivno i izrazito intenzivno iskustvo. Energija sa kojom smo se poklopili Dado Ćosić, Maja Šuša i ja je bila jak pogon da sve ostvarimo. Raditi sa Borisom je predivno i velika privilegija. Sem što je vrhunski glumac on je i pedagog i za mene je to bilo jako važno, a verujem i za Dadu i Maju. Boris je ona divna vrsta pedagoga, koji te uči a da nisi ni svestan da u tom trenutku otkrivaš nešto novo, nego samo te nekako usmeri i ohrabri da sam otkriješ u kom pravcu treba ići. Za mene je ovaj film bio jako važan jer je i njegov scenario napisala moja majka, Melina Pota Koljević, pa je to bila i naša prva saradnja.

Takođe si radila i kasting za Grupu. Da li smatraš da je za mlade kinematografske profesionalce bitno da se oprobaju na što više različitih funkcija na fllmu i u serijama?

Da, mislim da je to odlična škola, samo dok uspeš da dobro rukovodiš svojim vremenom. Rad na projektima na taj način oduzima mnogo vremena, a istovremeno prestaneš da budeš svestan toga u nekom trenutku. Taj posao zna da “melje”. Mislim da svako nađe neki svoj put u filmskom pozivu, i razumem da ima ljudi kojima svo to asistiranje, kastinzi, režije second unit-a ne prijaju, ali mene to oblikuje i osećam da mi donosi dozu profesionalizma u odnosu prema tom poslu, a takođe me i “brusi” u zanatskom smislu. Lično mi to znači, jer mi pruža priliku da posmatram kako drugi rade, da bolje razumem logistiku procesa iznutra, ali i da bolje razumem svoje saradnike jer sam i radeći kastinge i asistirajući upućena što na glumce, što na ekipu i učim od njih ali i o njihovom poslu. Smatram da reditelj mora da zna kako funkcioniše svaki deo tog orkestra filmske ekipe kojim diriguje, a rad na tuđim projektima otvara takve mogućnosti. Što se samog kastinga tiče, to je često surov, ali vrlo kreativan i intenzivan posao i volim da ga radim jer kada čitam neki scenario gotovo uvek spontano razmišljam o podelama.

Radila si i kao asistent reditelja na seriji Državni službenik i nedavno završenoj Crnoj svadbi i filmu Vlažnost. Da li preferiraš trilere, krimi serije ili bi se prihvatila i projekata sa tematikom romanse?

Iz pozicije gledaoca ja sam jedan težak mejnstrim, najčešće pustim triler. Malo sam prezasićena serijama pa se u poslednje vreme trudim da gledam filmove. Rado bih se prihvatila svega u čemu osetim da mogu da dam nešto svoje i da to nekome ko gleda film znači u životu. Ako bar jednog čoveka nešto što napravim dotakne Ili usmeri na neko promišljanje – meni je to više nego dovoljno. A što se tiče žanra, uvek je samo stvar scenarija.

Ko su ti uzori na filmu, svetski i naši? I da li smatraš da mladi umetnici treba da imaju uzore ili oni predstavljaju opterećenje u smislu ostvarenja autentičnosti izraza?

Moje shvatanje pojma uzora za nekoga ko je mladi umetnik možda malo odudara od klasičnog. Mene snažno inspirišu neke autorske ličnosti, je me kroz svoja dela sprovedu do kartarze. Takvi autori me intrigiraju i volim da analiziram njihov rad, ali ne i da pokušavam da ga imitiram. Džim Džarmuš je rekao u svojoj autobiografiji da originalnost više ne postoji, i da svaki snimljeni film pripada svima koji su ga videli. Volim taj citat jer se sa njim slažem, mene obrazuju i utiču na moj glas filmovi i autori koje volim, ali ne mogu reći da imam uzore. Znače mi žene rediteljke sa kojima osećam da imam neko razumevanje, jer nas nema previše u tom poslu. Vrlo mi je bilo ohrabrujuće iskustvo da radim sa Jasmilom Žbanić jer volim njene filmove i ona je snažna autorska figura koja se probila i to u ovoj sredini. Delim strast prema mediju koju sam videla da i ona ima i to mi je značilo. Jako me raduje pojava Kloe Žao, njeni filmovi mi puno znače, kao i Andrea Arnold. Na mene jako utiče i Sofija Kopola čije filmove sam puno puta ponovo gledala, ali i Ketrin Bigelou. Nekad mislim da idemo u pravcu njenog filma “Strange days”.

Koji su ti budući planovi, na čemu trenutno radiš?

Trenutno radim na jednoj stranoj seriji, kao drugi asistent režije. Paralelno sa time već nekih godinu dana pišem filmsku kritiku i filmske eseje. Volim analizu i ovakva vrsta rada mi jako prija. Takođe, razvijam i pišem svoj prvi dugometražni film, “Produženi vikend” koji sam napisala u velikoj meri zahvaljujući lockdown-u, ali i upravo asistentskom radu na serijama jer je iskustvo koje sam tamo pokupila inspirisalo začetak ove priče.