Zamislite jedno festivalsko veče na kojem sviraju NEU!, Stereolab, M83 i Ryuichi Sakamoto, a iza njih neko "remiksuje" filmski klasik "TRON" i onda ste možda na tragu onog što se tu dešava. A romansirana biografija filma ide ovako:

Protagonista ovog filma je robot Srećko koji je priredio žurku za svoje drugare, male kućne aparate, dok su mu šefovi bili u samoizolaciji. Bilo je tu svega, crne i bele tehnike, neki su se snimali mikrofonom, neki su se resetovali, bilo je i dima. Nije mnogo prošlo a oni su ga ubedili da ode na "plastičnu operaciju". I tu stvari kreću nizbrdo. A šta se na kraju desilo, ne smemo ni da vam kažemo. Bilo je to pravo "društvo debakla".

Kako je nastala ideja za spot Novi noj?

Spontano. Snimali smo nastup Roze za Huteneni hibrid u organizaciji Kišobrana i Pop depresije, i kikstartovala se ideja da odemo korak dalje i remiksujemo neke materijale koji su pretekli od prethodnog filma koji sam radio, tako da smo to sklopili u muzički film Novi noj. I fino je ispalo. Bio je to pogrešan korak u pravom trenutku.

Da li ponovo planiraš saradnju sa Rozom?

U svakom slučaju. Za par nedelja radimo skupa na festivalu Sajeta u Sloveniji. A nakon toga – đavo će ga znati.

Koju metaforu nosi ceo koncept, da li smo mi zapravo mali strojevi?

Nismo, mi još uvek učimo kako da živimo u simbiozi sa tehnologijom. Želje, nade i snovi su ono što ljude čini ljudima. A da li mašine mogu da misle, je semantičko pitanje: avioni lete, ali podmornice ne plivaju.

Hoće li nam svima uzrok smrti biti FOMO? (smeh)
Niti govora. Ja svoju decu učim da odgovorno koriste tehnologiju. Edukacija je presudna. Tehnologija jeste kreirana da nas angažuje i stvori zavisnost. Kad uskoro dostignemo stadijum kiborga i postanemo netizeni (citizen of the net) taj strah više neće postojati, jer ćemo biti sveprisutni. Kaže jedan, da će u budućnosti svako želeti da bude 15 minuta anoniman. E sad, tu se otvaraju neke druge nepogode, kao što je „nostalgija za događajima koji se nikad nisu dogodili“. Kada bi Fejsbuk bio mesto, bilo bi to jezivo mesto. A oni koji se plaše da će propustiti nešto, propuštaju život.

Klabing scena Beograda se vraća u normalu. Šta je to što joj nedostaje, a po čemu je jedinstvena?

Beogradski klabing je poseban po neverovatnoj energiji, lepim ali strogim ljudima, i pre svega po tom starom, fucnutom mačoru – Beogradu. Sceni nedostaje više DJ-ki i producentkinja, svega ostalog ima i previše.

Koliko se klabing u svetu razlikuje od našeg? 

Za trunku. Sem skupljih produkcija, boljih uslova, energija je ista. Neke bukinge smo čekali godinama, pa se uzbuđenje akumuliralo do granice pucanja. Na takvim nastupima bude mnogo intezivnije nego u sredinama gde se ti artisti mogu videti svake godine. A i beogradski klabing se tokom proteklih decenija izborio za svoje mesto na evropskoj sceni, imamo Drugstore koji je barabar sa bilo kojim svetskim klubom, sankrosanktni festival Apgrade, tako da smo bar u domenu klabinga deo sveta.

Omiljena žurka ikad?

Actress na Mutek festivalu u Meksiko Sitiju. I Morphosis u Dragstoru.

Kog svetskog DJ-a bi voleo da slušaš u Beogradu, a koji nije bio do sada kod nas? A i da VJ-
inguješ njegov nastup.

Aphexa Twina.

U čemu je lepota VJ-inga?

U mogućnosti da se vizuelno oplemeni koncert, performans, žurka, i da se sa muzičarima na sceni „sviraju“ fotoni, kolori, paterni, vektori, fraktali, partikli, meandri... Toni Halliday pevačica grupe Curve kaže da u svakom kreativnom činu ima nečeg seksualnog, tako da je spoj VJ-inga i DJ-inga kao „drugarski seks“.