Mnogo pije. Zapravo, pije non-stop. Ima jako problematičan odnos sa ženama. Na poslu nema dobru komunikaciju sa nadređenima, uglavnom radi na svoju ruku, van protokola i standardnih procedura. Ponašanje mu je krajnje nepredvidivo, a i prilično neprihvatljivo. Konfliktna je osoba, od prijatelja traži mnogo, a ne daje im skoro ništa. Vulgaran je, vrlo često vređa ljude oko sebe. I mi ga volimo.
Ne, nije reč o posrnulom adolescentu iz doma za maloletne prestupnike, već o novom tipu heroja iz srpskih krimi serija. O liku kog je, uprkos zdravom razumu, ovdašnja televizijska publika oberučke prihvatila i prigrlila. Bilo da je reč o „Državnom službeniku“ ili „Močvari“, u centru priče je čovek koji bi po svim pravilima današnjeg društva bio proglašen za manijaka. Ipak, kada se podvuče crta ispod svih okršaja po društvenim mrežama koji su se odnosili na pomenute serije, Lazar i Nikola su se vrlo brzo svrstali među najuglednije antiheroje srpskog televizijskog stvaralaštva. Serijali su stekli veliku i lojalnu publiku, epizode se gledaju po više puta, unutrašnji sukobi glavnih junaka otvorili su nam prostor da se zapitamo o nama samima: na šta pristajemo, na šta ne pristajemo, gde su granice između naših istinskih težnji i onoga što okolina od nas očekuje...
Ipak, teško je ne zapitati se kako se dogodilo da u vreme ekstremne društvene korektnosti u prvi plan izbiju karakteri koji su toliko nekorektni da je gledaoca neretko sramota zbog njihovih reči ili postupaka. Kako smo toliko zavoleli „loše momke“?
Odgovor se, između ostalog, verovatno krije i u preterivanju sa korektnošću. U poslednjih desetak godina praktično čitava filmska i televizijska industrija počele su da teže što široj publici, što je podrazumevalo da sadržaj treba da odgovara i deci. Nema nepristojnih reči, nema nasilja, nema seksa, nema pobede negativaca. Zapravo, nema ničega iz realnog života. Samo poučni sadržaji: ako budeš dobar, dobićeš peticu.
U prvo vreme ljudi su pomislili da to možda tako treba, da je dobro. Ali, kao i svaka druga, i ova inhibicija pokazala se kao sabijena opruga koja samo čeka da eksplodira.
Povratak noar likova svečano je otvoren u skandinavskim romanima, filmovima i serijama. Nakon nabildovanih i uglancanih junaka, odjednom smo se zagledali u inspektore sumnjivih etičkih normi koji su razvedeni, po čitav dan se drže za viski i imaju česte stomačne probleme. Na primer, Valander u tumačenju genijalnog Keneta Brane. Potom je i Netfliks, zver u svetu televizijske produkcije, nanjušio plen i počeo na svojoj megalomanskoj serijskoj traci da proizvodi nepristojne sadržaje za široku upotrebu. A onda je trend stigao i do nas.
Kad su se pojavile, serije „Državni službenik“ i „Močvara“ isprva su izazvale lavinu negativnih komentara zbog „neprikladnih sadržaja“. Te žene su gole, te muškarci su vulgarni, te ima nasilja... Vrhunac je predstavljala zamerka da Nikola Krsmanović, policijski inspektor iz „Močvare“, nema pravilnu dikciju. Ovo je bio okidač za drugu stranu: koliko ste u životu upoznali policajaca sa pravilnom dikcijom? Kako zamišljate krimi seriju bez nasilja? Zbog čega bi likovi trebalo da budu odlikaši? Gledajte Teletabise!
Holivudskom arhetipu „dobrog“ i „lošeg“ momka u više navrata dolazili su glave „nepravilni“ likovi, tako da današnja tendencija antiherojima, zapravo, ne predstavlja ništa novo. Čak i Klint Istvud, talentovani glumac i reditelj, višestruki oskarovac i verovatno najomiljenija figura producenata širom sveta, proslavio se ulogom prljavog inspektora Harija Kalahana koji je nosio pištolj veličine haubice i prvo pucao pa vikao „stoj“. U suštini, Lazar i Nikola razlikuju se od njega samo po tome što više piju i više su zainteresovani za žene.
Okej, za žene koje nisu njihove.
Negativnih komentara, naravno, još ima. Oni su uglavnom bazirani na osudi prevelike minutaže eksplicitnog nasilja i seksa, pa se tu nađe i poneka oštra kritika „predstavljanja čitavog ovdašnjeg društva kao devijantnog i dekadentnog“. Ovakav stav neodoljivo podseća na Staljina. Mlađa publika to verovatno ne zna, ali u vreme sovjetske crvene diktature, one Staljinove, tamošnja policija jednostavno nije uzimala u razmatranje mogućnost postojanja serijskog ubice jer je takav čovek mentalno oboleo, a mentalna oboljenja postoje samo u kapitalizmu – socijalizam je zdravo društvo u kom su svi ljudi srećni i tu se ne mogu pojaviti takvi monstrumi. Policajci koji bi otkrili serijskog ubicu bili bi sklanjani u zabiti da njihovu priču niko nikad ne čuje ili zatvarani u gulage gde im niko neće poverovati. Zato ne bi bilo preterano reći da pomenuta kritika predlaže obrazac po kom bi u domaćim serijama svi građani Srbije trebalo da su srećni, zdravi i plemeniti. Tu postoje samo dva problema. Prvi je što nije tako, a drugi to što je bez sukoba nemoguće napraviti dramski zaplet.
U mladim danima Holivuda i serijskih produkcija, istina, film je bio zadužen za umetnički utisak, a serije su predstavljale zabavu. Međutim, u jednom trenutku se ispostavilo da, kao novčano unosniji projekti, serije zaslužuju bolje scenariste, reditelje i glumce. Revoluciju je napravilo ostvarenje „Porodica Soprano“, o jednom sasvim običnom mafijaškom bosu, njegovim seansama kod psihijatra i ljudskim i neljudskim stranama svakog čoveka na ovoj planeti. Toni Soprano je na momente bio mudar, na momente plitak i površan, povremeno zverski surov, ali uglavnom zabrinut za porodicu... Bio je antiheroj koji je osvojio svet i promenio status serijskog programa na planeti. Od tada su i serije, a ne samo filmovi, zaduženi za naše male, lične samospoznaje, otkrovenja i popravke duše.
Zapravo, činjenica je da „korektni“ likovi u našim omiljenim serijama, zapravo, predstavljaju još jednu kariku u lancu nerealnih očekivanja koja imamo od sebe zahvaljujući imperativu sreće, uspeha i lepote uspostavljenom na društvenim mrežama. Televizija je na to samo dodala ideju da smo, ukoliko ne možemo da balansiramo posao, porodicu, prijatelje i ljubav, bezvredni i propali. Zato smo gromoglasnim aplauzom dočekali karaktere koji imaju još više problema od nas, ali na kraju pobeđuju. Lazar i Nikola su, zapravo, legalizovali postojanje običnog čoveka sa manama, lošim navikama, traumama, frustracijama i problemima u komunikaciji sa okolinom.
Ima li nekoga ko se ovde ne prepoznaje?