DA LI NETFLIXOV KONTROVERZNI FILM MOŽE DA PROMENI SVET? "Social dilemma" nam otkriva da naše odluke više nisu naše

Kako ste? Dobro? Loše? Onako? Ako bismo pokušali precizno da odgovorimo na ovo pitanje, vi ste tačno onako kako to želi algoritam društvene mreže koju pratite. Da, zvuči preterano, dramatično, apokaliptično, ali je tako. Vaše raspoloženje diktira program. I sve je manje mogućnosti da vi na to utičete. Ne, ne preterujem.

Ostavio sam telefon, otpio gutljaj kafe, a onda ga ponovo uzeo. Sunce je i dalje sijalo, a ja sam gledao u displej. Zašto, pomislio sam. Zašto?

Dok sam skrolovao, sunce se polako pretapalo u sivilo, a vedrina i optimizam raspršili su se u paramparčad pod talasom takozvane realnosti. Neverovatno, pomislio sam. Ovo što je oko mene, što mogu da pipnem i udahnem, nije stvarno, a stvarno je ovo što mi klizi po ekranu telefona. Kada se tačno svet okrenuo na naličje a da to nismo ni primetili?

Sofoklova zastrašujuća misao o veličanstvenosti i prokletstvu istovremeno je prolog kontroverznog Netfliksovog filma „Društvena dilema“ („Social dilemma“). Ovo ostvarenje, kažu mnogi, zapravo je najbolji horor koji se može pogledati na ovom servisu i to samo zato što je dokumentarac. Tamo pred kamerama stvarni ljudi – programeri, inženjeri, direktori i ostali magovi digitalnih veština – otkrivaju kako je nastao virtuelni, a opet sasvim stvarni demon koji se hrani našim životima. A mi ga još uvek mazimo i volimo.

Kada sam jednoj prijateljici pomenuo film „Društvena dilema“ i ono o čemu se u njemu radi, odmah je ispalila: „Ma, to znam. Znam da me prate, da čuju sve što pričam, vide sve što tražim, šta je tu novo?“ „Pogledaj svakako“, rekao sam joj. „Ne mogu, nemam vremena“, odgovorila je. „Nemaš vremena?“ „Nemam, znaš šta sve moram da završim.“ „Moraš?“ Ne mogu, nemam, moram. Da li da joj kažem da će u filmu saznati zbog čega je u životu uglavnom pokreću te tri reči, a ne, na primer, „hoću“, „mogu“ i „volim“?

Deset stručnjaka okupilo se u studiju i kamere su uključene. Ne deset tamo nekih stručnjaka, već ljudi koji su stvarali Fejsbuk, Tviter, Jutjub, Gugl, Pinterest... Oni su napisali one programe koji tačno znaju kad šta mogu da nam prodaju, kako da nas nateraju da za nečim čeznemo i, što je najvažnije, programe kojima je glavni zadatak da nas što duže zadrže prikovanim za displej. Među njima je čak i čovek koji je izmislio „lajk“. Svi oni napustili su svoje enormno plaćene poslove i osnovali pokret koji se bori za goli opstanak čovečanstva. Možda zvuči preterano, ali podaci koje su oni izneli zaista ne ostavljaju previše mesta za sumnju da su se stvari potpuno otele kontroli. Pod „stvari“ se misli na čovekovu kontrolu nad sopstvenim životom i osećanjima.

Ne pričamo ovde o poetičnim, fluidnim pogledima, psihologiji, filozofiji ili sociologiji. Pričamo programerskim jezikom, jasnim, preciznim i nadasve funkcionalnim. Završnica jednačine izgleda otprilike ovako: od čega zarađuju društvene mreže? Od našeg vremena provedenog na njihovim fidovima. Kako će zaraditi više? Tako što ćemo mi provesti više vremena skrolujući. Zbog čega algoritam utvrđuje šta će da vas animira, bilo na pozitivan ili negativan način? Zato da biste, umesto da živite, volite, igrate se ili radite, gledali u telefon. Društvene mreže nama ne prodaju ništa, ali oglašivačima prodaju naše vreme provedeno na fidu. Dakle, ne zanima ih da li zarađujemo, da li smo sposobni ili zainteresovani za bilo šta od proizvoda koji se reklamiraju. Zanima ih da ne gasimo displej. To je za njih živ keš. U skladu s tim, napravili su niz programa koji pažljivo prate naše živote, navike i težnje, da bi, prikupivši dovoljno podataka, u svakom trenutku znali šta da nam plasiraju na tajmlajn kako bismo ostali u digitalnom svetu. Svaki izlazak na slobodu je prekršaj.

Naravno, ovakav princip podrazumeva i opasno poigravanje našim emocijama. Kompjuter je vrlo brzo izračunao jednu stvar: kada ćete obavezno posegnuti za telefonom? Kad ste srećni? Dobro raspoloženi? Kada uživate u životu? Ne. Zakucaćete se za displej kada strepite, očekujete, kad vam nešto fali, kad se plašite. Ova matematika za veštačku inteligenciju predstavlja sasvim jasan putokaz šta treba da radi: vaš fid, sugestije, notifikacije i ostali predlozi sadržaja usmereni su na to da se osetite uskraćenim, nezadovoljnim i hitno potražite rešenje.

Ovaj proces u filmu je vrlo detaljno objašnjen u dokumentarnom delu, gde stručnjaci (koji su se pre toga mesecima konsultovali sa svojim advokatima) otkrivaju na koji su način dizajnirali programe za otimanje pažnje. U igranom delu, čitav proces ilustrovan je kroz jednu porodicu: najstariju sestru koja odbija da se utopi u digitalnom svetu, srednjeg brata koji je neodlučan, i najmlađe sestre koja pokušava da postane zvezda Instagrama, ali zbog nepravilnih ušiju i komentara na njihov račun postaje duboko frustrirana i željna zahvata estetskog hirurga.

Imamo li slobodnu volju? Ili nas je mašina tako dobro pročitala da ne samo što predviđa sve naše reakcije i postupke, već ih i diktira? Možda o tome najbolje govori činjenica da su dizajneri ovih algoritama odlučno deinstalirali sve aplikacije, pogasili sve notifikacije, a neki od njih čak i ograničili vreme korišćenja uređaja na nekoliko sati u toku dana.

Jasno, za ovako radikalne poteze potrebna je čelična volja. U realnosti današnjice, bila ona konkretna ili virtuelna, teško da ćemo svi pobacati telefone u prvi kontejner. Ipak, nakon gledanja „Društvene dileme“ jedna stvar će svakako početi da se menja – naša svest. Od ovog trenutka, svaki put kada osetite želju da kompulzivno skrolujete po društvenim mrežama, znaćete da to radite zato što vam je to naredio algoritam za pravljenje novca. Tuđeg novca. Od vašeg slobodnog vremena.

To bi trebalo da bude jedan sasvim solidan prvi korak, a znamo već da i put od hiljadu milja počinje prvim korakom.