"PREVIŠE DUGO SAM BIO KLINAC SA ULICE" Put do uspeha Galeba Nikačevića nije bio lak, a onda je rešio da to promeni

Tvoje novinarsko putovanje započelo je na TV Metropolis. Kako gledaš na ceo taj evolutivni put, od uličnih anketa do postajanja jednog od najznačajnijih novinara, urednika i podkastera, ne samo u Srbiji, već na celom Balkanu? 

Čudno je, u suštini, jer je to nešto što primećuju svi drugi sem mene. Za mene je to bilo odrastanje, deo svakodnevice. Celoga života manje-više radim jedan te isti posao koji je evoluirao kako su se okolnosti menjale, kako je tehnologija napredovala, ali je suština ostala ista. Nemam drugi život da u odnosu na njega poredim ovo dosadašnje, pa s obzirom na to da je ovo jedina stvarnost koju poznajem, za mene je ona normalna i prosečna. Mnoge stvari koje su drugima možda neobične za mene su deo scenografije koji je, što se mene tiče, oduvek bio tu. Valjda je ovo veoma dug i komplikovan način da kažem da se živ čovek na sve navikne, pa mu ništa ne deluje kao nešto previše važno ili inovativno.

Ponekad me, doduše, pukne taj „vau“ efekat, ali on traje svega jedan trenutak, onako, u pola koraka ili polja gutljaja kafe, niotkuda i ubrzo nakon toga se stvari vrate u normalu. Podkast, doduše, nešto je drugačija stvar u odnosu na sve ostalo. Ovo je prvi put da osećam da se stvari realno menjaju jer se dešavaju previše brzo i za mene. Ne stignem ni da reagujem na njih, a već se deset nekih novih stvari desilo. Osećam da postaje veće od mene i čudno je osećanje jer samo radim ono što volim i kako mislim da treba, uglavnom intuitivno. Možda će neka naknadna pamet da mi kaže šta se ovo sada dešava, ali ja trenutno samo idem iz dana u dan i nisam siguran u čemu je fora. Uglavnom se trudim da odagnam iz sebe „imposter syndrome“ i sve vreme se plašim da će neko viknuti car je go.

Kako je započela tvoja karijera na MTV-ju?

Pazi, nisam siguran koliko bih ja to uopšte i nazivao karijerom jer nije to tamo bilo ni preterano sjajno ni blistavo. Ali je svakako u jednom trenutku za jedan mali broj ljudi imalo smisla i meni je mnogo značilo kao veliko životno iskustvo, lekcija, ali i kao period kada sam počeo malo ozbiljnije da se upoznajem sa stvarnošću koju smo tada živeli. Bum MTV Adrije je nešto što je danas teško pretočiti u reči. Nije bilo Facebook-a, nije bilo YouTube-a, (prvih nekoliko godina, kasnije su se pojavili i to je bio početak kraja MTV-a), bio je My Space, svi su koristili HTML i Srbija nije još uvek bila na šengenskoj listi. To jest, nismo mogli da putujemo i za svaku zemlju nam je bila potrebna viza, pa su bili ogromni redovi ispred ambasada, a za veliki broj zemalja nam je bila potrebna i tranzitna viza, ukoliko smo morali da prođemo kroz tu zemlju ako nam je na putu do destinacije.

Tako da je na neki način MTV bio signal da nas svet vidi i prepoznaje. Kada razumeš poslovnu dinamiku, shvatiš da to nije bilo tako, ali nema veze, u našim glavama jeste, i to je bilo dovoljno. Ja sam pre toga samo jednom u životu putovao avionom, a ubrzo nakon toga sam na čuvenim dodelama nagrada u bekstejdžu pio pivo sa tada (a neki su i sada) najvećim svetskim zvezdama. Ali MTV je došao u svom zalasku i to je bila muka sa kojom smo se borili sve vreme. Svet i ja u njemu bili smo sasvim drugačiji u to vreme. I sa tog aspekta, MTV je zaista mnogo značio. Ali se MTV desio kao prirodan nastavak onoga što sam radio, pre svega u svetu muzike. Govorio sam o muzici, pisao o muzici, organizovao sam koncerte, vodio klubove, to jest program u klubovima, a hip hop je još uvek bila andergraund kultura, verovala ili ne. I MTV je za mene bio prilika da se izvučem iz učmalosti sredine u kojoj sam se nalazio. Ili sam barem tako mislio. Prvi posao u inostranstvu, plata u evrima, međunarodna mreža, stvarno sam mislio da je to to. Ali MTV je bio u zalasku, nikada nije zaista uzeo maha na ovim prostorima, teško je bilo komercijalno pomiriti region, posmatrano muzički. To je došlo tek sa YouTube kulturom i savremenom tehnologijom koja je omogućila masovnu produkciju muzike.

Kulture su tada još u velikoj meri bile „nacionalne“ pa je bilo previše rano za projekat „regiona“. Mnogi su propali na tom polju, ne samo mi. A i ta plata u evrima bila je smešna i ugovor sam morao da obnavljam svakih šest meseci. Bilo je to vreme neprestanog putovanja autobusom za Ljubljanu i nazad. Samo u periodu od januara do maja 2006. godine prešao sam više od 20.000 kilometara autobusom u noćnim turama. Moja glamurozna ideja o uspehu i slavi završila se kostoboljom od spavanja na autobuskim sedištima „Niš ekspresa“ i stvaranjem poznanstava za razim švercerima i drugim sumnjivim tipovima koji su bili redovni na toj liniji u noćnim smenama. Danas su to dragocena, živopisna i romaneskna sećanja.

Kako se dogodio prelazak na VICE? 

Prelazak na VICE se desio, iskreno, naprasno. To, u stvari, nije ni bio prelazak. U to vreme sam bio bez posla, bez novca, već 4 godine nisam imao redovan posao, još od otkaza na MTV-ju, kada sam bio otpisan kao višak u fazi skraćivanja troškova. Bio sam jedan od urednika programa u Domu omladine Beograda, gde smo organizovali na stotine koncerata u tom periodu, ali je to sve bilo iz ljubavi, jer nisam imao platu. Više je bio način da budem društveno koristan, da održavam kontakte u životu, da budem u toku i radim ono što volim, ali stvarnost je bila takva da nisam imao kinte. U to vreme planirao sam da odem na kruzer da radim kao konobar. I skupljao sam lovu za tu akciju, planirao je, i taman kada je to trebalo da se desi zvonio mi je telefon, u pitanju je bio moj budući urednik koji me je pitao: „Pre nego što odeš, hajde da odemo na piće. Ne znam da li si čuo za jedan brend, zove se VICE.“ I tako je počelo.

Koliko je bilo zahtevno baviti se, u tom trenutku, tabu temama u Srbiji?

Životna iskustva, porazi i razočaranja koja sam sabrao do tog trenutka u životu učinila su me pomalo otpornim na reakcije drugih, pa mi i nije bilo mnogo važno niti sam razmišljao da li je nešto tabu ili nije. Uopšte nisam posmatrao stvari na taj način. Samo sam pronalazio ono što mi je delovalo zanimljivo, neobično, nepoznato, drugačije od uobičajenih matrica pričanja priča na ovim prostorima. Sa limitiranim budžetima i vrlo malim vremenskim prozorima za stvaranje, pravili smo najbolje što smo umeli i, pravo da ti kažem, neke od tih stvari su bile jebeno dobre. Bila je i tona sranja, ali to ide u rok službe sa produkcijom kakvu smo imali. 

Fakultet si upisao u 26. godini. Kako je došlo do toga?

Upis se dogodio baš u periodu kada je postalo jasno da od MTV karijere nema ništa. Previše dugo sam bio klinac sa ulice i to više nije imalo smisla. Život je dolazio po svoje, a ja ga nisam razumeo. Nisam razumeo šta mi se dešava, zašto mi se to dešava. Nisam imao dovoljno jaku moć artikulacije misli. Osetio sam negde duboko u sebi da mi nešto nedostaje, da nešto nije u redu i da postoje neke velike rupe u znanju i razumevanju sveta oko sebe koje mi onemogućavaju da idem dalje, da napredujem, da rastem i da se razvijam. Sa poslovnim ambicijama koje su pale u drugi plan, okrenuo sam se, prvi put u životu, sebi. I tada sam video te ogromne praznine u znanju. Rešio sam da uradim nešto povodom toga. Tako je počelo.

Kako si došao na ideju osnivanja podkasta? 

Pa nije to toliko ideja koliko je bilo samo logičan sledeći korak, ako se uzme u obzir sve što sam do sada radio i ono što me je privatno okupiralo poslednjih nekoliko godina (podkasti). Pokušavao sam da pokrenem podkast gde god da sam bio, još od 2014. godine, ali sam uvek bio zaštitno lice i nisam imao zeleno svetlo za tako nešto. A iskreno, nije baš bilo ni sluha za te stvari. Na sva usta sam govorio kako će ovo biti „next big thing“ i uglavnom su mi se smejali. „Ko će, bre, tebe ili nekoga da sluša dva sata kako govori“, „ljudi nemaju toliko pažnje“, „svi žele samo brzo i atraktivno“ itd. Tada sam ja to nazivao „late night radio“ jer reč podkast nije bila ustaljena. A nije da je to bila neka moja radikalna zamisao. Prosto su signali bili jasni jer je već od 2017. podkast počeo da raste velikom brzinom. Danas, ako živite u višespratnici, verovatno poznajete troje komšija koji imaju svoj podkast. I to je dobra stvar, ako mene pitaš.

Kod nas se podkast scena polako razvija. Ipak, neke podkast emisije su uspešnije od drugih? Da li bi mogao da izdvojiš određene činioce koji utiču na uspeh?

Istrajnost. Konzistentnost. Jasna ideja šta želiš i vera u svoj proizvod dovoljno jaka da preživiš greške i osudu i podsmeh drugih. Ako imaš ove elemente - to je to. Ali broj jedan je: objavljuj epizode. I ako je loša epizoda, termin ne sme da se preskoči. Šta god da se desi - izgovora nema, jer epizoda mora da ide.

U svom podkastu ugostio si brojne istaknute ličnosti iz domena umetnosti, kulture, aktivizma, biznisa itd. Koliko se u proseku spremaš za jednu emisiju? 

Sve zavisi. Nekada su teme o kojima znam dosta pa mi priprema uopšte ne treba. Nekada je sagovornik takav da je najbolje naći se u nebranom grožđu i voziti kako se stvari odvijaju (mada se ovo baš retko dešava i veoma je stresno, nikome ne preporučujem), a nekada mi je bilo potrebno i po nekoliko nedelja da pročitam svu neophodnu literaturu da bih mogao da razumem oblast i određene pojmove taman toliko da mogu da usmeravam razgovor i da pratim njegov tok i da u svakom trenutku znam šta se dešava. 

Kakvu budućnost novinarstva predviđaš? U svetu i kod nas?

Novinarstvo će opstati, u to nema sumnje, ili ćemo mi kao civilizacija doživeti ogroman krah. Stvar je samo u tome da novinarstvo mora da evoluira i da pronađe način kako da se bori protiv alata koji neće nestati jednom kada je uveden u društvo. Spin, lažne vesti, „native“ sadržaj, amatersko novinarstvo (društvene mreže, prvenstveno Twitter), nedostatak odgovornosti i imperativ brzine, sve su to relativno novi fenomeni sa kojima se u ovom i ovakvom obliku nismo suočavali ranije. Oni jesu u nekim svojim rudimentarnim formama postojali i ranije, ali u ovim razmerama ne. Sa druge strane, isti ti alati su nam omogućili da osvajamo nove prostore slobode, kao što je podkasting. Život uvek pronađe put, tako da za novinarstvo ne brinem. Najveći problem biće kako povratiti urušeno poverenje kod publike. 

Tekst: Vanja Ratković