EMILI, SABERI SE! Neki smatraju da je ova serija novi "Seks i grad", a evo zašto je MRZE i oni koji je VOLE

Francuska kritika dočekala je ovu seriju na krv i nož. Što nije neočekivano, jer Francuzi dočekuju na krv i nož uglavnom sve što nije francusko. Posebno ako se dešava u Parizu. Ipak, postoje dublji razlozi zbog čega o "Emili u Parizu" niko ne zna šta da misli.

Na prvi pogled, ovo je serija koja bi većini žena trebalo da se svidi, kao što je to bio slučaj sa prethodnim ostvarenjima iste autorke (Younger, na primer). Ženska snaga, mnogo, mnogo mode, prelepi prizori Pariza... Ali, već u prvoj epizodi gledaocu postaje jasno da ga nešto iritira. Stvar je, zapravo, prilično uobičajena u današnje vreme: "Emili u Parizu" je toliko opsednuta estetikom, da propušta da uradi glavnu stvar - da nam ispriča priču o liku za koji ćemo se vezati.

Trebalo bi da nas šarmira Emilin "traži i daće ti se" stav, da saosećamo s njom kad je njene užasne francuske kolege preziru. Ali, kada se zađe iza iskričavih dijaloga i veselih šešira, Emili je lik za kog je stvarno teško vezati se. To je ona presamouverena, prepotentna koleginica iz života svakog od nas, koja je toliko ubeđena u svoju ispravnost da do nje ne dopire ništa drugo. Na primer, u dobronamernom komentaru da nije trebalo da očekuje da će uplesati u francuski posao a da pritom ne zna ni francuski jezik, ona vidi nerazumevanje, a ne sopstvenu aroganciju. Možda bi to trebalo da nam bude šarmantno kao samosvest jedne žene, ali ne ide to tako. Kad tome dodamo nekoliko užasnih francuskih stereotipa, kao i prilično naivno predstavljeno funkcionisanje društvenih mreža, gledalac se oseća potcenjeno.

Teško je "pobeći" u svet u kom dominira sebična heroina koja je otelotvorenje najgorih stereotipa o milenijalcima i Amerikancima, kad se u stvarnom svetu takvo ponašanje nalazi na svakom ćošku i ima mnogo teže posledice nego što je to gubitak pratilaca na Instagramu. Zbog toga ova serija u gledaocu budi osećaj da ga neko zavlači, nudeći mu svetlucave parčiće predivnih lokala, zgodnih francuskinja i francuza i otmenih odevnih komada. Ali, nije to eskapizam. Eskapizam je priča o tome da iako stvari nisu uvek sjajne, postoji način da se u svemu pronađe nešto optimistično, što će probuditi najbolje u ljudima.