Režiser NIKOLA STOJANOVIĆ: Ukoliko se baviš FILMOM, nigde nije lako

"Od malena sam voleo filmove, skoro svaki dan smo iznajmljivali neki film iz video kluba. Posebno su mi bili interesantni oni koji dođu sa dodatnim materijalima, “Behind The Scenes” dodacima, intervjuima sa autorima i slično. Bilo mi je fascinantno da vidim kako izgleda proces pravljenja. Trenirao sam parkur, u parkur kulturi su “klipovi” dosta bitna stvar, pogotovo su bili bitni u to vreme. Nekako sam se tu nametnuo kao dežurni snimatelj i montažer, tako sam u stvari prvi put krenuo da se bavim filmom. Pravljenje klipova mi je bila najomiljenija stvar. Za potrebe snimanje klipova sam kupio prvu kameru, kamkorder Samsung HMX h100p. Provodio sam bezbroj noći u montaži, u Sony Vegasu, praveći deset različitih varijanti klipova, od istog materijala. Tako sam shvatio da je film definitivno ono čime hoću da se bavim. Počeo sam da snimam i druge stvari, porodicu, prostore, i shvatio da je režija ono što me u stvari interesuje. Nastavio sam i sa montažom, maltene sve filmove koje smo radili do sada sam i montirao. Išao sam u škole filma, na sva predavanja koja sam mogao, festivale, interesovanje mi je sve više raslo. Posle par pokušaja upisao sam fakultet", govori Nikola.

"Postoji bezbroj filmova koje volim, kao i bezbroj reditelja koje cenim i na koje se ugledam. Obično se pred svaki film zalepim za neke filmove ili reditelje koji mi se tada dopadaju. Nekako se na njih najviše ugledam za taj konkretni film na kom radimo. Postoji aplikacija Leterboxd, na kojoj pravš listu filmova koje si gledao i šeruješ sa prijateljima. Postoji opcija da se ostave četiri omiljena filma. To mi je baš bilo teško. Teška je odluka da se opredeliš za četiri, a kamoli za jednog. Tamo mi u ta top četiri stoje Submarine Ričarda Ajoadea, American Honey Andree Arnold, Darjeeling Limited Vesa Andersona i Punch Drunk Love Pola Tomasa Andersona. Mada bi bez problema mogla da budu neka četiri potpuno drugačija filma. U poslednje vreme sam gledao i baš su mi se svideli “Yi YI” Edvarda Janga, “Buffalo 66” Vinsenta Gala, i Zajdlovi filmovi."

Kako se Nikola bavi i režijom muzičkih spotova, pitala sam ga na koji način pristupa njima a na koji način filmu.

"Filmovi koje radimo su uglavnom utemeljeni u nekom realizmu, što za nas znači razna ograničenja koja sebi postavimo. Često u procesu pravljenja filma dobijemo ideje, nađemo kadrove, kostime, lokacije, kojima smo oduševljeni, ali se ne uklapaju u to što trenutno radimo. Sve te stvari kojih se uzdržavamo, sve što smo hteli, a nismo, to uradimo u spotovima. U njima nam je pristup dosta slobodniji, mnogo su nam stilozovaniji u odnosu na filmove. Zbog toga mi prija da radim spotove, jer to dođe kao strava odmor od igranih filmova, tu se poigravam baš sa svime, radim nešto potpuno drugačije u odnosu na filmove. Nema ponavljanja tejkova po 15 puta, nije prisutna ta količina stresa i napetosti kao na snimanju filma. Radikalne stilizacije smo oživljavali u spotovima, dok su za sada filmovi težili ka realizmu."

Dokumentarac Drenjine imao je nedavno svetsku premijeru na Beldocsu (gde je osvojio i posebno priznanje). To je intimni portret njega, njegove porodice. Kako ističe, ovakva tematika ne zahteva nužno dokumentaristički pristup.

"Ne smatram da zahteva dokumentaristički pristup, ali je sigurno da bi igrani film o tome bio nešto potpuno drugačije. Dragoceno mi je što smo snimili ovaj film, jer je naš život, vreme u kom živimo zauvek zabeleženo i sačuvano na filmu. Tu vrednost ne bih mogao da dobijem da sam ovu temu obradio kroz igrani film. Drenjine su nastale kao ispitni film na trećoj godini studija, iz predmeta dokumentarni film, tako da je ova priča baš bila namenjena da se snimi kao dokumentarac. Presrećan sam zbog premijere i priznanja na Beldocsu. Pogotovo zato što je film toliko ličan i intiman, pa sam se plašio da li će komunicirati sa običnim gledaocem koji ne poznaje moju porodicu. Ipak, sve je ispalo kako treba, bilo mi je divno, emotivno, kada smo porodično izašli na binu pred publiku."

A da li je i budžet imao uticaja na odluku o doku formatu?

"Budžet sada nije imao veze sa tom odlukom. On je naravno uvek problem - zato često u ranim fazama rada na filmu odbacujemo mnoge ideje koje zahtevaju “velik budžet”. Mada, budžet nam je dosta apstraktan pojam, pošto ga maltene nismo imali za filmove, a opremu smo imali sa fakulteta. Ekipu su činili kolege studenti, dok su glumci radili besplatno. Tako da budžet kao pojam i problem nas tek čeka i tome se uopšte ne radujem. Drenjine su snimljene bez budžeta, sa mojim fotoaparatom. Par dana pred ispit, što i nije baš za pohvalu. Tako da budžet koji smo imali od fakulteta za film, na kraju nisam ni uspeo da podignem, jer sam zakasnio sa tim.

Njegov kratki igrani film Šerbet dobio je sjajne kritike i osvojio nagradu na filmskom festivalu u Sisku. Kako Nikola kaže, nagrade nisu neophodne za uspeh u prvim koracima.

"Ne mislim da su neophodne, ali mogu mnogo da pomognu. Meni su prve nagrade mnogo značile, jer su mi bile potvrda da radim nešto kako treba. Pogotovo što sam upisao fakultet tek iz trećeg pokušaja, samopouzdanje koje sam izgubio sa odbijanjima mi se povratilo sa priznanjima. Tako je i sada, a tu je i ta druga dimenzija, da drugi ljudi isto imaju neku vrstu potvrde da to što radimo “valja”. Npr., sada kada smo izlazili na konkurs za FCS, priznanja i nagrade su nam dale vetar u leđa. Verovatno nekome ko sedi u komisiji, pored projekta sa kojim izlaziš, te nagrade predstavljaju neku vrstu potvrde. Takođe, priznanja i učešća na festivalima omoguće da tvoj film vidi što više ljudi, što mislim da je jako bitno i dragoceno kad si na početku."

A kako gleda na rastući diktat političke korektnosti na filmu, ali i drugim vidovima umetnosti?

"Deluje mi da bi najlakše bilo napraviti generalizaciju i samo reći da je politička korektnost u svim svojim značenjima loša. Ali postoje mnogi problemi i nepravde koje treba ispraviti. A često se kao prvo rešenje nameće ta politička korektnost, ili se pokušaji u rešavanju tih problema etiketiraju kao politička korektnost. Mislim da većina festivala i gledaoca na kraju dana traži autentičnost i dobar film, a to mi potvrđuju mnogi filmovi koje sam gledao na festivalima. Dobro je što se daje pažnja filmovima, državama, grupama koje do sada nisu bile dovoljno zastupljene. Mislim da se time dolazi do novih priča, novih perspektiva, pristupa, što je dobra stvar. Tu se sad nameće pitanje da li uopšte, i u kojoj meri, dati prednost toj “pozitivnoj diskriminaciji”, u odnosu na neki “čisti kvalitet” filma. Napraviti taj balans mi deluje jako teško. Mislim da može da kreira veliku frustraciju kada neki film dobije prednost samo zbog, npr., trenutne političke relevantnosti, u odnosu na neki film koji je “bolji” po nekim “filmskim kvalitetima”. Onda s druge strane, da uzmemo Oskare za primer, Ketrin Bigelou jedina žena koja je za 90 godina postojanja Oskara, dobila Oskara za režiju. Ipak, mislim da nam samo taj primer demonstrira da postoji neki duboko ukorenjen problem koji treba ispraviti. A put do rešenja tih problema je izgleda često kroz političku korektnost, ili se svaki pokušaj u ispravljanju toga izjednačava sa poličkom korektnošću. Politička korektnost, u tom svom ozloglašenom značenju, može da ubije raznolikost i autentičnost. Da napravi neki šablon koji se traži, da filmovi svi liče jedni na druge, da bi zadovoljilli te kriterijume koji su uspostavljeni. I u tom smislu smatram da nikako nije dobra. Ali, mislim da festivali i gledaoci, to vrlo lako prepoznaju i da to nije nešto što ih zaista interesuje.

S obzirom na stanje u kinematografiji kod nas, ipak nije razmišljao o odlasku preko.

"Ukoliko se baviš filmom, gde god da si, situacija nije baš laka. Ja bih najviše voleo da snimam filmove ovde, i da pričam o tome što najbolje poznajem, ali takođe me privlači i snimanje filma o nečemu što mi nije toliko poznato. Deluje mi da svuda moraš da se boriš za svoj film, da se lomiš da nađeš pare za film, da ga plasiraš itd. U velikim industrijama je sve dobro uspostavljeno, ali mi deluje da ti je onda teže da se probiješ, da ti se ponekad nameću pravila koja ne želiš da prihvatiš. Većina velikih dugometražnih filmova koji se snimaju na ovim prostorima su koprodukcije, tako da ti svakako na nekin način i odlaziš u inostranstvo da bi snimio film. Ne znam da li bih to nazvao baš entuzijazmom, ali to nešto, ta potreba da ispričaš priču, da pređeš tolike prepreke... Da uložiš toliko vreme, da bi ispričao svoju priču, to što te tera, to je ključno. Gde god bio."

Ono na čemu trenutno radi jeste priprema diplomskog filma.

"Trenutno sam u produženim pripremama diplomskog filma pod nazivom Dok ne Sagorimo. U pitanju je kratki igrani film, za koji smo podržani na konkursu FCS-a. Film radimo u produkciji Non-Aligned Filmsa, ekipa je ista, scenariskinja je Nađa Petrović, direktor fotografije Mladen Teofilović. Sinopsis je sledeći: Sara (15) odlazi sa majkom i bratom na babin pomen na selo. Malo, mirno vojvođansko mesto okupirano je izgradnjom nove železničke pruge. U borbi sa svojim strahovima, nesigurnošću i kiptećom seksualnošću, Sara utehu pronalazi u građevinskom radniku Milanu. Trebalo je da snimamo na leto, ali smo zbog situacije odložili za sledeću godinu. Čekam i premijeru kratko igranom filma Sve Kako Treba, dok Šerbet još uvek ide po festivalima, a Drenjine su tek imale premijeru, pa se nadam da će i one imati dug festivalski život. Takođe me raduje misao o fizilčkom odlasku na festivale, ali nisam siguran kada će to biti moguće. Izaći će i spot za grupu Turisti, koji smo snimali prošlog leta. Polako radimo na scenariju za debitantski film. Iako mi prija pauza, nervozno jedva čekam snimanje novog filma.