NIKAD VIŠE NEĆEMO RADITI U KANCELARIJI OD 9 DO 5: Ni posle pandemije se ne vraćamo na stari režim

Normalno je ustati kad zvoni alarm, a ne kad se naspavamo. Normalno je voziti se u proseku 75 minuta dnevno kroz pakao saobraćajnog špica prevozom ili sopstvenim automobilom i za to vreme izgubiti sve živce namenjene tom danu. Normalno je sedeti usidren za radnim stolom pred monitorom minimum osam sati i time uništavati kičmu, vid i muskulaturu. To čoveka čini kreativnim i produktivnim, zar ne?

Promena preko noći

Pandemija nas je naterala da nosimo maske i prestanemo da se grlimo s ljudima, ali i da se duboko zamislimo nad time šta radimo sa sopstvenim životom. Zbog čega, u eri opšteg blagostanja čovečanstva, kad svega ima napretek - svet nikad nije bio bogatiji - a tehnologija omogućuje da se dve trećine posla praktično obavi samo, najveći deo dana posvećujemo onome što nas uništava? E, pa, hteli ili ne, s tim upravo prestajemo. I to zauvek.

Tema balansiranja između posla i života uvek je raspaljivala strasti. Da li fleksibilno radno vreme povećava produktivnost? Ili je odličan način za zabušavanje? Ovu debatu je udarcem šakom o sto prekinuo korona-virus. Odjednom, umesto da svakog dana idemo na posao, rečeno nam je da bolje ostanemo i radimo od kuće.

Iako se većina tome brzo prilagodila, ekonomske posledice na tržište rada su užasavajuće. Milioni ljudi su "furlough" (nisam znao ni za ovu reč do početka pandemije), što znači da su na neplaćenom odsustvu, a ne zna se da li će se vratiti, dok su stotine hiljada u strahu da će ostati bez posla, pošto kompanije zatvaraju radnje i restrukturiraju se da bi finansijski opstale.

U toj situaciji, glavna urednica britanskog "Meri Klera", Andrea Tompson, udružila je snage sa najvećom planetarnom poslovnom mrežom "Linkedin", kako bi pronašla odgovor na pitanje kakav će ishod sve ovo imati za običnog čoveka. Rezultati su, nežno rečeno, iznenađujući: Tri od 5 rukovodilaca i zaposlenih danas smatraju da je radna nedelja od 9 do 5 apsolutno stvar prošlosti. Oni budućnost vide u neuporedivo fleksibilnijem pristupu, koji bi podrazumevao mešavinu gde se barem 3 dana radi od kuće. A onda su se pojavili i drugi dokazi da smo predugo odlagali napredak.

Brojke ne lažu

Više od polovine, tačnije 59% radnika, reklo je da će, i kad se izolacija završi, tražiti posao koji može da se radi i od kuće. Četvrtina je rekla da bi joj odgovaralo da u kancelariju ide dvaput nedeljno, a četvrtina triput. Takođe, skoro svi ispitanici potvrdili su da im samo to što se ne voze do posla više od sat vremena dnevno omogućuje da završe sve svoje obaveze i posvete se poslu u potpunosti.

Anketa je pokazala da se 47% zaposlenih plaši da će povratak u kancelarije ponovo uništiti balans između posla i života koji su uspeli da naprave tokom izolacije.

Iako su stariji u mnogo većoj opasnosti od korona virusa, samo 2% mladih, između 16 i 24 godine, odgovorilo je da bi volelo da se vrati u kancelariju kad se pandemija završi. To je možda i najbolji dokaz da je sa dosadašnjim principom od 9 do 5 gotovo, s obzirom na to da se Generacija Z, čije vreme upravo dolazi, gnuša sedenja u ofisu.

Manji troškovi i ugljenični otisak

S obzirom na brojke, više je nego jasno da dosadašnji pristup poslu ne odgovara radnicima. Verovatno nikad i nije. On je nastao u vreme kad je sistem muškarca gurao da se posveti karijeri, a ženu da se okrene domaćinstvu. Osim toga, radnu nedelju od 40 sati ustanovio je Henri Ford, i to samo zato što je dotadašnje pravilo bila šezdesetočasovna. Sada svi imaju iste šanse: muškarci, žene, pa i osobe sa posebnim potrebama.

Da li to znači da smo upravo na pragu velike promene?

Emili kaže da jesmo. "Razgovarala sam sa velikim brojem industrijskih lidera koji kažu da ih je pandemija naterala da ponovo razmisle o fleksibilnom radnom vremenu - primetili su da je veliki broj zaposlenih bio srećan što može da radi od kuće, nivo produktivnosti je ostao visok, a dobili su i šansu da smanje troškove. Na primer, više im nisu potrebni veliki poslovni prostori."

Čak i direktori su srećni što više ne moraju da idu na toliki broj međunarodnih sastanaka, a o radnicima koji svakog dana u špicu putuju na posao i s njega da ne govorimo. Globalno gledano, fleksibilni pristup poslu bi mogao višestruko da smanji ugljenični otisak na planeti.

Pored toga, kaže Emili, stotine hiljada ljudi koji traže posao sada posebnu pažnju obraćaju upravo na stav poslodavca o radnim satima i obaveznom dolasku u kancelariju.

Spas za ženu

Pre pandemije u većini domaćinstava je važilo nepisano pravilo da su kućne obaveze pretežno u rukama žene. A da li se to promenilo otkad su muškarci po ceo dan kod kuće? E, pa, radujemo se da ovo objavimo, jeste.

Sada više od trećine muškaraca provodi preko dva sata u obavljanju kućnih poslova (kuvanje, čišćenje, pranje sudova, šetanje psa...) tokom radnog dana, što je potvrdila i polovina žena. Razlog ovome je, najverovatnije, to što sada sede kod kuće i vide koje sve obaveze tu postoje, pa rešavaju da deo tereta ponesu i sami. Žene kažu da više nego ikad imaju osećaj da su sa svojim partnerom tim.

Ova kulturološka promena je velika pobeda. Oduvek smo se zalagali za ravnopravnost na poslu i jednaku raspodelu obaveza i zarada, ali, to je jednako važno, ako ne i važnije, kod kuće.

I? Šta sad?

Uprkos (ili da kažemo: zahvaljujući) promenama u pristupu poslu tokom izolacije, većina nas je otkrila sasvim nove - i bolje - načine da uradi svoj posao. Industrije i kompanije svakako će morati da prate ovaj trend uspostavljanja ravnoteže između posla i života. Rad od kuće je - i ostaće - poželjan. Štaviše, čini se da će on postati uobičajeno očekivanje onih koji traže posao. Da pojednostavimo: ne želimo povratak starog načina života. Želimo da se oprostimo sa neravnotežom koju nam je posao stvarao u životu. Jednom za svagda.