U KRV ŽRTAVA DODALA JE ČOKOLADU, MESILA KOLAČE PA DELILA KOMŠIJAMA: Njeni zločini su jezivi, a razlog ledi krv u žilama

Kada je reč o nasurovijim ubicama svih vremena, Leonarda Ćanćuli suvereno se drži u samom vrhu zahvaljujući strahovitim zločinima od kojih bi se mnogima prevrnuo želudac. Ona je tokom 1939. i 1940. počinila niz ubistava, a priča koja se krije iza svega toliko je jeziva da ledi krv u žilama.

Ponovo su se preselili, ovaj puta u Koređo, gde je Leonarda otvorila sopstvenu prodavnicu. Meštani su je cenili kao vrednu i dragu ženu, brižnu majku i prijatnu komšinicu.

Umrlo joj je desetero dece

Leonarda je tokom života ukupno 17 puta bila trudna, ali je imala tri spontana pobačaja. Desetoro dece umrlo joj je u mlađim godinama. Stoga je često bila previše zaštitnički nastrojena prema ostalih četvoro. Posebno se bojala predviđanja jedne proročice koja joj je rekla da će se udati i imati decu, ali da će joj sva deca umreti. Sujeverna kakva je bila, Leonarda je otišla do druge proročice koja joj je pregledala dlanove i rekla da u jednom vidi zatvor, a u drugom zločinački azil.

Počela je da ubija kako bi sačuvala sina

Krajem 1939. godine saznala je da najstariji sin Đuzepe planira da se pridruži italijanskoj vojsci. Počeo je Drugi svetski rat, a Leonarda je bila odlučna da spreči najdražeg sina da ode na bojište. Zaključila je kako za spas svojeg sina neko mora da podnese žrtvu. Njene žrtve su bile tri sredovečne žene. Prema nekim izvorima, žene su dolazile kod nje tražeći savet jer se navodno i Leonarda bavila proricanjem budućnosti. Počela je da planira njihovu smrt.

Prvu žrtvu poslala u Pulu

Njena prva žrtva bila je Faustina Seti. Kod Leonarde je dolazila tražeći da joj pomogne da pronađe muža. Ćanćuli joj je rekla da se pravi čovek za nju nalazi u Puli, ali naredila joj je da nikome o tome ne govori. Nagovorila ju je i da porodici i prijateljima napiše pisma i razglednice, koja će kasnije poslati kad stigne do Pule. Na dan putovanja, Seti je poslednji put došla kod Leonarde. Ona joj je ponudila čašu otrovanog vina, a zatim je udarila sekirom a telo sakrila u ormar. Telo je zatim iseckala na devet komada, a krv skupila u posebnu posudu. Detalje je opisala u svojoj knjizi "Priznanja razočarane duše".

"Delove sam ubacila u lonac, dodala sedam kilograma sode koju sam kupila kako bih napravila sapun. Mešala sam dok nisam dobila tamnu, gustu masu. Podelila sam je u nekoliko kanti, a ostatak izlila u kanalizaciju. Pričekala sam da se krv sasuši, a zatim u nju dodala brašno, šećer, čokoladu, mleko i jaja, zatim malo margarina i sve sam dobro izmešala. Napravila sam puno hrskavih čajnih kolačića koje sam nudila gostima, a jeli smo ih i ja i Đuzepe", napisala je. Navodno je od Seti uzela i 30.000 lira životne ušteđevine, kako bi naplatila svoje usluge.

Drugu žrtvu ubila na isti način

Druga žrtva bila je Franceska Soavi, kojoj je Leonarda navodno pronašla posao u lokalnoj školi za devojčice u Piaćenci. Kao i Seti, Leonarda je Francesku nagovorila da prijateljima i bližnjima napiše razglednice i opiše im svoje planove. Kao i prethodna, i ova žrtva je naivno na dan putovanja došla kod Leonarde.

Dala joj je otrovano vino pa je ubila sekirom 5. septembra 1940. godine. Ćanćulijeva je s telom postupila isto kao i s telom Seti. Od druge žrtve uzela je 3.000 lira.

''Kolačići od Virdžinije su bili najslađi...''

Poslednja žrtva bila je Virdžinija Kaćopo, bivša operska pevačica koja je pevala u milanskoj Skali. Njoj je Ćanćulijeva navodno pronašla posao sekretarice u Firenci. Kao i prve dve žrtve, i od nje je tražila da nikome ne govori kuda ide. Dogovorile su se da 30. septembra 1940. Kaćopo pre puta dođe do Ćanćuli. Ubila ju je na isti način.

"Ona je završila u loncu, kao i prve dve. Njeno meso i salo bilo je belo, a kada sam je rastopila dodala sam bocu kolonjske vode i tek nakon dugo kuvanja sam uspela od nje da dobijem neki prihvatljivi sapun. Davala sam ih komšijama i poznanicima. Kolači od nje su takođe bili bolji od prve dve. Da, bila je jako slatka", zapisala je stravične detalje Ćanćuli.

Od Kaćopo je navodno uzela 50.000 lira i nekoliko komada nakita.

Razotkrila ju je sestra od muža poslednje žrtve

Sestra muža Virdžinije Kaćopo postala je sumnjičava nakon njenog nestanka. Poslednji put ju je videla kada je ušla u kuću Leonarde Ćanćuli. Svoje sumnje prenela je policijskom nadzorniku u mestu Ređo Emilia koji je pokrenuo istragu i ubrzo uhapsio Ćanćuli. Ona je odmah priznala sva tri ubistva u detalje opisala svoje zločine. Za ubistva su joj sudili 1946. godine. Nije se pokajala, a njena hladnokrvnost bila je tolika da je na suđenju čak ispravljala službenu izjavu koju je dala ranije. Proglašena je krivom i osuđena na 30 godina zatvora i tri godine kriminalnog azila.

Napisala je autobiografiju - sa receptima

Nakon što je osuđena za ubistvo tri žene i komadanje njihovih tela, Leonarda je provela ostatak života iza rešetaka. A to je nije sprečilo da napiše svoje memoare pod naslovom "Ispovesti ogorčene duše", u kojima se detaljno bavila ubistvima i čak je ponudils "korisne nagoveštaje" o tome kako bi čitalac mogao da pretvori ljude u sapun.

"Komadiće sam bacila u šerpu, dodala sam sedam kilograma kaustične sode koju sam kupila da napravim sapun i mešala celu mešavinu dok se komadići nisu rastvorili u gustu, tamnu kašu koju sam sipala u nekoliko kanti i ispraznila u obližnju septičku. Što se tiče krvi u lavoru, sačekala sam da se zgruša, osušila u rerni, samlela i pomešala sa brašnom, šećerom, čokoladom, mlekom i jajima, kao i malo margarina, umesila sve sastojke i napravila sam mnogo hrskavih kolača za čaj i poslužila ih damama koje su dolazile u posetu, a Đuzepe i ja smo ih, takođe, jeli."

Umrla je u zatvoru, a lonci u kojima je kuvala žrtve čuvaju se u muzeju

Leonarda Ćanćuli umrla je od moždanog udara u ženskom zatvoru u Pozuoli 15. oktobra 1970. godine. Dokazi protiv nje i predmeti iz slučaja, kao i lonci u kojima je kuvala žrtve, čuvaju se u kriminalističkom muzeju u Rimu. Na temu njena slučaja napravljena je i pozorišna predstava, mračno komična drama ''Ljubav i magija u maminoj kuhinji''. Prvi put je izvedena na Spoleto Festivalu 1979., a na Brodveju je počela da se igra 1983. godine.