Neodoljiva turistička avatura: Otkrivamo vam Sever Nemačke

Na severu Nemačke, takozvani severnjaci, oduvek su se borili sa vetrom i vodom. Priroda je mnogo jača od protivničkog plemena ili naroda, ukoliko želimo da joj se suprotstavimo. Mnogo je ipak bolji saveznik, kada živimo u skladu sa njom. Severnjaci su oduvek tražili načina da se što više sa njom sažive, poštujući sva pravila.

Razigrani remorkeri. Oštar vazduh ovde obiluje mirisima starine i ribe. Nebo je iznad Busuma često prepuno ptica. Dočeka će vas smena sunca i vetra, da bi u pojedinim trenucima zaigrali zajedno. Ogroman broj ptica, onih koje migriraju, nalaze svoj predah baš ovde, na svojoj putanji od severa ka jugu i natrag. Prirodnjaci i zaljubljenici u prirodu biraju ovaj gradić i njegovu okolinu kao idealno mesto za posmatranje ptica. Kada oseka nastupi, pregršt je hrane koju more ostavlja za sobom, prava gozba za pernate putnike. Dok se nebo beli od ptica i sramežljivih oblaka, travnate plaže se bele od čuvenih drvenih retro klupa. Ili ležaljki, kako ih ko zove, dvoseda za odmaranje i uživanje. Drvo je uglavnom tapacirano i ukrašeno plavičastim jastucima na pruge. Mornarski dezen. Kažu da je tokom leta ovo mesto prepuno kupača i onih koji se isključivo sunčaju.

U daljini svetli naftna platforma, koja kažu ispunjava sve ekološke standarde i regulative. Otvorena je pre nego što je ovaj region proglašen za nacionalni park. Sada cupkajući čekaju da ugovor istekne, nadajući se da neće doći do nekakvog incidenta ili curenja.

Vreme treba odvojizi obavezno i za posetu najpoznatijeg letovališta u ovom delu Nemačke, Sankt Peter Ording. Mondensko mesto, verovatno tako i izgleda kada nema vetra. Bilo da ste ljubitelj vetra, kiše, doživećetetri godišnja doba tog dana na tom mestu, u razmaku od samo nekoliko sati. Zajedno sa vodičima iz Turističke organizacije Nemačke imate prilike da obiđete prirodne karakteristike obale. Peščane dine koje su u kombinaciji more i vetar stvorili, obrasle su rastinjem, travom, cvećem i trskom. Cveće predivnih boja. Trsku iz peska koriste za svoje krovove kuća, ima je u izobilju. Tokom istorije sve su kuće imale trščane krovove, nekako daju toplinu i šarm, izgledaju autentično. Danas je pak taj materijal malo skuplji, samo oni sa dubljim džepom mogu da priušte takav krov na novim građevinama. Pored prirodnih dina, ljudi su vekovima nalazili načina da se zaštite od vetra koji dolazi sa severa, ali i čestih poplava nemirnog Severnog mora. Dok nisu sagradili brane duž cele obale, ovaj deo bio je praktično nenaseljen. Ukrotili su donekle moćnu vodu, ali joj se i dalje dive. Zapravo su Nemci jako ponosni na sve svoje prirodne lepote, ukljčujući i ovu, čuvaju ih i rado ih predstavljaju turistima. Duž plaže se mogu videti surferi, one već pomenute drvene ležaljke, nekoliko zastavica i poneka sojenica koja izvire iz peska. Često na samo par drvenih stubova, kao kakva nespretna životinja koja stoji usred savane.

Zbog oseke smo došli, da prisustvujemo ovom prirodnom fenomenu koji je na ovom mestu više nego na drugima vidljiv. Kada se more povuče, više ga okom i ne vidite, čak ga nema ni na horizontu. Ka severu se stapaju pesak i nebo. Zapravo pesak se tada pretvara u mulj, od kojih bosa stopala brzo postaju crna. Ukoliko malo jasnije i bliže pogledate tlo, uočićete male "špagete" satkane od peska. Tako uvijene prekrivaju nekada morsko dno, a ukoliko ih nagazite, raspadaju se. Osim crva, na obali ali i u mulju možete sresti školjke, nekoliko veličina, oblika i boja. One domaće, ali i dođoše. Duguljaste školjke koje su došle iz Američkih voda, tokom industrijalizacije, kada je sve više brodova krenulo iz Sjedinjenih Država ka Evropi i obrnuto.

Na mapi je ucrtan i gradić Šlezvig, utočište za foke, kao i Vikinški arheološki lokalitet koji uz rekonstruisane kuće i zanatske radionice, na najbolji način prikazuje kako su Vikinzi živeli tokom ranog srednjeg veka.

O ovom mestu su često pisali kao "veoma velikom gradu na samom kraju svetskih okeana". Hedebi je bio jako razvijeni trgovački centar zbog dobre pozicije, luke koja je bila povezana sa Baltičkim i Severnim morem. Upisan je u Uneskovu listu svetske baštine 2018. godine. Najveći utisak ostaviće sigurno priča kako Vikinzi nisu nešto posebno obraćali pažnju na izdržljivost svojih kuća. Uglavnom su ih gradili od drveta i ne tako čvrstih materijala. Ukoliko bi došlo do požara u jednoj kući, ubrzo bi zahvatilo i ostale, pre svega zbog gustine naselja i blizine objekata. Glavna je ulica bila rezervisana za trgovine i zanate, a vodila je sve do luke i brodova. Između centralnog trgovačkog dela i zidina u pozadini, načičkane su bile kuće u kojima su živeli. Kako su arheolozi tačno znali gde se nalazila drvena platforma u luci uz koju su pristajali brodovi? Ispod nje su uvek nalazili pregršt starih novčića iz tog vremena, sve one koji su trgovcima ispadali iz ruke, džepa ili vrećica.

Jedno jako zanimljivo iskustvo. Sa druge strane, grad Šlezvig je pak nastanjen i dan danas. Jako simpatičan, možda jedan od slađih gradića Nemačke koji sam posetio. Oni koji me prate na društvenim mrežama znaju da volim groblja, kao mesta sa neiscrpnim izvorom istorije, arhitekture i tradicije. Sam centar gradića ispunjava simpatična debeljuškasta crkva i groblje oko nje, načičkano bodljikavim bijem i cvećem. Mirisalo je. Oko groblja kaldrma, oivičena prizemnim kućama sa takođe obaveznim cvećem na balkonima. U prozorima su stajale razne figure, statue i igračke. Svaki je bio priča za sebe. Iza reda kuća, bio je još jedan red kuća, pa tek onda zaliv i pecaroši uz njega. Lovili su ribu, ali ne i naše poglede. Ovo je od onih mesta gde je dovoljno da samo ćutite, upijate sunčeve zrake, možda tišinu, možda glasove, razne mirise. Da šetate neobavezno uličicama, posmatrate prozore kuća kao kakve izloge modnih brendova, a da vam ta radnja dugo vremena ne dosadi.

Idealna završnica dana je druženje sa divnim fokama. Utočište foka koje smo posetili, mesto je gde ove plemenite životinje trenutno borave, pre nego budu vraćene u divljinu. Uglavnom mladunci, jer su oni najranjiviji te najčešće bivaju pronađeni u blizini obala. Mahom bez svoje majke. Razlog tome su česte oluje koje zadese ovaj kraj, kada su talasi ogromni, a struje jake. Tada mladunci bivaju nedovoljno jaki i spretni da isprate i sustignu majke tokom kretanja. Drugi razlog je naravno čovek, koji vrlo često prilazi previše blizu fokama, kada se majke obično jako uplaše i krenu da beže. Najčešće je to zbog zvukova motora glisera, brodova ili skutera. Mladunci ni u ovoj situaciji ne bivaju dovoljno spretni niti brzi kako bi sustigli svoju majku u begu. Ostaju nažalost izgubljeni i sami. Oni koji imaju malo sreće, bivaju spašeni i dovedeni u ovo prihvatilište gde dobijaju svu neophodnu negu i hranu do momenta kada dovoljno stasaju da napuste se vrate moru. Negovatelji se trude da mladunci imaju što manje kontakata sa ljudima kako se ne bi "navikli" ili "ulenjili".

Kao posetilac ih možete posmatrati isključivo iz daljine. Pored mladunaca, u prihvatilištu žive par odraslih foka koje su završile na ovom mestu zbog različitih povreda. Njihovo stanje nikada nije bilo dovoljno stabilno da bi bile puštene nazad u divljinu, tako da su ostale stalni stanovnici velikih bazena u prihvatilištu. Njima možete prići dosta bliže, posmatrati kako plivaju, sunčaju se, međusobno druže, jedu. Oni svakodnevno dobijaju neophodne terapije, vitamine i sve što im je potrebno, a shodno stanju u kojima se nalaze. Pored toga što smo uživali posmatrajući ih, imali smo kratko predavanje o fokama i samoj ustanovi. Zaista vas dirne energija i entuzijazam ljudi koji rade na ovom mestu, jer sa puno ljubavi pričaju o ovim fokama, rade na tome da ih što bolje zaštite u prirodi, ali i da obrazuju što veći broj ljudi o tome kako se treba ponašati prilikom kontakta sa divljim životinjama, ukoliko ih sretnete u prirodi. Danas nažalost, malo ljudi ima svest o tome koliko može da naudi ostalim živim bićima, čak i nekim svojim malim, banalnim, ali pogrešnim potezima. Preporučujem zaista svakome, ukoliko se nađete na severu Nemačke, odvojite par sati za druženje sa ovim sjajnim ljudima i još boljim životinjama. Izmamiće iz vas sve ono najbolje, uz obavezan osmeh.

Kada pričamo o sevru Nemačke moramo pomenitu i Kilu, jednu od najvećih naseobina ove regije, poznati istorijski lučki grad, sa jako dobrim restoranima, haotičnom lukom, brodovima svih dimenzija i boja, šarmantnim hotelima, predivnom botaničkom baštom i vojnom bazom nemačke mornarice. Kada smo kod mornarice, tu je i ogromna podmornica u blizini grada, a koju možete posetiti te ući u nju. Kil se definitivno diči svojom pomorskom prošlošću.

Grad koji je na reci, moru ili zalivu, uvek je dobro obići i sa vode tako da je vožnja brodom obavezna. Uz nordijsku večeru ćete se na najbolji način oprostiti sa severom.