PRIČALI SMO SA ĆERKOM JEDINOG SRBINA KOJI JE DOBIO OSKARA: Ko je čovek koji je terao slonove i lavove da jure Terazijama

Iza nas je još jedna spektakularna dodela Oskara koja je ispisala stranice svetske kinematografije, a zvuči neverovatno da se u knjigu odabranih srećnika koji su osvojili prestižnu nagradu, i to ne ni toliko davno, upisao i jedan Srbin, iako kultnu zlatnu statuu nikada nije podigao.

Svoju priču počeo je kao "tapkaroš" u jednom od od 12 bioskopa u Beogradu, i beskrajno zaljubljen u film znao je tačno u kom pravcu će se razvijati njegova karijera. U vreme kada nije postojalo škole za to što je on želeo da radi, pisao je "pravila" uz koja su stasavali i drugi umetnici kojima je u amanet ostavio sve svoje znanje promenivši istoriju srpske ali i svetske kinematografije.

On je Vlastimir Gavrik, jedan od najpoznatijih filmskih i tv scenografa, a iako smo sigurni da nekima od vas njegovo ime nije poznato na prvu, naročito ako pripadate mlađim generacijama, njegova dela sigurno znate: "Srećni ljudi", "Porodično blago", "Zaboravljeni", "Kamiondžije 2", "Volim i ja nerandže... no trpim", "Underground", "Crni bombarder" i naravno, Oskarom nagrađeni film "Nikolaj i Aleksandra", o stradanju ruske carske porodice za vreme revolucije, samo su neka od brojnih ostvarenja iz njegove bogate biografije.

Mi smo razgovarali sa njegovom ćerkom, producentkinjom Aleksandrom Gavrik, koja nam je otkrila nešto više o čuvenom srpskom scenografu i njegovom nestvarnom svetu koji se prožimao od sna do jave, a zbog kog je ostao večiti sanjar sa dečijom dušom čak i kada je bio u poznim godinama.

Kako je to bilo odrastati uz oca koji je radio na toliko velikih projekata? Da li si uopšte i bila svesna kolika je veličina i kako je izgledala vaša svakodnevica'

"Tata je stalno bio na snimanjima po celom svetu - 3 meseca Nemačka, 6 meseci Egipat... pa po Srbiji... on nikad nije bio kod kuće, te su njegovi dolasci bili događaji za sebe. On je od toga pravio spektakl, praznik... donosio poklone, kako neki dobri Deda Mraz, a sve kako bi nam bilo lakše što nije uvek bio prisutan", započela je Aleksandra.

"Ja ga gledam na televziji, on prima u Puli 3 Zlatne Arene, mi u isti mah živimo jedan fenomenalan život, letujemo, zimujemo, poput princeza...  balet, tenis, skijanje... nema toga što nismo imali. Jedan vikend sam u Rimu, drugi u Londonu da vidim kako je tamo, pa u Milanu... sretali smo se u prolazu. A onda i ja tu odlučujem da upišem taj fakultet i završim produkciju, da bi radila sa njim jer shvatam da želim da provodimo što više vremena", otkriva ćerka Vlastimira Gavrika. 

Da li postoji neki trenutak iz detinjstva koji posebno čuvaš u srcu, nešto specifično što je bilo samo vaša stvar - trenutak koji je jači i od toga da nije uvek bio tu.  

"Imali smo ih mnogo... ali on je, na primer, nama sušio kosu, radio sa nama sve domaće zadatke kada je tu. Postoji anegdota, kada sam bila manja - nisam mogla da sečem sama nokte na levoj ruci, a on bi uzeo lenjir, pa obeležio sve precizno, jer kod njega je sve bilo tako, i tek bi mi onda isekao nokte. To je prosto bio neki naš trenutak. To je nama bila tradicija. To je zapravo značilo da je on tu za mene za sve što mi treba. On je bio najbolji i najsavršeniji tata, a meni su svi zavideli na tati."

Aleksandra je potom otkrila i da joj je otac stalno pisao, te da je i to jedna prelepa tradicija koju je nastavila i sama sa svojim sinom.

"Tu su bila i stalno ta pisma, razglednice.On je zapravo sve pisao, poruke je slao, čak i kada smo svi u kući. Slao je čestitke, za Dan žena, praznike, rođendane, i on nas je tako navikao da pišemo jednu drugima, nevezano što živimo zajedno. Meni je moj sin pisao pisma kao mali i podmetao ispod vrata."

Aleksandra nam je ispričala i anegdotu sa jelkama koje su morale da se kite na određeni način.

"Znači, nama su plafoni bili 3.10m, znači i jelka je morala da bude tolika, ako ne i viša. Onda je on testeriše jer i ne može da uđe u stan. Jelka bi uvek dolazila tog poslednjeg dana jer je čekao da padnu cene - razmišljao logično i bio praktičan, a mi smo već bili u fazonu 'tata kad će ta jelka'. I onda, kao iznenađenje, dolazi to džin drvo koje mora da se seče jer ne može ni da stane u stan. Pa sistem kićenja, to je tek fenomen, a to sam nekako i ja danas prenela, tu neku tradiciju i na mog sina".

Kakav je Vlastimir bio u kući, da li je bio neko ko se šali ili je bio strog otac...

"Ne, nije bio strog, ali nijednog mog momka nije podnosio, ja sam za njega bila samo njegova ćerka, a kad treba da mi prenese poruku bilo bi: 'Zvao te onaj'... moji momci su ga se plašili. On prođe pored njih i ne javi im se. Čak i kada sam bila u dugim vezama, sretne ih u kući i i dalje se ne javi (smeh). Ignoriše ih. Nijedan nije bio dovoljno dobar za mene, ali mi nikad nije zabranjivao išta, niti se mešao".

A da li si kao mala, govorimo, primera radi, o periodu osnovne škole, bila svesna kolika je veličina tvoj tata. Kada si shvatila kolika je "faca" zapravo Vlastimir Gavrik.

"Neee... nisam ništa znala. Tek na fakultetu, ali čak ni tad ne, nego tek kada sam počela da radim sa njim."

Aleksandra nam je otkrila i gde je moćni Gavrik nalazio inspiraciju za kadrove koji su, kako su mnogi govorili, bili lik za sebe. U prilog toj tvrdnji stoje i reči nekih njegovih kolega nakon filma "Crni Bombarder": "Sama scenografija koju je radio Vlastimir Gavrik je lik za sebe sa svom svojom ruiniranošću, svećama pored puta i zapaljenim automobilima iz kojih se čuju političke parole. Slike zemlje i grada bez mnogo sloboda".

"Pre svega, on je takav čovek da kada dobije projekat, uradi elaborat, a to znači sledeće, da dobro prouči kompletnu istoriju tog perioda, arhitekturu, obiđe 100 lokaliteta, crta skice ... i on je zapravo stalno crtao, skicirao, pa tek onda sve predlagao reditelju i niko nije radio na taj način kao on", objašnjava Aleksandra. 

"Eto, kada je gradio galije... kako bi on mogao da zna kako izgledaju ti brodovi? On je ušao u crteže, sklopove, njihovu arhitekturu, kako su se gradile u to vreme i on je na konto toga napravio galije koje su plovile."

Vlastimir Gavrik bio je poznat po tome da je od nemogućeg napravio moguće, te je tako za potrebe snimanja izgradio Avala studio 4.

"Postoji scena u "Kruzou", gde se brod razbija u oluji i tone, a tata je došao na ideju da sagradi bazen, iako se većina kadrova snimala na Sejšelima. Bazen je bio dubine 10m,  napunio ga je vodom i napravio je podvodne kabine, iz kojih će se snimati ta scena oluje kamerom, pričamo o starim vremenima... Američki reditelj ga je pitao 'Izvini Vlasto kako može okeanska oluja da se snimi u studiju sa brodom?!'. On mu je samo rekao 'Videćeš kako'... i video je".

Ali to nije jedino ekstremno što je Vlastimir Gavrik napravio...

"Pa taj Godunov... on je napravio celi ruski grad u Avala filmu. On je i za "Derviš i smrt" napravio čitav grad na Kalemegdanu i ti misliš da si ti u toj epohi, a u Beogradu si". 

"Pa za "Nikolaj i Aleksandra" za koji je dobio Oskara, on je odveo reditelja u Zagreb, na trg, i rekao 'Donesite mi merdevine'. Ovaj ga pita, 'pobogu Vlasto šta će ti merdevine ovde na sred Zagreba', a on mu kaže 'ma donesi'. I šta će reditelj, penje se na merdevine, i pita ga moj otac: 'Jel' vidiš ti ovde rusku Oktobarsku revoluciju, kad probijaju u dvorac, ovde ću da ti napravim ruski grad, vidiš li ti to?' I reditelj mu kaže 'vidim'. 'Znači kupljeno?' - 'Kupljeno!', i to je bilo to. On je sve to napravio."

"Isto je bilo i za "Igre bez granica". Došao je na otvorene bazene i napravio terene. Svi se krstili i levom i desnom rukom, ali on je spajao imaginaciju, umetnost i svoje stvaralaštvo i celinu i svemu je davao treću dimenziju", priča Aleksandra.

"Da ne govorimo o filmu "Underworld" gde je napravio čitave konstrukcije kako se ne bi zemlja urušila kada slon prođe, jer su ispod rimske iskopine... znači on je morao da napravi poligon i da dokaže da će on statistički da izdrži slona, da se ne oštete iskopine rimske bioblioteke. i sve je to uspeo".

Njene reči potvrdila je i sama Anica Dobra koja je u dokumentarcu "Snaga ljubavi" rekla da "njihove replike, to što pričaju u filmu, dobije na snazi tek kada su stavljene u prostor koji je osmislio Vlastimir".

"I zato je bio tražen, i radio po 5 poslova istovremeno. Zato i nije otišao po Oskara" otkrila je Aleksandra koju smo morali da pitamo i koji je pravi razlog zbog kog prestižnu statuu nije podigao, s obzirom da se o tome svojrevremeno veoma polemisalo.

"On se u medijima šalio da nije imao adekvatan smoking, takav je dress code. Bio je šaljivdžija, ali zapravo, on je u tom trenutku radio na više projekata i nije želeo da išta trpi. Jer on mora da ode za tu Ameriku, da bude tamo, da se vrati... on nije čovek koji imao vremena da ode po Oskara". 

Pitali smo je i koliko su srpskom scenografu značile nagrade i priznanja. 

"Vlastimir Gavrik nije se bavio filmom zbog nagrada, već jer je to voleo". 

"On je u biti bio jedan skroman čovek, njemu je to bilo kao nešto normalno. On je sigurno u sebi osećao taj ponos, ali da on to sada veliča, da plače od sreće ili priča 'e znaš, ja sam dobio Oskara', to ne. On je nakon osvojenog Oskara otišao ujutru na pijacu da kupi hranu. Nosio je jedne pantalone, cipele, nije se razmetao nikada".

Potom nam je otkrila i jedini put kada je njen otac sebi dao na važnosti - skromni umetnik imao je samo jednu želju - da bude sahranjen u Aleji velikana.

Vlastimir Gavrik je svojim radom dotakao milione ljudi, međutim zadržao je svoju skromnost zbog čega je njegov rođeni unuk spoznao koliko mu je deda veliko ime tek kada je otišao na Berkli.

"On je to znao, ali tata nije to prikazivao jer on je bio njegov deda. Njih dvojica su pravili naučne eksperimente, crtali su stalno, gledali njegove serije... On je bio njegov deda, a i tada je bio u penziji, te nije radio tolikim intenzitetom", priča nam Aleksandra i otkriva trenutak kada se to promenilo.

"Moj sin je gledao dok se snimao film "Cinema Komunisto", no nije ni tada shvatao pravu sliku o svom dedi. Kada je tata umro, prikazivao se upravo taj film u Sava Centru ali A. nije želeo da ide jer mu je to bilo previše bolno. I kada je otišao u San Francisko na studije zove me i kaže 'Nećeš verovati koji su nam film pustili - "Cinema"'. I kaže, 'ja gledam film i kažem im 'Ovo je moj deda'. Oni ga pitaju ko je njegov deda, pa kako nam to nisi rekao, a profesorka mu je zadala esej na kom će polagati taj predmet. Tek kroz taj rad koji je ocenjen najvišim ocenama na prestižnom američkom univerzitetu je saznao ko je zapravo njegov deda."

I nakon toga, kod Aleksandre se rodila ideja o izložbi kojom će sačuvati uspomenu na oca i njegov rad na kom su učili mnogi.   

Na pitanje šta treba da se desi da bi još neko sa ovih prostora dobio Oskara za scenografiju, i da li je to uopšte moguće, Aleksandra kaže:

"Teško... nemaju tu stvaralačku mogućnost, tu moć stvaralačkog izražavanja jer je film umetnost, što današnje generacije zaboravljaju ili jednostavno ne shvataju. Oni gledaju da ga dobro prodaju i da dobro zarade, što ne znači da film nije dobro urađen tehnički, međutim, oni ne daju njihovoj scenografiji dušu, pravu umetničku crtu, niti lični pečat koji bi pomogao da se dočara određena situacija ili epoha."

"Današnje vreme je ubilo film kao umetnost. Fokus je na najnižem sadržaju, na zvezdama".

Rekli bismo i da se ne pridaje važnost detaljima kao što je to upravo radio Vlastimir Gavrik.

"Zato što je njemu film bio umetnost. On je upravu tu snagu ljubavi utkao u sve".

Na samom kraju možemo reći da nam je danas, više nego ikad, potreban neko kao Vlastimir Gavrik koji je jednu malu Srbiju odveo u sam vrh svetske kimenatografije i ko će, baš kao i čuveni scenograf, doneti talase u more bezličnosti i hladne kompjuterske obrade, i udahnuti život kadrovima kroz individualnost i originalnost. 

Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.

Bonus video:

Izvor: Wanted J. S.