Poput poezije Sam-a Shepard-a, Dinova estetika oslikava samoću (ali ne i usamljenost) kakva se može pronaći samo u kalifornijskim pustinjama, motelima pored autoputa u čijim sobama se nalaze Biblije u fiokama natkansi, napuštenim benzinskim pumpama... Amerikana koja postoji još samo u sećanjima starijih generacija, koja budi čežnju za tim vremenima čak i onima koji su rođeni mnogo, mnogo godina kasnije.
Upravo u tome se ogleda lepota Dinovog umetničkog, ali i komercijalnog izraza. Pored izdate fotoknjige i dva fanzina, sarađivao je i sa Tyler-om The Creator-om na promo fotografijama za njegov prethodni album, ali i Tesla automobile.
Sa Dinom sam razgovarala o ovim saradnjama, počecima, Njujorku, Sloveniji, foto sceni, ali i nedavnoj izložbi u Beču.
Kako si počeo da se baviš fotografijom?
Kada sam bio klinac na letovanjima na hrvatskom primorju, voleo sam da pravim fotografije sa analognim aparatom. Za fotografiju me je najviše zainteresovala kolekcija magazina Nacionalne geografije mog dede. Ipak, tek sam na fakultetu se ozbiljnije počeo baviti fotografijom, te sam počeo raditi kao fotograf u novinarskoj redakciji, studijski asistent i retušer.
Koji aspekt fotografije te je privukao njoj?
Od kako se sećam, bio sam veoma vizuelna osoba. Voleo sam ilustracije, dizajn, umetnost , itd. i fotografija se činila kao ekstenzija svega toga ili ekstenzija moje kreativnosti. Ali možda najinteresantniji ili najatraktivniji deo za mene je bio kada sam video neverovatne kreativne vizije koje oživljavaju kroz medijum fotografije i kako serije fotografija mogu da ispričaju autentičnu priču koja utiče na srca i umove ljudi.
Iz Slovenije si se preselio u SAD 2012. godine. Koja ti je bila bila impresija o Americi i koliko je bilo teško probiti se na njihovoj foto sceni?
Moram priznati da su mi osećanja i utisci bili pomešani na početku. Bio sam veoma uzbuđen što sam na novom mestu i sve oko mene me je vizuelno privlačilo - jer se Amerika toliko razlikuje od Slovenije. Dakle, generalno je bilo inspirativno, jer sam svuda oko sebe video priliku za fotografisanje. Ipak, tokom života u SAD-u, suočio sam se i sa mnogim negativnim aspektima agresivnog kapitalističkog sistema koji prevladava, poput beskućništva, skupe zdravstvene zaštite, skupog školskog sistema (kroz priče prijatelja koje sam stekao ovde), itd. Da ne budem samo negativan - stekao sam puno dobrih osobina iz iskustva života u Americi i drugačiju perspektivu stvari zbog koje sam odrastao kao osoba. Takođe sam shvatio da sam mnoge stvari uzimao zdravo za gotovo kod kuće i da je kvalitet života u Evropi u celini bolji. Mogao bih još dosta da pričam o ovoj temi, jer je to nešto na čemu mi je fokus za buduću seriju fotografija, ali neka ostane na ovome.
Što se tiče probijanja na sceni - preselio sam se u SAD (prvo u San Francisko, pa u Njujork) zbog posla grafičkog dizajnera i tada mi je fotografija u osnovi bila sporedna stvar. Tako da nisam imao stres niti potrebu da uspem kao fotograf. Dosta sam fotkao po gradu u slobodno vreme, išao na samostalna foto-putovanja; slobodno vreme sam posvetio nečemu što volim. Stvari su počele da se dešavaju prirodno, ali mogao bih da kažem da je značajan trenutak u mom radu bio kada sam ušao u uži izbor za pejzažnu kategoriju Sony Photography Awards-a 2017. godine. Tada su ljudi počeli da primećuju moje fotografije i kontaktiraju me.
Kako si pronašao unutrašnji mir (uprkos njujorškoj džungli)?
Pa nisam (smeh). Zato tu i tamo moram da pobegnem na Zapad i nazad u Evropu - obično jednom godišnje. Definitivno neću zauvek živeti u Njujorku, ali za sada sam zadovoljan.
Amerikana je omniprisutna u tvom radu. Kakav je tvoj odnos sa tom kulturom i životnim stilom?
Odrastao sam u zemlji koja je odbacila socijalističku prošlost i otvorila vrata zapadnoj kulturi - govorim o Sloveniji početkom 90-ih. Odrastao sam uz kablovsku televiziju, muziku, filmove, književnost, stripove, skejtbording - sve proizvode Zapadnog sveta. Kasnije su me podsvesno privlačili ovi predmeti tokom putovanja i fotografisanja SAD-a, tako da su oni postali veliki deo mog rada i estetike. Takođe sam se upoznao sa pokretom Nove Topografije, pokretom koji ima puno paralela sa mojim radom, a da ne pominjem umetnike kao što su Stephen Shore, Alec Soth, William Egleston, Joel Meyerowitz, David Hockney, Edward Hopper, itd. i još mnogo toga što je postalo vrsta inspiracije.
Što se tiče načina života, nisam siguran da možemo generalizovati američki način života. Uglavnom sam živeo u velikim gradovima poput San Franciska i Njujorka, i ti gradovi su fuzija kultura, ljudi, hrane, muzike, stilova života - ili drugim rečima, samo kombinacija svega, tako da ne mogu reći da Amerika ima jednu vrstu načina života. Takođe, ovi veliki gradovi su uglavnom liberalni.
Naravno, oni ne predstavljaju čitavu Ameriku, ali moram da kažem da se veoma razlikuju od načina života u tzv. "fly-over states", a ovo je nešto sasvim drugačije. Tipični ruralni Amerikanac, zar ne? Ono što obično viđamo u filmovima.
Moja veza sa životnim stilom u gradovima je ta da ga volim. Sada živim u Njujorku i tako sam srećan kad vidim da je sve ponovo otvoreno- galerije, muzejske izložbe, koncerti, klubovi, itd. ... On ima toliko toga da ponudi i izreka da je Njujork grad koji nikad ne spava je definitivno tačna. Zaista se nadam da će 2020. uskoro biti daleka uspomena.
Takođe, nostalgija je prožeta kroz tvoj rad. Da li bi možeš reći da je ona pozitivan i inspirativan osećaj?
Da, mislim da jeste, ali naravno zavisi od toga kako se koristi. Nostalgiju upotrebljavam za izazivanje osećaja melanholije ili nečega već viđenog, možda zaboravljenog, pa mnogi ljudi osećaju privlačnost prema tome.
Ali kao umetnik, definitivno ću promeniti ovaj pristup za budući rad i možda ću ovaj osećaj koristiti više radi svesti ili sa malo manje negativne konotacije. No, ne želim da pričam previše o radu koji je još uvek u procesu nastajanja.
Između ostalih, sarađivao si sa Tyler-om The Creator-om za njegov album IGOR. Kako se dogodila ta saradnja?
Tyler mi je samo jednom iznenada pisao na Instagramu i rekao da želi da radi sa mnom. Kada sam ga pitao gde je video moj rad, rekao je da je na Tumblr-u pronašao jednu od mojih fotografija - koju zapravo ni na jednom drugom mestu više ni nemam online, ali neko ju je sigurno ponovo objavio. Tako me je pronašao i želeo je da bude na mojim fotografijama, sa rečima: „Želim da budem edgy, ali da fokus ne bude na meni već na celoj sceni“.
Tyler je zaista energičan i duhovit lik. Da li je bilo izazovno uraditi ozbiljne fotke sa njim?
Ne, bio je ultra profesionalan. Prvo što mi je rekao bilo je: "Hej, ja sam Tyler; zaista cenim to što radiš - hvala!" Bio je skroman i profesionalan, i to je verovatno bilo jedno od najlakših snimanja koje sam ikad imao - gde god bih ga postavio izgledao jesjajno. Zaista je svestan svojih pokreta, tela, držanja, lica ... svega, a povrh toga je i sam birao odeću za snimanje što sve čini još impresivnijim. Zaista je neverovatno kreativan multidisciplinarni umetnik.
Objavio si fotoknjigu, kao i dva fanzina. Da li planiraš novu knjigu?
Da, objavio sam dve manje publikacije - zine (Late Starting Davn, 005 Dino Kuznik) sa dva različita izdavača i knjigu fotografija Shape by the West, koja je sada izašla u trećem izdanju. Treće izdanje je evropsko izdanje i objavljeno je u Sloveniji u saradnji sa Photon galerijom. Osim toga, moji radovi su objavljeni u dosta publikacija i časopisa o umetničkim grupama, od kojih su neki: Observations in the Ordinary, by Subjectively Objective i Under a Blanket of Start by Pomegranate Press. Trenutno završavam nekoliko stvari i radim na novoj foto seriji koju ću verovatno samostalno objaviti - ali je sve to na dugačkom štapu, tako da još uvek ne mogu o tome da pričam s obzirom da može postati nešto sasvim drugačije dok bude spremno za javnost.
Kako komentarišeš foto scenu u Americi, a kako onu u Sloveniji i na Balkanu?
Američka foto scena je velika, pogotovo je postala poslednjih nekoliko godina sa vaskrsenjem analognog filma. Postoji mnogo novih i super kreativnih ljudi koji polako uplivavaju na scenu. Upoznao sam mnogoistomišljenika fotografa i umetnika u SAD-u koji su mi postali i bliski prijatelji i srećan sam zbog toga. Pojavljuje se puno malih novih izdavača umetničkih knjiga, otvaraju se nove laboratorije, foto studiji, prodavnice, itd. Generalno, mislim da scena cveta. Međutim, pomalo sam zabrinut zbog „stvaraoca sadržaja“ i lažne stvarnosti projektovane kroz društvene medije - ali najgore od svega, ljudi žive ovu lažnu stvarnost i grozne ljude čine slavnim. Mislim da je to samo sporedni proizvod doba u kojem živimo - samo se nadam da ćemo svi u budućnosti bolje tumačiti digitalni sadržaj.
Što se tiče foto scene u Sloveniji i na Balkanu, mislim da je i ona dobro razvijena. Vidim uspešne mlade komercijalne fotografe; neki su stigli sve do National Geographic-a, neki su se iselili iz Evrope i uspešni su u drugim zemljama.... Dakle, postoji velik broj uspešnih ljudi u ovoj profesiji.
Ipak, ono što sam uočio da je široko rasprostranjeno na Balkanu - stil kakav ima Sandy Kim ili rani stil Ryan McGinley-ja: direktni blic, 35 mm... Neki to nazivaju trashy stilom fotografije. Mnogo fotografa iz bivše Jugoslavije evociraju taj stil i/ili estetiku. Pogotovo sada kada su 35-milimetarske kamere za usmeravanje i snimanje toliko popularne među mladima.
Smešno je kada pomislim da sam, kada sam počinjao davne 2008. godine, mogao dobiti Olympus Mju II (najpopularniji "idiot" na Balkanu) za 5 evra ili čak manje, a sada idu i iznad 100 evra... Dakle da, mora postojati ogromna potražnja i ograničena ponuda. Voleo bih da sam se tada opskrbio (smeh).
Kako balansiraš između umetničkih i komercijalnih projekata?
Komercijalnim radom se bavim da bih mogao da finansiram svoj lični rad, a sa strane radim i kao grafički dizajner. Ali mnogi komercijalni projekti u kojima sam bio uključen bili su poput ličnog posla, jer su me klijenti tražili zbog moje estetike i stila, i većinu vremena sam imao kreativnu slobodu. Nadam se da će i ubuduće biti tako.
Nedavno si održao samostalnu izložbu u Beču.
Da, da, u Beču smo priredili izložbu i promociju knjige za „Shaped by the West“ (treće izdanje), sa galerijom Photon. Prva izložba je bila u Ljubljani, ali to je bilo za vreme pandemije i nisam mogao da dođem. Tako da sam mnogo srećan što sam mogao da odem u Beč, jer me je celo iskustvo vratilo tamo gde je sve počelo davnih 90-ih (sa Zapadnim uticajem, o čemu sam govorio na početku). Bilo je fantastično je i ispunjavajuće završaviti celu priču o „Shaped by the West“. Dakle, da odgovorim na tvoje pitanje, ne, ovo je kraj „Shaped by the West“. Ali imam nekoliko grupnih izložbi koje će biti u Njujorku krajem ovog leta i siguran sam da postoje neke nove stvari na pomolu i za Evropu. Voleo bih da više izlažem i radim na prostoru bivše Jugoslavije, jer osećam duboku povezanost sa njim ... Ipak sam ovde rođen.