Vizeulni umetnik VUK ĆUK: Internet je nosio utopijsko obećanje bolje budućnosti, a pretvorio se u targetirane oglase

 Tematika tvoje instalacije na ovogodišnjem Oktobarskom festivalu jesu savremene tehnologije i načini upotrebe od strane ljudi što korelira i sa zaštitom životne sredine (ili nedostatak iste). Nekoliko dana nakon otvaranja Oktobarskog salona dogodila se eko katastrofa u Meksiku, kada se zapalio okean. Da li je sudnji dan iza ugla? 

Haha, ne znam da li sam baš dostigao dublje stanje svesti, ali neko ko je umetnik mora stalno da koncentriše svoje misli i vreme na analizu svega što ga okružuje. U tom smislu ne želim da mislim da ne utičem na sopstvene okolnosti, ali sam, vođen ličnim iskustvom, daleko od toga da mislim da mogu da napravim jasan plan i da ga se neupitno držim.

U kakvom odnosu su tvoji radovi na Oktobarskom salonu sa ovogodišnjem krilaticom Sanjari

Instalaciju koju sam uradio za ovogodišnji OS nazvao sam „IS IT ALL JUST A DREAM?“. Kinetičke skulpture koje sačinjavaju tu instalaciju sastavljene su u jednu celinu od proizvoda koje sam naručivao sa Aliexpressa. Ti proizvodi jednostavno ne treba da postoje, po mom sistemu vrednosti njihovo postojanje je bespotrebno i apsurdno kada razumemo koliko posledica njihova proizvodnja stvara u odnosu na našu životnu sredinu. To su predmeti napravljeni od plastike koji su veoma jeftini i samim tim je potreban veliki obrt da bi se na njima ostvario bilo kakav profit. Ja sam ih iz tog razloga iskoristio kao simbol vremena u kome živimo i zbog toga da postavim pitanje dostignuća razvoja tehnologije i načina na koji je koristimo. Da li je hiperprodukcija stvarno održivi način funkcionisanja ili je vreme da se stvari promene? Nastanak interneta i digitalnih tehnologija koje su sledile je nosio jedno gotovo utopijsko obećanje bolje budućnosti, a pretvorio se u targetirane oglase i masovno oružje za podsticanje potrošnje i prodaje predmeta koji u procesu proizvodnje a kasnije i kao otpad značajno utiču na uništenje uslova za život. Da li je sve bio samo san? Ili i dalje možemo da mu se vratimo?

Umetnička scena kod nas ali i u svetu se svakako promenila usled uslova pandemije. Kako je izgleda tvoje prilagođavanje novim uslovima?

Generalno me je iznenadilo koliko ceo svet zapravo živi danas za sutra, koliko je ceo globalni sistem nategnut do maksimuma i koliko sve zarađeno danas dolazi na naplatu sutra. U takvom sistemu svako iznenađenje i izlazak iz kalupa dovodi do pucanja i to smo mogli da vidimo na delu širom sveta, jednu neodrživost sistema koji je u teoriji pravljen po meri čoveka a u praksi to nema veze sa istinom. Na profesionalnom planu su mi određeni projekti bili pomereni ili otkazani, ali sa druge strane sam dobio jedan novi uvid u svet u kome živim i koji me okružuje i to mi je dalo ideje za neke nove i buduće radove.

I uprkos pandemiji ovo ti je druga izložba ove godine. Prethodna je bila u galeriji Eugster pod nazivom „Imamo Los Anđeles kod kuće“. Možeš nam reći nešto više o toj izložbi.

Ta izložba se desila kao direktna posledica situacije sa kovidom. Inicijalna kapisla za razmišljanje o konceptu te izložbe jeste bila moja lična nemogućnost odlaska u LA (uprkos suprotnim planovima), koja se razvila u moj kritički osvrt na globalnu situaciju u svetu i ukazivanje na posledice kapitalističke logike i čini mi se, njene neodrživosti u današnjim okolnostima.

Koliko se nove generacije (budućih) umetnika razlikuju od svojih prethodnika? Možeš nam iz prve ruke reći, s obzirom da predaješ na Fakultetu primenjenih umetnosti. 

Svaka generacija ima vreme i dešavanja koji utiču na njeno formiranje. Oni odrastaju pod određenim okolnostima koji menja njihov pogled na svet a samim tim su i njihova interesovanja, razmišljanja, način komunikacije, odevanje specifični njima. Ja uživam u postojanju svake vrste diverziteta i moram da kažem da me rad sa mladim ljudima puni jednom lepom energijom i vrlo često inspiriše u stvaranju novih radova. Isto tako je mnogo lep osećaj kada vidiš da imaš ulogu u nečijem profesionalnom razvoju i sazrevanju.